Dokumentarci su kao rok ili džez muzika, postoji mali segment publike koja to želi. kaže reditelj Mladen Matičević. Njegov kolega Janko Baljak, priželjkuje skandinavski trend, gde su dokumentarci najgledaniji filmovi. gledaniji od blokbastera,
Osim ozbiljnih i skupih dokumentaraca na Netflixu i HBO-u, dokumentarni filmovi nemaju gde da se vide osim na festivalima. Ko nije “zakačio” određeni film na Beldoksu, Martovskom festivalu ili Slobodnoj zoni, teško da će imati sreće negde da ga vidi, dok ga Javni servis ne otkupi za par godina.
Ako autori nisu sami okačili svoj film na Jutjubu ili na platformi Vimeo za besplatno gledanje, veliki je problem odgledati dokumentarac van festivalskih projekcija. Bioskopi uglavnom ne puštaju dokumentarce osim ako nisu iz nekog razloga jako popularni, kao što je bio film o Vladi Divljanu. Pogotovo kratki dokumentarni filmovi mogu da sanjaju o velikom ekranu.
Janko Baljak, je jedan je od najuspešnijih reditelja dokumentarnog filma kod nas, njegov film “Vidimo se u čitulji” su pogledali bukvalno milioni u regionu, uglavnom piratskim putem. On kaže da postoji generalno problem sa distribucijom filmova, ne samo dokumentaraca.
– Slažem se da postoji taj problem. Donekle, to kompenzuje Kulturni centar Beograda, koji stavlja dokumentarne filmove u svoj redovni repertoar. I to je jedno takvo mesto gde ljudi mogu da vide film. U svetu inače, pogotovo skandivanskim zemljama, dešava se da su švedski, danski ili norveški filmovi, najgledanija ostvarenja u bioskopima, gledanija od američkih blokbastera. To je trend koji ja priželjkujem i ovde.
Baljak dodaje da je on nedavno snimio film o Želimiru Žilniku, i taj film mora da prođe festivalski ciklus, a on je u slučaju dokumentarnog filma između dve i tri godine.
– Svi ti festivali traže neki ekskluzivitet, ili nemačka premijera ili kao u Sarajevu, gde su mi tražili da film bude svetska premijera. Svi imaju te neke svoje standarde I kad vi date film na televiziju nemate više mogučnost da film šaljete na festivale, a to su mesta gde oni najviše žive, dodaje Baljak.
Bioskopi multipleksi nemaju u repertoaru ni autorske filmove, oni imaju samo blokbastere, kaže dalje reditelj.
– Kulturni centar Beograda, gde je moj kolega Stefan Arsenijević urednik programa, je to neko mesto gde se mogu videti dokumentarci. Verovatno će i moj film završiti kod njega. Ja moram prvo da ispoštujem sve te festivale, jer je film pozvan na njih osam-devet. Ja imam ideju da posle premijere na Festivalu autorskog filma, napravim promocije po većim gradovima u Srbiji, eventualno uz prisustvo Žilnika. Plan mi je da posle svih festivala film završi na nekoj od platformi za dokumentarce, završava Baljak.
Mladen Matićević, takođe je vrlo uspešan srpski reditelj dokumentaraca. Njegov film o Vladi Divljanu je imao bioskopski život kakav imaju gledaniji igrani filmovi. On kaže da bi jedino rešenje problema sa dokumentarcima bilo kada bi postojao bioskop koji bi se bavio prikazivanjem isključivo dokumentarnih filmova.
– I koji bi onda imao u 3, 5, 7 i 9 sati projekcije, dokumentarce koji su interesantnii I aktuelni, a koji ne mogu da privuku veliki broj ljudi u redovnu bioskopsku distribuciju, kaže Matičević.
Matičević dodaje da je ipak broj ljudi koji je zainteresovan za dokumentarne filmove prilično mali.
-Oni su kao rok ili džez muzika. Postoji mali segment publike koja to želi. Nacionalna televizija bi morala da bude najaktivnija u tome. To je tema koja traži drugačiji odnos prema dokumentarnom filmu koga ovde nema, a nema ga ni prema igranom filmu kako bi trebalo, završava Mladen Matičević.
Postoji mali broj platformi gde autori postavljaju svoje dokumentarne filmove, jedna od njih je i mubi.com. Mesečno gledanje filmova na tom web sajtu košta devet dolara. Kada su u pitanju beogradski bioskopi, pratite repertoar KCB-a, često mogu da iznenade sa dobrim dokumentarcima.
Robertu Benjiniju uručena nagrada za životno delo na festivalu u Veneciji:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar