Vida Ognjenović: Neće valjda pobediti poljupci kroz masku?

Kultura 03. apr. 202023:13 > 04. apr. 2020 01:04
Podeli:
Foto: Printscreen RTS

Strah me stvarno da za stalno ne poverujemo da je čovek čoveku virus, pa da rukovanje i zagrljaje izbegavamo kao neke zastarele navike i kompjuterski neproverene recidive, kaže Vida Ognjenović u razgovoru za potral Nova.rs.

„Ništa mi ne treba, imam previše svega“, kaže Vida Ognjenović, književnica, rediteljka i univerzitetska profesorka. U glasu joj se mogu čuti, reklo bi se, i osmeh i briga. Zovu je, priča nam, ovih dana i mnogi njeni studenti sa istim pitanjem.

Autorka je brojnih knjiga priča, romana, eseja, a pozorišna publika će pre svega pomisliti na naslove njenih drama i replike iz njih, bilo da ih je pisala (drame su joj sabrane u tri toma i neke se već sad smatraju klasicima), bilo da ih je režirala ili, što za nju nije retko, i jedno i drugo. Samo pobrajanje nagrada koje je dobila za svoj rad oduzelo bi bar dva pasusa. Pozorište i knjige su tu i u ovim danima izolacije, a pandemija u velikoj meri diktira i pitanja i odgovore ovaj put. Razgovaramo malo telefonom, ali više mejlom. I prvo je pitamo za pozorišta.

Pozorišta su radila i u najtežim danima u istoriji, i tokom bombardovanja, čuven je i vaš gest otključavanja Narodnog pozorišta 9. marta… Sada su zatvorena. Da li vas to posebno pogađa?

Da, strah me da ne pristanemo na to da je snimak predstave sasvim dobra zamena za nju, jer je možemo gledati iz kreveta, ili u papučama iz kućne fotelje, pa ako publika pređe na tu varijantu, naći će se grupa ekonomista koja će predložiti državi da za to obezbedi većinu glasova i smanji broj pozorišta i, naravno, tako uštedi ozbiljne pare za opremu vojne sile.

I strah me da se mi na ovaj način forsirano ne odviknemo od sastajanja, od susreta, od dodira, pa čak i pozdravljanja mahanjem rukom ili namigivanjem. Sve to može biti virusoidno ako izmakne policijskoj kontroli. Strah me stvarno da za stalno ne poverujemo da je čovek čoveku virus, pa da rukovanje i zagrljaje izbegavamo kao neke zastarele navike i kompjuterski neproverene recidive. Neće valjda pobediti poljupci kroz masku i rukovanje u celuloidnim rukavicama. Bljak!

Gledate li predstave na internetu i koliko to može da zameni doživljaj pozorišta uživo?

Ne, ne gledam predstave na Jutjubu, previše mi je to sitna slika. Na kompjuteru samo radim, čitam novine i časopise na koje sam pretplaćena i dopisujem se. Snimljene predstave ponekad gledam samo kao dokumentarne emisije na TV. Pre neki dan sam gledala arhivski snimak predstave “Tri sestre” od Čehova, koju je u Jugoslovenskom dramskom, pre 50 godina, režirao slavni ruski reditelj, majstor svoga posla, Jurij Aleksandrovič Tavstonogov. Igrali su velikani kao Branko Pleša, Ljuba Tadić, Maja Dimitrijević, Nikola Simić, a troje glumaca, tada najmlađih pripravnika u ansamblu, Ceca Bojković, Gojko Šantić i Tasa Uzunović, sada su živi klasici našeg glumišta. Bilo mi je drago što mogu da ih gledam u njihovim prvim velikim ulogama. Ti snimci su zaista vredni kao istorijski materijal, ali su previše hladni da bi se u njima uživalo kao u pozorišnom dožuvljaju.

Kako provodite vreme u izolaciji?

Šta da vam kažem, osećam da ludim intenzivnije nego što bih smela sebi da dozvolim, a verujem da bi malo ko ovde kod nas mogao drugačije da vam odgovori na ovo pitanje.

Pada li vam teško policijski čas?

Sve mi ovo pada teško, kao i svima. Teško se navići na ovo prisilno slobodno vreme koje samo proširuje našu bespomoćnost i surovo zjapi puno smrtnih pretnji i mračnih izveštaja. Sve nam to razbija koncentraciju i prisebnost. A najgore je što sve što čujemo zvuči zloslutno, a i jeste takvo, što kaže u svojoj kolumni pisac Klaudio Magris: svi sve znaju, a i kad su u pravu, nemaju rešenje…

Mislite li da su te mere neophodne?

Njih diktira situacija, toliko je nepoznanica o tom majušnom, a tako jakom stvorenju od virusa, da nema ni mesta ni vremena za neko proveravanje šta je možda u našem ponašanju preterano. Ne bih zato htela da ovde plasiram neka svoja laička zapažanja, jedino što mislim da u nekim zabranama nema mnogo logike, pa bi mogle da budu bar malo prirodnije. Evo, na primer ova potpuna zabrana kretanja starijim ljudima. Zašto nije mi do kraja jasno.

Najpre su nam stručnjaci lepo objasnili da se virus ne zadržava u vazduhu, a prenosi se iskuljučivo dodirom nekih čvrstih predmeta i površina na kojima ga ima. Ako potom tim rukama dodirujemo nos ili usta, zarazićemo se. Pa posle, ako opet tim rukama dodirujemo nekoga, zarazićemo njega. Dobro, ako je tako, zašto čovek, ma kako star bio, ako može da se kreće, ne bi smeo da se prošeta pola sata, sam, s maskom na licu i rukavicama na rukama, pažljivo se držeći dalje od drugih prolaznika i putem ne dodirujući ništa? Koju bi to gužvu ti šetači pravili?

Oni ne traže, što kaže jedan moj prijatelj, dozvolu da idu u disko, već samo da mogu da izađu pola sata na vazduh. Kaže predsednik: zamislite milion i sedamsto hiljada penzionera na ulici, kakav bi to haos bio! To je, nadam se, metafora, jer što da zamišljamo da su svi penzioneri ove zemlje u jednom gradu i da su svi stariji od 65 godina, i da svi izlaze iz kuća u isto vreme, kad ništa od toga nije ni tačno ni moguće, čak ni u najboljoj organizaciji. Možda je mislio na Kinu, gde penzionera, verovatno, ima više od pola milijarde, ali to bi u toj zemlji bila grupica slučajnih penzionisanih prolaznika, kojima je lako objasniti kako da se ponašaju na ulici…

U „Putovanju u putopis“ pisali ste o Norveškoj. Ta zemlja je donirala Srbiji pet miliona evra za borbu protiv koronavirusa i pokreće fond za pomoć siromašnima. Pratite li kako se Norveška bori sa pandemijom i možemo li šta od Norvežana da naučimo?

Hvala im za taj dar, Norveška je zemlja koja čuva prijateljstva s drugim narodima i državama. Moj prijatelj, prof. dr. Srđan Đurović, genolog, šef jednog istraživačkog odeljena za genologiju, pri centralnoj bolnici Uleval, s kojim sam se čula pre neki dan, kaže da ima dosta zaraženih, ali se na vreme reaguje, zbrinjavaju se. Ozbiljna je mobilizacija medicinskog osoblja, specijalnih bolničkih kapaciteta i laboratorija. Vlada je na nogama. I njegova genološka laboratorija sada radi na testiranju na koronavirus. Zatvorena su mesta za javne priredbe i okupljanja, ograničeno je i kretanje, ali u zavisnosti od razvoja situacije.

Norvežani su poznati kao disciplinovani građani, u tom smislu su dobar uzor i doseljenicima sa drugačijom kulturom i navikama, pa mere ne moraju da budu prestroge. Po njegovom mišljenju u Norveškoj trenutno ima puno razloga za puni angažman svih, za opreznost i ozbiljnu primenu zaštitnih mera, ali ne i za paniku ili vojnu gotovost.

Ocenili ste nedavno u jednom intervjuu da je „naše društvo uspešne amaterizacije na svim nivoima“…

Da, mi smo zaista amaterizovali pristup činjenicama. Nama je informacija dovoljna, znanje nas skoro opterećuje. Znanje je prestalo da bude najvažnije polazište za raspravu o pojedinoj temi. Odnosno, rasprave više gotovo da nema, i pitanja i odgovori su pohranjeni u kompjuteru i telefonu i mi ih samo preuzimamo. Oni su pametni, a mi smo korisnici koji tačno znaju samo pin-kod. I mi već uveliko živimo bez pravog, dobro dokumentovanog uvida u svet, bez obzira na brzinu razmene podataka i lakoću s kojom, kao ovaj zli virus, stižemo s kraja na kraj sveta.

Mi znamo samo ono što i kompjuter. Nevolja je što mašina ništa ne oseća, pa je i kod nas počelo da atrofira humano osećanje za sve što nas okružuje. Kako su nam instinkti urođeni, na njih se nužno oslanjamo, pa postajemo sve nesigurniji u oceni razlike između dobra i zla. Recimo, instinkt za održanje i za odbranu otvara niz impulsa koji biraju sredstva samo po nužnosti odbrane, ne po moralnom, ljubavnom, humanom, ili kakvom drugom kriterijumu… I u takvim prilikama sve je moguće, jedino je uračunjivost smanjena… I zato nam je sve više kompjuter najbolji prijatelj.

Mislite li da se, nadovežemo se na prethodno pitanje, Srbija adekvatno suočava sa pandemijom?

Evo, vidite sad, u ovoj korona ofanzivi, časovi se održavaju onlajn, mašina nam prenosi šta učiteljica ili predavač kažu… Ko od mašine uči, kao mašina se i ponaša, bar ja tako mislim… No, vi ste me pitali o epidemiji…
Ovaj virus jeste prirodna nepogoda, a evo i najboljim stručnjacima je sasvim malo poznat, da bi znali šta je adekvatna odbrana od njega. Sa sigurnošću se zna samo da je smrtonosna pošast. I poučeni stravičnim ishodima u Italiji i Španiji, nadam se da se ovde kod nas sledi neki provereni model odbrane, na primer onaj kojim su se u Kini uspešno izborili sa epidemijom. Nadajmo se da će to i ovde tako biti.

Plaše li i vas slike sa Sajma?

Pa, slušajte, specijalizovane bolnice i karantini nisu mesta za odmor i razonodu, pa da u njih jurimo s osmehom i leptirićima u stomaku, nego su to ustanove osposobljene za borbu protiv smrti. Hoću da kažem da se najvećma plašim zaraze, a bolnicu na Sajmu smatram poslednjom kotom odbrane i hoću da verujem da ću, ako dođe stani-pani, tamo biti na pravom mestu…

Vraćamo se, u ovo vreme izolacije, i bazičnim vrednostima. Imate li utisak da se više čita?

Pročitala sam negde te tvrdnje, ali ne znam kako se došlo do te procene. Verujem da više čitaju oni koji su i bez i sa virusom okrenuti knjizi. Ne znam da li će koronavirus sad široko otvoriti glavna vrata da se dobra knjiga vrati na čelno mesto koje joj pripada. Ni inače ne spadam u katastrofičare koji stalno jadikuju nad knjigom, tvrdeći da joj je sudbina nemila…

Jedni su posegnuli za žanrom katastrofe, drugi su „pobegli“ u knjige koje nude sasvim drugačiji (lepši) svet od ovog čime smo okruženi. Šta biste nam vi preporučili za čitanje?

Šta da kažem… Bogat je svet literature, izbor je obiman, raznovrstan, nesavladiv. Knjiga je tu, ona ne može da nestane, jer se hrani bezmernom znatiželjom čoveka da bolje upozna, oseti i shvati svet. A sad, to što je manje čitaju oni koji se razočaraju već na trećoj stranici dobre knjige kad vide da nije dovoljno laka, pitka, neobavezna i površna, kako njima odgovara, to je sasvim prirodna stvar.

Možda vredi očekivati da oni čitaoci koji od knjige očekuju da deluje kao lek zvani tingl-tangl vodica koja ne leči, ali ni ne razboleva, sad u ovim okolnostima pređu i na neku malo složeniju lektiru. Nadam se da se u ovako ozbiljnim prilikama čitaju one prave knjige koje ne potcenjuju svoga čitaoca, nego mu se obraćaju kao važnom sagovorniku… Preporučujem dobre knjige dobrih pisaca, kao Davida Grosmana, Klaudija Magrisa, Danila Kiša, Ljudmile Ulicke, da nabrojim samo neke, nema dovoljno mesta za sva imena.

Pisali ste svojevremeno pisma iz Norveške. Pišete li sada pisma iz Srbije? Kome su upućena, ko su Vaši čitaoci?

Ne pišem zasad nikome baš neka opširna pisma iz Srbije. Više su to razmene poruka. Međutim, sad upravo s velikim interesovanjem čitam jednu knjigu prepiske. Dvojica odličnih pisaca, Nobelovac Džon Kuci i Pol Oster su se tri godine (2008-2011) redovno dopisivali. Knjiga tih pisma pod naslovom „Ovde i sada“ objavljena je i kod nas u izdanju u „Samizdata“, u prevodu Tanje Milosavljević. Dobra i veoma zanimljiva litratura. Prvo, to nisu elektronska pisma-poruke, već pravo dopisivanje, na način starinski, što bi rekao Kiš, opširne rasprave, sa dobrom elaboracijom, međusobna prijateljska propitivanja stavova i pogleda na najrazličitije teme. Ipak među njima dominiraju one iz umetnosti. Eto i ta dva pisca preporučujem za čitanje, ne mislim samo na ovu knjigu prepiske, nego na njihovu vrhunsku prozu.

Srpski PEN centar, čija ste predsednica, zatražio je od Ministarstva kulture, pokrajine i grada da nastavi sa konkursima iz oblasti kulture, jer bi njihovo obustavljanje nanelo „nesagledivu štetu“. Šta bi ta „nesaglediva šteta“ značila, kako bi se obustavljanje konkursa odrazilo na našu kulturu?

Srpski PEN centar bi morao da prestane sa radom i da obavesti o tome našu javnost i upravu u Londonu da posle 95 godina mora da obustavi rad zbog nedostatka finansijske podrške od nadležnih institucija vlasti u našoj zemlji. Mi ove godine imamo Regionalnu književnu konferenciju i redovni skup na evropske kulturne teme, kao i našu Skupštinu. To su skupovi iz naše redovne godišnje i bijenalne delatnosti. Uz to, u planu je obavezno učešće u radu Kongresa PEN-a koji se ove godine održava u Švedskoj, kao i u radu nekoliko regonalnih književnih skupova (Skoplje, Bled, Bukurešt) kojih je naš Centar, u okviru Balkanske PEN mreže, suorganizator. Uostalom, i pre svega, sam opstanak Srpskog PEN centra je doveden u pitanje, kao, verujem, i svih drugih umetničkih udruženja od posebnog značaja. Eto, zato smo morali da skrenemo pažnju javnosti na tu nemilu situaciju u kulturi koja će biti direktna posledica ove odluke da se svi konkursi zamrznu. Takva nebriga kulturnih formacija kao što su Ministarstvo kulture i gradski Sekretarijat za kulturu je bez presedana i veoma začuđuje.

Da li ste i u najcrnjim snovima mogli da zamislite ovakvu budućnost pre neku deceniju, recimo sedamdesetih i osamdesetih?

Ne, zaista nisam. Naravno, novca za kulturu nije ni tada bilo koliko bi trebalo, ali je bilo mnogo više odgovornosti i volje da se koliko god može podržava i pomaže kulturni razvoj i život. Znalo se da je kultura skupa, al i koliko je važna i skupocena, pa je napor bio da se čuva i neguje kulturni profil zemlje. I taj napor se video u nekoliko međunarodnih festivala (BITEF, FEST, BEMUS, Sterijino pozorje, Oktobarski susreti pisaca) koje smo nasledili, ali ih s mukom održavamo u zamahu.

Slažete li se da Evropa i svet posle ove pandemije neće biti isti?

Neće i ne može da bude isti, slažem se. Ovo je opak instrument smrti, u tom pogledu drugačiji od strašnih cunamija i uragana, koji isto za sobom ostavljaju pustoš, to je tačno, ali ne traju dugo. Ovaj je kao neko razorno zrno smrti za koje ne znate ni kako nastaje, ni kako nestaje. Kao neki mistični globalni otrov, koji deluje samostalno i bezobzirno.
Zanimljive su mi neke teze evropskog politikologa Ivana Krasteva iznete u kolumni koju je objavio u E- Magazinu izdavačke kuće „Arhipelag“ pod naslovom „Sedam ranih lekcija koronavirusa”.

Od tih „sedam lekcija“ neke su već vidljive u jasnim naznakama. Među njima najpre lekcija broj tri o povratku „jake vlade“ koja se pokazuje kao spasilačka ekipa, nudeći pomoć, što znači i nadzor i preporuku kako da se ona utroši. Zatim ona o međugeneracijskom jazu, koji je ovim različitim zabranama kod nas već naglašen. A najviše ona sedma lekcija o rastućem antiglobalizmu, koji se već oseća u zatvaranju granica, ne samo za migrante, već i u isticanju opasnosti koju predstavljaju pojedine zemlje s velikim brojem žrtava, što sve zajedno smanjuje globalni saobraćaj i razmene.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram