Ekskluzivno, tekst Davida Grosmana o životu posle korone

Nešto u bezličnosti ove epidemije, u njenoj nasilnoj praznini, izgleda da preti da će usisati čitavo naše biće koje odjednom izgleda tako krhko i bespomoćno. Kada epidemija konačno nestane, verovatno će svest o kratkoći i krhkosti života podstaći muškarce i žene da uspostave novi redosled prioriteta.Veća je od nas, epidemija, i u određenom smislu nije shvaćena. Jača je od svakog neprijatelja od krvi i mesa koga smo susreli, snažnija od svakog superheroja koga smo dočaravali u svojim maštanjima i u filmovima. Povremeno nas preseče misao da ćemo možda ovoga puta, u ratu protiv nje, izgubiti, uistinu izgubiti. Svetski poraz. Kao u danima „španske groznice“. To je misao koja se odmah odbacuje, jer kako bismo uopšte mogli izgubiti? Uostalom, mi smo ljudi 21. veka! Moderni smo, kompjuterizovani, naoružani nebrojenim oružjem i sredstvima za uništavanje, zaštićeni antibioticima, imunizirani... Ipak, nešto u svemu tome, u ovoj epidemiji, kaže da su pravila igre ovoga puta drugačija od onih na koja smo navikli, zapravo, toliko drugačija da se može reći da za sada u ovoj igri nema pravila. Sa strahom prebrojavamo svakog sata bolesne i mrtve u svim krajevima sveta. Dok neprijatelj koji je nasrnuo na nas ne pokazuje znake zamora ili usporavanja, dok kosi među nama bez prekida. Iako koristi naša tela da bi se umnožavao.Nešto u bezličnosti ove epidemije, u njenoj nasilnoj praznini, izgleda da preti da će usisati čitavo naše biće koje odjednom izgleda tako krhko i bespomoćno. Ni nebrojene reči koje su izgovorene o virusu u poslednjih nekoliko meseci nisu uspele da ga učine makar malo razumljivijim i predvidljivijim.„Nesreća je jača od čoveka, i kaže se da je ona nestvarna, da je ružan san koji će proći“, napisao je Alber Kami u svom romanu "Kuga". „Samo što san i dalje traje, i dok se snovi tako nižu jedan za drugim, ljudi nestaju... mislili su da još sve mogu; čime se pretpostavlja da je nesreća isključena. Oni su se i dalje bavili svojim poslovima, spremali se za putovanja i imali svoja ubeđenja. Kako bi mislili na kugu koja uništava budućnost, putovanja i prepiranja?“ (Prevod: Jovanka Marković-Čižek)Već znamo: određeni procenat stanovništva biće zaražen virusom. Određeni procenat ljudi će umreti. U Sjedinjenim Državama govore da će milion ljudi umreti. Smrt je sada vrlo opipljiva. Oni koji to mogu potiskuju to saznanje. Ali oni čija je moć mašte veoma aktivna – kao što je ovaj pisac, na primer: tako da ono što piše treba da uzmete sa sumnjom i skepticizmom – postaju žrtve mašte i scenarija koji se umnožavaju brzinom koja nije manja od stopa infekcije virusom. Skoro svaki čovek koga sretnem u trenutku otvara različite mogućnosti njegove budućnosti na ovom ruletu od epidemije. Uključujući i mogućnost da živim bez njih. I da oni žive bez mene. Svaki susret i svaki razgovor mogao bi biti posljednji.Krug postaje sve uži. U početku su nam rekli: „Zatvaramo nebo“ (kakav pojam!). Potom su zatvoreni kafići, pozorišta, sportski tereni, muzeji. Vrtići, škole, univerziteti. Jedno za drugim, čovečanstvo gasi svetla.Odjednom je u naš život ušla katastrofa biblijskih razmera. „I tako pusti Gospod pomor.“ I svet je bio zaražen. Svaki čovek na svetu učestvuje u ovoj drami. Nijedan čovek nije isključen. Nema nikoga ko je manje uključen od drugih. S jedne strane, zbog prirode masovnog stradanja, mrtvi za koje ne znamo samo su broj, oni su anonimni, bez lica. Ali, s druge strane, kada danas pogledamo one koji su nam bliski, na naše najmilije, osećamo koliko je svaka osoba čitava jedna kultura, i to beskonačna, čiji bi nestanak otrgao iz sveta nekoga ko je u ovom času i ko će uvek biti nezamenljiv. Jedinstvenost svake osobe odjednom zapomaže iz svakoga od njih, i baš kao što ljubav utiče da izdvojimo jednu osobu iz mnoštva ljudi koji promiču našim životom, tako, sada to vidimo, i svest o nečijoj smrti utiče na nas.I neka blagosloven bude humor, najbolji način da se sve ovo izdrži. Kada smo u stanju da se nasmejemo koronavirusu, tada, zapravo, kažemo da nas on još nije odveo u potpunu paralizu. Da u nama još postoji sloboda kretanja. Da se i dalje borimo protiv njega i da nismo samo njegova bespomoćna žrtva (tačnije, mi smo, u stvari, njegova bespomoćna žrtva, ali smo izumeli način da zaobiđemo užas tog znanja, pa čak i da se zabavljamo s njim).

