1
Bio je učitelj koji nije imao svoju školu kao radno mesto. Nađite mi danas nekog kao što je bio Milan Vlajčić, rekao je jednom za Nova.rs književnik i urednik izdavačke kuće "Gradac K" Branko Kukić.
U nedelju, 9. februara navršavaju se tri godine od kako je Milan Vlajčić preminuo.
A baš tog 9. februara 2022. u dnevnim novinama „Nova“ i na sajtu Nova.rs objavljena je za života poslednja kritika novinara, kritičara i publiciste Milana Vlajčića. Bila je to kritika dela „Uliks“ Puriše Đorđevića, koji će se Vlaji pred kraj 2022. godine pridružiti „tamo gore“…
Kad je onomad stigla vest da je čovek dečačke znatiželje i takve energije, koji je do poslednjeg trena radio, izdahnuo u 83. godini, uprkos Milanovom poznom dobu svi su bili tako zatečeni…
– Jednom smo imali čoveka kakav je bio Milan Vlajčić – rekao je Ivan Čolović, a Peca Popović je s tugom konstatovao kako je „Vlaja, kad je pošao, odneo poslednji kulturni kriterijum u Beogradu“:
– Bio je najradoznaliji čovek koga je Beograd imao – govorio je Popović, Ljuba Simović podsećao je kako je „bio jedan od retko obrazovanih ljudi“, a Mihajlo Pantić da je uspeo da „jezik kritike učini razumljivim i prihvatljivim za šire čitalačke slojeve“.
Nije zgoreg podsetiti da je novinar, publicista, književni i filmski kritičar rođen 23. avgusta 1939. u Beogradu, i da je diplomirao na Katedri za opštu književnost s teorijom književnosti Filološkog fakulteta.
Književne kritike i oglede objavljivao je od 1960. u časopisu „Delo“, uređivao kulturne rubrike „Studenta“ i „Mladosti“, književne listove i časopise „Vidici“, „Gledišta“ i „Književni glasnik“, a od 1970, sve do zvaničnog penzionisanja, bio je novinar i urednik dnevnog lista „Politika“. Pisao je za „Politiku“ pozorišnu, televizijsku i radio-kritiku, a od 1985-2004. bio je i stalni filmski kritičar. Nakon penzionisanja, nastavlja da piše i od 2004. do 2017. bio je filmski kritičar i kulturni komentator „Blica“.
I kada je krajem februara 2020. godine osnovan portal Nova.rs Milan Vlajčić na poziv prvog urednika Kulturne rubrike Milojka Božovića počinje da piše za naš sajt. Jedne nedelje filmsku, druge književnu kritiku.
Bilo je tako dok ga smrt nije zatekla. Baš tog 9. februara, kad mu je izašla poslednja kritika na sajtu Nova.rs, pozvao je potpisnicu ovih redova da se, uzbuđen, pohvali kako je Branku Kukiću, uredniku „Gradca“ predao rukopis nove knjige. No, nije, nažalost, dočekao da je uzme u ruke. Nekoliko sati kasnije izdahnuo je.
A ta knjiga zove se „Kavijar za sirotinju“. I u knjizi su se našli svi tekstovi Vlajčića, objavljivani u listu „Nova“ i na portalu Nova.rs. Na više od 350 strana, tu su eseji o Olgi Tokarčuk, Čendleru, Mekjuanu, Ulickoj, Kuciju, Barnsu, Saramagu, Borhesu, Kopoli, Skorsezeu, Almodovaru, Končalovskom…
„Dosad nisam primetio da je neki moj savremenik istovremeno pisao filmsku i književnu kritiku. Ne ulazim u osetljivo pitanje da li to nešto bitno doprinosi mom pisanju, ali to je odgovaralo mojoj svaštarskoj prirodi“, piše u uvodu 13. knjige Milan Vlajčić i zahvaljuje se urednicima Nova.rs jer mu je ostvarena „davnašnja želja da kontinuirano i na jednom mestu iskaže dva životna opredeljenja – pisanje o filmu i knjigama, čime je od životnog hobija napravio način da preživi“.
A pre dve godine u Jugoslovenskoj kinoteci otvoren je legat Milana Vlajčića. Takođe, supruga Duška Maksimović Vlajčić zaveštala je legat Narodnoj biblioteci Srbije. Zbirku čine lična biblioteka, velika kolekcija muzike, ali i filmova, pa lične fotografije, kao i brojne nagrade koje je Vlajčić dobijao tokom višedecenijske karijere, i rukopisi…
A Vlaja je u pogovoru „Kavijara za sirotinju“ poručio:
– Neće nam biti lakše, ali će nam se neke naše nevolje pokazati u drugačijem svetlu…
Bonus video: Komemoracija Teofilu Pančiću
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
