Poznati italijanski pisac, redovni kolumnista dnevnika ""Korijere dela sera" (Corriere della Sera), Klaudio Magris, u svom najnovijem autorskom tekstu analizira odnos pojedinaca i zajednica prema nevoljama koje im se kroz istoriju ponavljaju, a sve u konteksu epidemije s kojom se njegova domovina i čovečanstvo trenutno suočavaju,
Piše Klaudio Magris
I istorijska doba imaju svoje bolesti, a one imaju udela ne samo u ljudskoj patnji i smrti već i u odlikama mentaliteta, kulture, pogleda na život i svet jedne civilizacije. Kuga, od Tukididovog antičkog doba do Bokača, Manconija i Kamija; sifilis, za koji se i u Ibzenovo vreme verovalo da se prenosi naslednim putem; epilepsija i ludilo kao svete bolesti što otkrivaju i neizrecive istine; tuberkuloza, alkoholizam, zavisnost od droge, rak. Pretposlednja epohalna bolest, hronološki gledano, bila je sida. Razarajuće gripozne epidemije – poput španske groznice, koja je za sobom ostavila više žrtava nego Prvi svetski rat, kao i današnji strah od koronavirusa – stvaraju psihozu i histeriju, ali ne i „kulturu“, ne čini se da utiču na poimanje sveta.
Izgleda da je poslednja epohalna bolest, hronološki gledano, u ovom trenutku – Alchajmer koji je, kao i njoj prethodne, na dnevnom redu, u vidu ispitivanja, statistika, svedočenja, predloga i mnogo zabuna u vezi sa uzrastom, simptomima, lekovima. Kao i velike bolesti prošlosti, i Alchajmer utiče na smisao života, vremena, ljubavi, kao u poslednjem Jošuinom romanu. No, pored individualnog ili generacijskog Alchajmera, postoji i kulturni Alchajmer, sve rasprostranjeniji; bolest istinski smrtonosna za život, društvo, politiku, inteligenciju.
Pročitajte još
Pre desetak dana na televiziji su prikazivali neke mlade ljude, na ulici, kojima je postavljano pitanje ko je bio – ispravno bi bilo reći ko je – Kraksi. Niko nije znao; poneko je nesigurno aludirao na pevača. Pre mnogo godina predavao sam nekoliko meseci na Bard koledžu, čuvenom američkom koledžu nedaleko od Njujorka, gde je svojevremeno bila – a tu je i sahranjena – Hana Arent, a gde i dalje predaju prvoklasni profesori. Kurs se bazirao na političkom romanu XX veka: Orvelu, Kestleru, knjigama na temu logora i gulaga, i tako dalje. U jednom trenutku, tokom diskusije na seminaru, ispostavilo se da je od oko trideset pet studenata samo njih četvoro ili petoro znalo ko je bio Staljin. Jedan mađarski pisac Jevrejin, čiji su baba i deda umrli u Aušvicu, rekao mi je jednom prilikom da je njegova osamnaestogodišnja bratanica okvirno znala da je Hitler bio zlikovac, ali gotovo ništa više od toga.
Reč je o istinskom kolektivnom kulturnom Alchajmeru, koji razjeda ne samo i ne toliko kulturu kao poznavanje istorije ili različitih umetnosti i nauka, već poznavanje sadašnjosti u kojoj živimo. Ne znati ko je Kraksi, za jednog Italijana, ili ko su Hitler ili Staljin, za bilo koga, ne predstavlja toliko ono teško neznanje – kao kada ne bismo znali ko su Trajan ili Karavađo – već je neznanje, nesvesnost, neosvešćenost u odnosu na vlastitu sadašnjost, te stoga i potpuna nesposobnost i nemogućnost da u njoj živimo i sa njom se suočimo.
Sadašnjost, pojedinca ili društva, nije samo sekund ili minut trena što odmah nestaje. Ona je opšti kontekst koji obuhvata, prethodi joj i nastavlja stvarnost u toku našeg života.
I prva Konteova vlada je prošla, nema je više, ali nemoguće je shvatiti, proceniti sadašnju situaciju, kao i onu klimavu budućnost koja se nazire, ako ne znamo ko i šta je tu vladu srušilo. Ova sadašnjost, koja ne nestaje svakoga trena, već obuhvata šire parče stvarnosti, nije ograničena na nekoliko meseci. Kraksi, na primer, predstavlja i radikalnu političku promenu u kojoj i dalje živimo, transformaciju Republike Italije koja i dalje traje. Ko to ne zna, nije samo neznalica, već hoda ulicama ne znajući gde se tačno nalazi, poput onoga ko je izgubio pamćenje te ne ume da se vrati kući.
Pročitajte još
Parče vremena koje nam valja nazvati sadašnjošću, te ga barem površno i poznavati, teško je precizno odrediti, ali je ono, ili bi trebalo biti, prilično jasno neposrednoj, osetljivoj svesti. Moji sinovi, naravno, nisu doživeli Drugi svetski rat, 8. septembar, fašizam i Pokret otpora, cepanje Italije. No, te godine i decenije u kojima ih nije bilo deo su njihovog sveta i zauzimanja stava prema sadašnjem svetu u kojem su ti događaji i dalje čorba što ključa, ukusna i grozna. Srećom, ima mladih i izuzetno mladih koji osećaju potrebu da prisvoje i ono vreme koje ih se tiče iako je daleko. Na primer Sofija, trinaestogodišnja devojčica što u živom dijalogu s dedom Robertom Fincijem, koji je nedavno objavio Einaudi, želi da shvati kako i zašto je bio moguć holokaust, kako i zašto se to dogodilo i kakvo je njegovo značenje danas.
Ne znati ko su bili Staljin ili Hitler nije isto što i ne znati ko je bio Perikle – to je, naravno, ozbiljna stvar na planu kulture, nedostatak koji osiromašuje život i inteligenciju, ali nas ne sprečava da pređemo ulicu kao neznanje šta znači crveno svetlo. Nedostatak pamćenja što život svodi na šačicu meseci ili godina ne dopušta da pogledamo oko sebe, da se orijentišemo u haosu života i istorije, te povećava mogućnost da budemo pregaženi. O, Italijani, govorio je Foskolo, pozivam vas da se okrenete istoriji. On nije želeo da stvori profesore, već jednostavno svesnije i samim tim spremnije ljude.
To pamćenje, majka Muza i svega ostalog, nema nikakve veze s mehaničkim beleženjem svake čestice koja proleti kraj nas, niti sa opsesivnim i osvetničkim pamćenjem što iznova pokreće pitanje svih nepravdi koje su nam nanesene u godinama ili vekovima da bismo ih mogli povratiti uz kamatu nataložene ozlojeđenosti.
Autentično pamćenje ne gleda unatrag, jer je gledanje unatrag smrtonosno. Orfej gubi Euridiku jer se u mraku podzemlja okreće ka njoj; Lotova žena postaje statua od soli jer krši božansku zabranu da se okrene, da samo pogleda katastrofu svoga grada. Grčka i hebrejska kultura – koje su razumele gotovo sve o životu, smrti i istoriji – gledaju napred. Ali gledaju i koračaju napred noseći sa sobom smisao i vrednost sopstvenog života, ono što ne umire. I Eneja ide u osnivanje velikog carstva budućnosti, ali noseći na leđima svog oca.
(Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović)
Ljubaznošću izdavačake kuće Arhipelag.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