Za mnoge od nas epidemija bi mogla postati sudbonosan i formativan događaj u nastavku života. Kada konačno nestane, a ljudi nakon dužeg zatvaranja izađu iz svojih kuća i stanova, mogu se artikulisati nove i iznenađujuće mogućnosti: možda će to dotaći same temelje našeg postojanja. Možda će opipljivost smrti i čudo spasenja od nje uzdrmati i rasplakati žene i muškarce. Mnogi će izgubiti svoje najmilije. Mnogi će izgubiti radno mesto, sredstva za život, dostojanstvo. Ali kada se epidemija završi, možda će biti i onih koji se neće želeti da se vrate u svoje ranije živote. Biće onih – onih koji to mogu, naravno – koji će napustiti posao koji ih je godinama gušio i sputavao. Neki će odlučiti da napuste porodicu. Da napuste svog partnera. Da donesu dete na svet, ili da definitivno odustanu od toga. Biće onih koji će izaći iz nekog ormara (iz svih svojih ormara). Neki će početi da veruju u Boga. Pojaviće se vernici koji će postati otpadnici. Verovatno će svest o kratkoći i krhkosti života podstaći muškarce i žene da uspostave novi redosled prioriteta. Da mnogo više insistiraju na razlikovanju žita od kukolja. Da mnogo bolje razumeju da je vreme – a ne novac – njihov najdragoceniji resurs.Biće nekih koji će se prvi put pitati o izborima koje su napravili, o onome od čega su odustali i o kompromisima koje su napravili. O ljubavima na koje se nisu usudili. O životima koje se nisu usudili da žive. Muškarci i žene će se pitati – kratko vreme, verovatno, ali ta mogućnost će se ipak ukazati – zašto su svoje dane zamaglili vezama koje njihov život čine siromašnim. Tu će biti i onih čija će politička budućnost odjednom izgledati nemogućom, jer su zasnovani isključivo na strahovima ili na vrednostima koje su se raspale tokom epidemije. Možda će neki iznenada posumnjati u razloge zbog kojih se njihova nacija generacijama bori protiv neprijatelja i veruje da je rat božanski nalog. Možda će prolazak kroz ovo teško životno iskustvo navesti ljude da odbace nacionalističke poglede, na primer, kao i sve što održava podele, otuđenost, mržnju i ušančenost. Verovatno će se naći i oni koji će se prvi put zapitati, na primer, zašto se Izraelci i Palestinci i dalje ratuju jedni protiv drugih, unštavajući svoje živote već više od sto godina u sukobu koji je odavno mogao biti rešen.Sam čin vežbanja mašte usred dubokog očaja i straha koji sada vlada poseduje snagu. Mašta ne može samo da vidi propast, već može da sačuva slobodu mišljenja. U parališućim vremenima kao što je ovo naše, mašta je poput sidra koje bacamo iz dubina očaja u budućnost i onda se počinjemo spasavati. Sama sposobnost da zamislimo bolje okolnosti znači da još nismo dozvolili da epidemija i uznemirenost koju ona izaziva obuzmu celo naše biće. Otuda možemo da se nadamo da će, možda, kada epidemija prestane, i sam vazduh biti ispunjen osećanjima izlečenja, oporavka i zdravlja, drugačiji duh će prožeti ljude; duh lakoće i nove svežine. Verovatno će se kod ljudi primetiti da, na primer, pokazuju znake nevinosti bez imalo cinizma. Možda će pristojnost odjednom postati, makar neko vreme, uobičajeni način komunikacije. Možda ćemo shvatiti da nam je ubilačka epidemija pružila priliku da odbacimo od sebe slojeve prekomernosti i svinjske pohlepe. Grozne i nedostojne misli. Obilje koje je postalo suvišno i već je počelo da nas guši. (I zašto smo u svetu oko nas sakupili toliko predmeta? Zašto smo gomilali svoje moguće živote sve dok život nije sahranjen ispod planina predmeta koji nemaju nikakvu svrhu?)Možda će ljudi uvideti sve te vrste izvitoperenih proizvoda društva obilja i viška, pa će jednostavno poželeti da sve to odbace. Možda će ih iznenada pogoditi obična, naivna svest da je apsolutno strašno što postoje toliko bogati ljudi, dok su drugi ljudi toliko siromašni. Da je apsolutno strašno što tako bogat i nahranjen svet ne daje svakoj bebi koja se rodi jednake mogućnosti. Svakako, svi smo mi jedno zarazno ljudsko tkivo, kao što to sada otkrivamo. Sigurno je, međutim, da je dobro svakog čoveka na kraju dobro svih nas. Dobro planete na kojoj živimo svakako je i naše dobro, to je važno za našu dobrobit i čistotu našeg disanja, kao i za budućnost naše dece.A možda će se i mediji, čije je prisustvo gotovo totalno, dok pišu priče o našem životu i o našem vremenu, iskreno zapitati kakav je bio njihov udeo u osećanju opšte zgađenosti u kojoj smo umarani pre epidemije. Zašto smo osećali da su ljudi samoživih interesa neumoljivo manipulisali nama, ispirajući nam mozak i pljačkajući naš novac. I da su nam mediji cinično i grubo pričali našu komplikovanu i tragičnu priču. Ne govorim o ozbiljnoj, istraživačkoj, hrabroj štampi, već o „masovnim medijima“ koji su se odavno preobrazili iz medija usmerenih na mase u medije koji ljude pretvaraju u masu. I nimalo retko, u rulju.Da li će se dogoditi išta od onoga što je ovde opisano? Ko zna? Čak i ako se to dogodi, bojim se da će verovatno brzo izbledeti i da će se stvari vratiti na stanje u kome su bile pre nego što smo se zarazili, pre potopa. Kroz šta ćemo sve proći do tada, vrlo je teško predvideti. Ali ćemo svakako nastaviti da postavljamo pitanja, kao neku vrstu leka, sve dok se ne nađe vakcina protiv ovog virusa.(Prevod sa engleskog: Marija Jovanović)

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih romansijera. Njegovi romani Vidi pod: Ljubav, Konj ulazi u bar i Život se sa mnom mnogo poigrao objavljeni su na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga._________________________________________________© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs