"Ovi aplauzi za medicinare od 20 sati uveče bude moju veliku nadu i veru u našu dobrotu i solidarnost i našu zahvalnost", kaže reditelj Jagoš Marković koji je nedavno u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavio dramu “Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića. Samo nekoliko dana posle premijere, baš u večeri kada je trebalo da bude izvedena ova predstava, pozorišta su prestala s radom...
Marković u razgovoru za portal Nova.rs govori o Simoviću, o velikoj literaturi, o mržnji koja nas udružuje, o borbi sa samim sobom, ali i drami koju upravo živimo zbog epidemije koronavirusa…
Dugo ste se pripremali za režiju drame „Putujuće pozorište Šopalović“. Zbog čega?
– Godinama sam je nosio u sebi, slušao, gledao, čitao. Postala je deo mog bića, najintimnije. Tako sam je i režirao ili tako je ta režija izašla iz mene. Veliki i večni Ljuba Simović je to znao. Uvek bih mu rekao: „Ljubo, kad ću ja Šopaloviće?“ Nema tu pripreme. Ceo život je priprema, način života, iskustvo, naročito za Šopaloviće koji govore i o nama iz pozorišta i kroz sukob nas i realnosti o svetu i životu, o smrti itd, itd. To je velika drama, jedna od najvećih, kao što je Ljuba u vrhu, u svetskom vrhu drame 20. veka sa još nekoliko pisaca.
Gorčin Stojanović je primetio da je „Putujuće pozorište Šopalović“ više u saglasju sa današnjim vremenom nego sa osamdesetim godinama kada je nastalo i premijerno izvedeno. Da li se slažete sa tim?
– Ovo je još gore vreme, mnogo gore od onoga, pa se polovi drame bolje vide. Zaoštrenije je sve i teže i crnje, i poezija još više svetli u mraku naše banalnosti. Mislim da je Gorčin to hteo reći i u pravu je. Hvala mu što je podržao sve moje, od „Skupa“ do „Šopalovića“, u mraku pozorišne sale na probama, kad se još ne vidi ni dobro ni jasno gde smo pošli. Znači to čoveku pretvorenom u znak pitanja, a svaki je reditelj takav dok radi, ako je reditelj.
U kom smislu se stvarnost na ovom prostoru promenila u poslednjih 35 godina te je ovaj komad postao još aktuelniji?
– Nemojte rečju „aktuelno“ meriti drame. Ta reč je za neke druge stvari. Na sceni što je aktuelno, to je i banalno, verujte. Da nije tako, pozorište bi gubilo bitku sa dnevnim novinama uvek. Ovako u tu bitku ni ne ulazi. Ne treba mu to. Novina nema bez aktuelnog, a teatra nema bez večnog koje mora biti sada i ovde, naravno. Ali „sada i ovde“ ne znači aktuelno. Znači nešto više od toga: Piter Bruk – živi teatar, i tako to.
Koji je značaj Simovićevo delo imalo 1985. godine kada je praizvedeno, a koji ima danas?
– Značaj velike literature je uvek isti, značenja se menjaju. Vreme se upisuje u drame koje su velike, pa ih zovemo klasika. One imaju te kodove večne, mi ih radimo, naravno, iz svog vremena. Nismo nenormalni, pa iz kog bi drugog? Ali i to je na kraju pitanje talenta, a ne namere i koncepta. To il’ imaš il’ nemaš, ne pomaže da se publici zabijaju nedvosmisleni ekseri u glavu. Publika je osetljivija i duša joj je lepše vaspitana nego što to misle neki dušebriznici koje malo ko i čita više. Pravo da vam kažem, samoukinuše se… (smeh). Onaj što da toliko i toliko dinara u ovoj oskudici i dođe u pozorište, njemu je lepota u oku i on će je naći ako je ima na sceni, verujte. Nema varanja. Teško je vreme. Zato su nam i sale pune.
Pročitajte još
Filip pita Vasilija: „Šta ti kao glumac želiš da postigneš svojom umetnošću u ovom takozvanom svetu?“ Šta vi kao reditelj želite da postignete u ovom našem takozvanom svetu?
– Ovakvu predstavu kao što je ova. Ni više ni manje od toga. Ako vam je to malo, citirajte Vasilija Šopalovića kog igra velikan Lane Gutović: „Želim da ljudima pomognem da razumeju život i da ga zaborave“. Ili pesmu Filipovu o drvenom maču. Mene je stid da je izgovaram sada. Pretačna je, pa bi bilo pretenciozno.
Kakav je taj takozvani svet?
– Eno ga u predstavi oslikan i oživljen, siv i crn, al’ u njemu, uprkos svemu, crvena zavesa pozorišna.
Rekli ste da na jednoj strani imamo bedu, mržnju, banalnost, politiku, zlo, a na drugoj lepotu, umetnost, veru, utopiju. Ko je jači? Ko pobeđuje u toj borbi?
– Ne razmišljam u kategorijama „ko je jači i ko pobeđuje“. U tome se razlikujemo vi i ja i nećemo se razumeti nikada po tom pitanju. Nit se ja razumem sa svetom oko sebe koji misli u tim pojmovima. Evo, kad tako gledamo: Niko, nigde i nikada.
Irfan Mensur vas je nazvao genetskim hirurgom uz ocenu da se „laserski precizno igrate genima ovih prostora“. Kakav je čovek ovog prostora? Može li ikad, za svoje dobro, da prevaziđe svoje gene, da izađe „iz svoje kože“?
– Ne može ni svoje lične male sujete i zavisti udružene što idu sa večnom pratiljom zvanom inferiornost, a kamoli svoje gene. Gene ni bolji ni veći od nas ne nadvladaju, a kamoli mi. Upravo to što ste lepo rekli „za svoje dobro“ mene buni. Kako za svoje dobro ne možemo da se složimo ama baš ništa? Ništa! Stalno ratovi! Nas ne vodi ideja, ni dobro, ni lepota. Nas vodi i udružuje zajednička mržnja protiv nekog! A i to jako retko! Dok je tako, nema nam napretka. Ovde se ljudi udruže kad su protiv nekog! A ni to ne umeju, koliko vidimo. A vidimo i da je muka gledati bedu, primitivizam, neslogu, samoljublje, amaterizam…
Dokle su nas doveli ti geni?
– Nisu krivi geni, nisu krive čak ni vlasti. Mi smo odgovorni, mi smo i ti geni i te vlasti. Mi ih biramo, mi ih glasamo, biraju se između nas samih. Dogod nam je kriv neko drugi, neka sila, do tad smo u predškolskom uzrastu. Nema slobode bez odgovornosti, dragi moji. A mi nemamo ništa od to dvoje. Imamo kratkotrajne besove i lične pobune i more autodestrukcije. Sveli smo se na olajavanje, na žaljenje i na verbalno suđenje. To su sve delikti u psihološkom, pa i duhovnom smislu. Ponoviću: žaljenje, ogovaranje, suđenje i sad će neka budala da izvuče kao naslov i da prenese u neke druge novine na primer: Jagoš rekao „Nisu krive vlasti“…To je ovo vreme…krivotvoreni rijaliti.
Da li bi nam bilo bolje da smo drugačiji?
– Da. Svakome bi bilo bolje da je drugačiji. Pošto smo još uvek autentični i to jako autentični, nadam se da promena neće ukinuti tu boju i tu frekvenciju života koju ipak vrlo, vrlo imamo. Složena priča je to. Ponuđeni komunikacijski modeli sadašnje Evrope mene lično ne privlače ni malo. Na primer, ta paranoja od cigareta… To je ludilo! A neke druge stvari su povoljne i poželjne, na primer… Ma, bežite! Neka cveta hiljadu cvetova. To je život i njegovo bogatstvo, njegov kolorit. Suvoća i malograđaština naspram našeg primitivizma i varvarizma i nisu mi neki izbor da vam pravo kažem. Fašizam je vidljiv na raznim mestima. To je, nažalost, deo ljudske prirode, onog neobrađenog ksenofobičnog dela u čoveku, onog isključivog, onog koji bi da opstane po svaku cenu i da ima što više hrane za zimu šta god bila ta hrana. Dakle, moć kao imperativ. Pa kad padne na tle našeg primitivizma – a primitivac je uvek, ali uvek, uplašen od autoriteta – dobijete ovo što živimo, u smislu društvenom. Znate, na sceni se zna: kralja igraju drugi glumci za onog koji igra kralja. Ne može on sam. Ovi mu se klanjaju i dodvoravaju, oni ga čine kraljem. Tako je i u životu. Nikog ja ne branim, nisam nenormalan, samo mislim da preuzimanjem odgovornosti imamo šansu. Ne bavim se ni krivicom, nismo na sudu, ali fakat je – tonemo. Samo to što mladi odlaze odavde ovoliko koliko odlaze je dovoljno za svakog ko hoće da vidi realnost. Naravno, život nije samo društvena ravan i hvala Bogu da je tako. Zato ne bih da mračim, nisam ništa novo ni korisno rekao. Zato i ne volim da pričam, a i neke stvari su van radara pristojnog čoveka, ne staju u reči i ne zna se žanr.
Da li to „precizno gađanje emocija“, da se poslužim rečima Olge Odanović, vama donosi izvesnu katarzu? Da li vam pomaže da se izborite sa stvarnošću oko sebe?
– Veoma, ali ne borim se sa stvarnošću oko sebe. Ja se borim sa sobom i sa svojim doživljajem te stvarnosti. U duhu vaše formulacije rekao bih – tako i pobedim stvarnost. Ali ja se ne bavim pobedama te vrste. Imam na vratu Jagoša Markovića i s njim mi se valja boriti. Velika Mira Stupica je rekla: „Ima mnogo nas u nama“. A kad smo kod stvarnosti, nju niko nije pobedio nikad. Ako tako postavimo stvari, ta je postavka luzerska u startu. I stvarnost je u nama, al’ ja mnogo psihologiziram danas, neću više.
Vidite li ikakav preokret na bolje ili je to samo još jedna utopija?
– Vidim napredak, kao i utopiju, jer ta borba nema kraja. Ili ćemo biti gori ili bolji. Stajanja u mestu nema ni meni ni vama. Zato, ‘ajmo napred!
Pozorišta su zbog koronavirusa obustavila igranje predstava baš kada je na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta bilo „Putujuće pozorište Šopalović“. Vidite li neku simboliku u tome?
– Naravno. Ne mogu, a da je ne vidim. Došao neki Milun i pojeo dozvolu za pozorište. Kaže: „Nije vreme sad…senka vešala…?“. Posle Vasilije dugo ćuti i kaže: „Bez te dozvole nismo ni za gde pristali, a gde da se izgubim?“. Ukide nas stvarnost, kao što i u predstavi ukidoše pozorište Šopalović. Delimo sudbinu naroda. Nema tu šta. Bio sam u šoku, al’ to je sad nevažno skroz. Treba da budemo ne samo razumni, nego i da duh sačuvamo. Ako se upadne u paniku i strah, onda je to idealno za pad imuniteta svake vrste. Kad se setim bombardovanja. Taj naš duh je bio neuništiv. Nadam se da je i sad. Ovo je teže puno. Ovi aplauzi za medicinare od 20 sati uveče bude moju veliku nadu i veru u našu dobrotu i solidarnost i našu zahvalnost. Nema bez toga ni sreće ni života. Daleko smo jedan od drugog. Kako bez razmene održati život? Mi ne živimo sa lepotom i sa slobodom i pravdom nego sa drugim ljudima. Veliki je izazov održati duh u toj izolaciji koja se događa. Dakle, nema pozorišta do daljeg! Ima TV i na njemu vlast, i opet vlast, rijaliti i emisije za i protiv vlasti, i rijaliti i vlast, pa ko izdrži. Što reče jedna komšinica moja na selu kad su urlali neki i pravili buku usred noći, izašla bunovna i samo riknu ispod glasa: „Nas nema nas“.