Lengold: Pandemija će biti izgovor za sve ono loše što sledi

Podeli:
Jelena Lengold, Foto: Dalibor Danilović

Kad jednom izmučenom narodu dođe ovakva užasna nevolja, meni se čini da taj narod reaguje paradoksalno, sa nešto manje stresa nego neke zemlje u kojima se do juče živelo srećno. Mi smo se sa svojom depresijom takoreći saživeli, samo probijemo još jedno dno, uronimo još dublje, pojačamo dozu antidepresiva i to je to. Mi smo suštinski nesrećno društvo, sa koronom ili bez nje, kaže književnica Jelena Lengold.

Jelena Lengold je pesnikinja, pripovedačica, romansijerka.

Autorka je knjiga pesama “Raspad botanike” (1982), “Vreteno” (1984), “Podneblje maka” (1986), “Prolazak anđela” (1989), “Sličice iz života kapelmajstora” (1991), “Bunar teških reči” (2011) i “Izaberi jedno mesto” (2016), knjiga priča “Pokisli lavovi” (1994), “Lift” (1999), “Vašarski mađioničar” (2008, 2009, 2012), “Pretesteriši me” (2009), “U tri kod Kandinskog” (2013, 2014) i “Raščarani svet” (2016, 2018) kao i romana “Baltimor” (2003, 2011) i “Odustajanje” (2018).

Za knjigu priča “Vašarski mađioničar” dobila je Evropsku nagradu za književnost i nagrade „Žensko pero“, „Biljana Jovanović“ i „Zlatni Hit Liber“,a za “Raščarani svet” Andrićevu nagradu za najbolju knjigu priča na srpskom jeziku u 2016. godini.

Za knjigu pesama “Sličice iz života kapelmajstora” dobila je nagradu „Đura Jakšić“, a za “Bunar teških reči” nagradu „Jefimijin vez“.

Lengold za Nova.rs govori o slobodi, duboko nepravednom svetu, epidemiji koja će postati opravdanje za sve loše što će se desiti, politici koja je na najružniji način podelila umetnike, kao i o knjigama koje preporučuje čitaocima u izolaciji i zašto ovih dana ne sluša muziku.

Kako se oseća „pisac na slobodi“ danas, u ovoj situaciji?

– Skovala sam tu definiciju svog zanimanja, pre skoro 10 godina, više kao šalu za „Fejsbuk“ kad sam odlučila da odem u samostalne umetnike. U to vreme sam bila oduševljena činjenicom što više neću ići svaki dan na posao. Ta me okolnost raduje do današnjeg dana, ali mi je sam pojam slobode nekako manje jasan nego tada. Nije slučajno sloboda jedan od najviše analiziranih pojmova u filozofiji. Moja trenutna sloboda od nečega mi je jasna, ali mi nije jasna moja sloboda u nečemu. A to su dve potpuno različite slobode. Nisam sigurna da se uvek osećam slobodno u ovome u čemu svi mi sada živimo. I pri tom ne mislim na trenutne okolnosti, već na sve ono što je tim okolnostima prethodilo, godinama unazad.

Šta mislite o uvedenim merama i namerama da se one pooštre?

– Sećate li se kad su nedavno Jirgena Klopa pitali šta misli o Covidu-19 i on je čovek lepo rekao da on o tome ne zna ništa i da je besmisleno i neozbiljno njega pitati o tome. E pa, slično o tome mislim i ja. Zaista ne znam baš ništa više o infektivnim bolestima, i načinima kako se zaustavljaju, nego što zna bilo koji drugi laik. Trudim se da svojim ponašanjem zaštitim i sebe i druge. Uvažavam sve propisane mere. Osluškujem na mrežama kako se ljudi osećaju, vidim da se neki osećaju ugroženo, neki besno, neki uplašeno, nekima je ovo previše. Ali mislim da je reakcija na ove mere zapravo samo posledica našeg straha, osnovnog straha, straha od smrti. A pošto je uzaludno da se ljutimo na smrt, onda se ljutimo na sve ono što joj prethodi. Tako to ide u životu, i u epidemijama, ali i u normalnim okolnostima. Smrt je, više manje, kriva za sve. I istovremeno, zaslužna za sve. Ona svemu daje smisao, i takođe, ona sve obesmišljava.

Koji su pozitivni a koji negativni efekti izolacije koja nam je nametnuta?

– Ne verujem u mnogo pozitivnih efekata. Mi se možemo truditi da pronađemo nešto pozitivno u tome, i dobro je što ljudi traže pozitivne strane. To svedoči o adaptibilnosti, osobini koja uvek pomaže u preživljavanju. Ali, dugotrajna izloženost strahu i strepnji ne može doneti ništa dobro, zato se ja ipak nadam da ovo neće trajati previše dugo. A trajaće, i u najboljem mogućem scenariju, dovoljno dugo da nam nanese rane svake vrste, rane od kojih ćemo se kasnije dugo lečiti.

Više puta ste skretali pažnju da živimo u konstantnom strahu i neizvesnoti. Da li je ova epidemija to dodatno pogoršala ili smo mi na neki način naviknuti na to stanje? Koji je vaš utisak na osnovu ponašanja ljudi?

– Nije to sasvim isto, ti strahovi koji smo do pre mesec dana imali, i ovo sada. Ovo sad je nešto mnogo opipljivije, bliže, konkretnije. Naravno, različiti ljudi u Srbiji su imali i različite nivoe strahova. Mnogi su zaista i do sada živeli u konstantnom egzistencijalnom strahu. Zatim, i bez ove pandemije, mi imamo užasno mnogo ljudi koji se leče od najtežih bolesti. Njih često zaboravljamo, ali ovaj stalni strah je njihova svakodnevica. A broj tih teških bolesnika je toliko veliki upravo zato što živimo u jednom toksičnom, nezdravom i stresnom svetu. Vrlo malo se u Srbiji čini na prevenciji, nema te edukacije “bolje sprečiti nego lečiti”, ljudi su u toliko mnogo segmenata prepušteni sami sebi, da je to skoro pa tragično. I sad, kad jednom takvom izmučenom narodu dođe ovakva užasna nevolja, meni se čini da taj narod reaguje paradoksalno, sa nešto manje stresa nego neke zemlje u kojima se do juče živelo srećno. Mi smo se sa svojom depresijom takoreći saživeli. Samo probijemo još jedno dno, uronimo još dublje, pojačamo dozu antidepresiva i to je to. Mi smo suštinski nesrećno društvo, sa koronom ili bez nje. Ko zna, možda će korona neke ljude malo i da razmrda, da im povrati volju za preživljavanjem, pa samim tim i da ih aktivira na borbu.

Kako na vas utiče višak slobodnog vremena?

– Nemam ja sada ništa više slobodnog vremena no što sam imala pre epidemije. Da nije straha i ovih opsežnih mera dezinfekcije, moj život bi bio skoro isti kao ranije. Ni pre ovoga nisam mnogo komunicirala, nisam mnogo izlazila i nisam mnogo gledala televiziju. Uglavnom sam bila kod kuće, pisala, čitala, ćutala. To radim čitavog života, pa to isto radim i sad. I čekam da nevolja prođe. Sve nevolje koje su me dosad snalazile, na kraju su prošle, ovako ili onako. Iskreno se nadam da će proći i ova, da će i ona postati samo mučna uspomena.

Da li nas ova globalna katastrofa može konačno ujediniti ili će svet sa zatvorenim granicama otići u drugu krajnost?

– Pa sad, ideja o tom konačnom ujedinjenju zaista zvuči romantično, skoro kao iz nekog holivudskog filma. Ali, što reče jedan moj drug nedavno: “Pandemija, zemljotres, oboleo čak i najpoznatiji princ na svetu – da je sve to zajedno u nekom filmu, dao bih mu veoma nisku ocenu da IMBD-u.” A ipak, sve je to istina. Tako da stvarno više ne znamo šta je moguće, a šta nije. Ali, ja lično se ne bih kladila na neko specijalno ujedinjenje posle ovoga. Pre će biti to da će pandemija biti savršeno opravdanje za sve ono loše što će uslediti.

Da li će se ljudi, izolovani i okrenuti digitalnim sadržajima u svojim domovima, još više udaljiti jedni od drugih?

– Biće onako kako i inače biva. Nesreća neke porodice zbližava, a neke rastura. To dosta zavisi i od njihove prethodne dinamike i od toga kako inače reaguju na stres i na probleme. Zavisi i od toga koliko ljudi imaju u sebi kapaciteta da budu jedni drugima uteha i podrška. Nije lako boriti se istovremeno sa sopstvenim strahom i biti uteha svojim voljenima. To je istinski ozbiljan i težak zadatak za svaku, pa i najzreliju i najjaču ličnost, a znamo da je takvih u suštini vrlo malo. Što se tiče digitalnih sadržaja, ja spadam u one ljude koji u tome vide više pozitivnih nego negativnih strana. Za mene ljudi iz kompjutera nisu neki anonimni depersonalizovani avatari. To su istinski ljudi, sa kojima se razmenjuju korisne informacije, ili sa kojima mogu da se opustim, da se smejem, da razgovaram u svako doba dana ili noći, i često to su istinski i prijatelji. Bezbednije se osećam uz njih i znam da to nije iracionalno osećanje. Što se mene tiče, sa internetom si manje usamljen. Znam da se mnogi sa mnom ne bi složili, ali eto, moje iskustvo je takvo. Možda i zato što sam već bila oko tridesete kad je internet stigao u naše živote. Nije mi se moglo desiti da izgubim mladost u virtuelnoj stvarnosti. Pretpostavljam da je sasvim drugačije kad si na internetu od najranijeg detinjstva. Ne mogu to ni da zamislim, to prosto nije deo mog životnog iskustva.

Jelena Lengold, Foto: Dalibor Danilović

Da li se u izolaciji konačno možemo okrenuti sebi, preispitivanju sebe i svojih odnosa sa bližnjima? 

– Znate, previše introspekcije nikad nije izašlo na dobro. Izuzev kad si na psihoterapiji, i to kod nekog zaista dobrog i skupog terapeuta. U svim drugim slučajevima, ako čovek previše preispituje sebe, svoj život, svoje postupke, svoje bližnje, svoje oduke u životu, sve to može samo još više da ga dovede do frustracije. Jer naravno, u većini slučajeva, činiće nam se da smo učinili mnoge greške, a zaboravićemo da smo tada odluke donosili pod ko zna kojim i čijim uticajima ili pritiscima. Bolje je ne razmišljati o svemu tome previše, bolje je raditi nešto konkretno, posvetiti se nekom zadatku, nekom planu i rasporedu, bolje je ne tražiti neki viši smisao, jer taj viši smisao uvek izmiče – u tome i jeste njegov smisao. Dakle, razumnije je sada ribati kuću ili čitati knjigu ili zavrnuti dobro sve šarke na ormarićima, nego sesti sa bračnim drugom i pričati gde smo sve pogrešili jedno prema drugome u proteklih sto godina. To sada nikako ne bih preporučila. Ostavite to za trenutke kad imate gde da pobegnete, bukvalno ili metaforično.

Svi govore da posle ovoga svet neće biti isti. Šta vi očekujete, kakav svet?

–  Svet već danas nije isti kao što je bio pre samo mesec ili dva. Preokrenuo se naglavačke. Toliko se preokrenuo, da polovina ljudi, u koju i ja spadam, ne veruje u autentičnost te promene. Pitanje je, može li svet zaista da se promeni preko noći? Ili je samo privremeno zarobljen, ali čim nas uskoro ponovo otključaju, svet će nastaviti da živi onako kako je do nedavno živeo. Možda u početku malo sporije, stidljivo i plašljivo, ali brzo će se vratiti u svoj ustaljeni kolosek. Imam dovoljno godina da ne verujem u te bajke o otrežnjenju, o tome da loši ljudi iznenada postaju dobri, da oni koji nisu marili za druge odjednom postaju altruisti, da okrutni postaju plemeniti. To se ne dešava u realnosti. Ovaj svet je takav kakav je, ne radi za sopstveno dobro, ne čuva planetu, ne tretira ljude ravnopravno, ne uvažava prirodu, životinje, biljke, ne čuva istoriju, ovaj svet je gramziv, pohlepan, površan i pre svega duboko nepravedan i bez ikakve dugoročne vizije. I baš zato što je takav, zato mu se ovakve stvari i dešavaju.

Da li će ljudi iz ovoga izaći bolji ili gori?

– Iz ovoga će ljudi izaći samo izmučeniji. I sa nešto više paranoje, individualno i kolektivno. Od sad ćemo verovatno već postojećim strahovima dodati još jedan novi, pa ćemo sada uvek imati na zalihama, osim ajvara i Bromazepama, i određene količine kojekakvih sredstava za higijenu, dezinfekciju i prvu pomoć, kao oni likovi čudaci, koje smo dosad samo gledali u filmovima, oni koji prave čitava skladišta za Sudnji dan. Ispostavilo se, naime, da su se takvi čudaci u ovoj situaciji najbolje snašli. Ne vidim kako bi usled svega toga svet mogao da postane humaniji. Reći ću ponovo – mislim da su to romantične teorije, koje, nažalost, sociološki nemaju baš mnogo utemeljenja u stvarnosti. Da bi jedno društvo bilo humano, ono mora biti pravedno, društvo u kome vlada međusobno poštovanje, u kome se živi časno i relativno bezbedno. Na prste jedne ruke možemo nabrojati države u kojima se tako živi.

Kako će se, prema vašem mišljenju, ovo odraziti na državu i društvo, budućnost, u političkom i ekonomskom smislu?

– Što se tiče naše zemlje, to je zaista pitanje od milion dolara. Ili možda pitanje od sto evra, ako je verovati predsedniku. Ne bih se usudila da u tom smislu pravim bilo kakvu predikciju, jer ne bih imala ni trunku objektivnosti. Ono čemu se ja nadam, ili šta priželjkujem, ne mora da ima bilo kakve veze sa onim što će se desiti. Videćemo. Svi domaći teoretičari, takozvani dobri poznavaoci prilika, izneli su sve moguće teorije. U rasponu od kataklizmičnih do bajkolikih. Od svega mi se jedino čini relativno izvesno da će se ovo vrlo negativno odraziti na ekonomiju. Mada, što reče neko na „Tviteru“: sreća je da mi uopšte i nemamo ekonomiju, inače bi je ovo sad upropastilo. To je naravno šala, ali kako u svakoj šali ima deo istine, tako je i u ovoj. Da mi ipak prvo preživimo ovu boleštinu, da se izvučemo iz neposredne opasnosti, a onda ćemo polako da vidimo kako se ko vladao u ovoj situaciji, kao i pre nje. Jedno je sigurno, ova pandemija će pomalo promeniti našu perspektivu, ugao iz koga ćemo – barem neko vreme – posmatrati stvari oko nas.

Solidarnost i odgovornost se vrlo često pominju u poslednje vreme. Da li se njihovo značenje sada menja?

– Naravno, solidarnost i odgovornost ne znače isto u vanrednim i “mirnodopskim” okolnostima. Ovo su vanredne okolnosti, i sada sve ima i vanredno značenje. Dobro je što to sve ima privremeni karakter, jer mi ljudi nismo rođeni za ta vanredna stanja. Mi smo rođeni za obične, male, jednostavne, mirne živote, u kojima je tek ponekad uzbudljivo. Previše uzbuđenja i previše nemira nije dobro za obične ljude. O uzbudljivim zbivanjima lepo je čitati u knjigama ili gledati na filmu, ali život – život je najbolji kad je spokojan.

Koliko će kultura i umetnost stradati?

– Ni pre ovoga kultura i umetnost nisu bile na nekom zavidnom mestu, a sad mogu samo još niže da padnu. Zaključujem po sebi: nemam baš mnogo koncentracije i mira u sebi, da čitam, da staloženo mislim, da pišem. Trudim se, zaista, ali nije sve kao pod normalnim okolnostima. Vidim da umetnici daju sve od sebe da građanima pomognu, stavljaju na mreže muzejske sadržaje, pozorišne predstave, takve stvari, i to je jako lepo. Nadam se da nekome to pomaže. Ali o kulturi u Srbiji, kad sve ovo prođe, treba razmišljati ozbiljno, sistematski. Kultura jednostavno ne može da opstane uz tako male budžete i sa takvim nipodaštavanjem umetnika. Politika je na najružniji način uspela da podeli i umetnike, doslovno na one koji su slepo odani režimu, i na sve druge. A posledice toga vidimo svakoga dana oko sebe. Svaki bibliotekar bi mogao da vam kaže, kad bi smeo, da postoje liste nepoželjnih pisaca, čije književne večeri nije poželjno organizovati. Ja znam detalje iz svoje profesije, a slične stvari bi verovatno mogli da vam kažu i drugi umetnici.

Koja je uloga umetnosti i umetnika u ovoj krizi?

– Ne verujem u ulogu ili zadatak umetnika, ni sada, ni bilo kada. Ne pristajem na to da postoji nešto što je umetnost dužna da osvesti, ili da na nešto ukazuje. Ne verujem u didaktičku, vaspitnu ili moralizatorsku ulogu umetnosti. Ne verujem ni u umetnost anarhije. Verujem samo u istinsku umetnost, a ona ne nastaje tako što joj zadatke zadaje bilo šta spolja, već isključivo nešto iz najdubljih slojeva umetnikovog bića. I to ne mora da ima mnogo veze sa aktuelnim trenutkom. Ako se nekad poklopi, to može da ispadne dobro, ali uopšte nije obavezno.

Sve se preselilo na internet. Da li to može imati i negativne posledice po kulturu i umetnost?

– Mislim da je naša generacija, moja generacija, negde na prelazu. Ja sam prvu polovinu života živela bez interneta, i drugu polovinu sa internetom, bukvalno tako. Mi smo, dakle, generacija koja se još uvek čudi tome i preispituje pozitivne i negativne aspekte interneta. Već sledeća generacija neće to pitanje ni postavljati, jer neće ni poznavati drugačiji život. Tako da sam se ja s time pomirila, i čini mi se da je već sada takvo pitanje izlišno. Stoga se ja trudim da koristim sve pozitivne strane moderne tehnologije i vidim u svemu tome više pozitivnog nego negativnog. Jedino što mi se u svemu tome manje sviđa je potreba da se o svim umetnicima sada sve zna, pisac je recimo mnogo dostupniji nego što je to nekada bio, svako može da ga nađe na mreži, da s njim proćaska, da se na njega ljuti ili da ga pohvali. To demistifikuje pisca, a samim tim i delo, koje bi moralo da ostane negde u sferi čuda, a ne svakodnevice. I onda sva ta slikanja, sva ta poziranja za portale i časopise, to ponekad zaista izlazi iz okvira onoga što bi jedan pisac trebalo da radi.

Ljudi masovno ostaju bez posla, a među najugroženijima su samostalni umetnici. vaš kolega Srđan Tešin kaže da će usled ove epidemije samostalni umetnici izumreti kao dinosaurusi. Bojite li se toga? Šta može i mora da se učini da do toga ne dođe?

– Samostalni umetnici su užasno ugroženi. Ja sam o tome pisala, pisala, i skoro da mi je dosadilo. Mislim da sam i mnogim ljudima dosadila insistirajući na toj temi, koja je duboko nepravedna. Do pre godinu i nešto, imali smo strašne probleme i da overimo zdravstvene knjižice. Sad je to rešeno, ali i dalje su svi slobodni umetnici zaduženi dugom koji nisu sami napravili, već njihove opštine ili gradovi koji nisu na vreme za nas uplaćivali socijalno i penzijsko osiguranje. Kamate su se uvećavale i sad dugove nemaju samo oni umetnici koji su pristali da to plate iz svog džepa. Moj dug je sad već veći od hiljadu evra. Još nisam pristala da uđem u reprogram koji nam Poreska uprava nudi, jer to je isto to, ponuda da ja to sama platim, ali u ratama. Ali za neku godinu, kad budem išla u penziju, svakako ću morati da platim, ako pre toga država ne uradi nešto po tom pitanju.

Vlada pomama za Kamijevim romanom „Kuga“. Možemo li u klasicima pronaći utehu, savet?

– Zaista ne mogu da shvatim da neko sad ima želju da čita “Kugu” ili “Besnilo”. To je poslednje što bih sad nekom preporučila. Mada, ako nisu ranije čitali, ko zna, možda će sada u svemu tome naći neki smisao koji u običnim okolnostima ne bi našli. Pekićevo “Besnilo” je recimo fantastična simbolična knjiga u kojoj, ako pažljivo čitamo, možemo naći brojna objašnjenja za konfuziju u kojoj ovih nedelja i meseci živimo.

Koje pisce treba ovih dana „pozvati“ u pomoć?

– Besmisleno je da predlažem sada neke kokretne knjige jer ljudi uglavnom nemaju mogućnost da odu u knjižaru ili u biblioteku. Ali, mislim da sada treba čitati nešto jako zanimljivo, nešto sa dobrim zapletom, nešto što će da vas uhvati potpuno i da učini da zaboravite na stvarnost oko sebe. Nešto što će vam pomoći da sate i sate provodite zatvoreni u kući. Mislim da su sad dobri krimići, neki špijunski romani, ili, u zavisnosti od ukusa i čitalačkog doba, možda je sad trenutak da ljudi pročitaju neke velike klasične romane koji su im na policama, a nikad za njih nisu imali vremena. Sa Tolstojem ili Šolohovim, recimo, ne možete pogrešiti. Ako niste čitali “Tihi Don” ili “Anu Karenjinu”, sad je trenutak! Ali, ako vam je to naporno, tu je uvek Agata Kristi. Takođe bih ljudima preporučila i da čitaju nešto vedro, smešno. Na primer, Efraima Kišona, ako im je pri ruci, on je blagotvoran u svakom mogućem smislu.

Šta vama od literature najviše prija?

– Ja čitam puno savremenih pisaca, i domaćih, sa celog prostora bivše Jugoslavije, ali i stranih savremenih pisaca. Meni je uvek nekako najbliža i najdraža urbana, savremena literatura.

Mnoga velika dela su nastala tokom epidemija. Da li će i ova biti izvor inspiracije?

– Ponekad mi se čini da su knjige o ovome što se danas dešava već odavno napisane. Veliki umetnici su istovremeno i veliki vizionari. To je onaj magični deo njihovog talenta, u koji se uverimo tek kad prođe određeno vreme.

Da li vi trenutno pišete?

– Trudim se da pišem novi roman i da složim novu zbirku pesama. A kad će sve to biti gotovo, ne znam. Kad pomislim na to da su sada u hali Beogradskog sajma bolnički kreveti, skoro da ne mogu ni da zamislim oktobar i sledeći Sajam knjiga. Kako će to izgledati, hoće li toga uopšte biti, kakvi ćemo mi biti tada, šta će se u međuvremenu u toj hali događati? To su sve neka pitanja na koja sada nemamo odgovore, i od kojih zavisi bukvalno sve za mene, pa i to kad ću i da li ću završiti nove knjige. Jer, motivacija je za te stvari glavna. A danas je tako malo motivacije.

Šta trenutno čitate, slušate?

– Trenutno čitam roman mlade irske književnice Sali Runi “Razgovori s prijateljima”. Već sam nedavno čitala još jedan njen roman, “Normalni ljudi”. Ona je prilično mlada, a ima izuzetnu spisateljsku zrelost. Mogu samo da zamislim kako će pisati sa četrdeset ili pedeset godina.
A što se tiče pitanja šta slušam, odgovor je – uglavnom ništa. U ovim ovakvim danima najviše mi prija tišina. Muzika za mene znači previše emocija, a sada se trudim da sve emocije držim na uzdi. Muzika bi učinila da budem slabija i ranjivija, zato je ovih dana ne puštam u svoj život. Vratiću joj se kad nam se vrati kakav-takav spokoj.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram