Mnogo volim Pixar i mnogo ne volim kada posle njihovog filma ne izađem preporođenoraspamećenstoplinomusrcuimalolud. Kao što nisam izašao sa "Elemental".
ELEMENTAL (2023, r. Peter Sohn)
Ovaj, već sada, ozloglašeni film („kao najneuspešnija Pixarova premijera“) ima zanimljivu premisu. U gradu Elementalu žive zajedno (i relativno odvojeno) osnovni elementi: voda, vazduh, zemlja i vatra (koja je blago getoizirana zbog svog povremeno fatalnog dejstva na ostale elemente). Iako je čitav film alegorija Amerike, grad Elemental pre izgleda kao neki futuristički Bombaj (nego Njujork), ne samo zato što vatreni elementi deluju kao da vuku poreklo iz tog regiona, već zato što neprekidna gungula i tanka linija razdvajanja supermodernog i ultra tradicionalnog neprekidno stoji pred očima. U njemu se jedna vatrica Žiška zaljubljuje u komunalnog inspektora (iz tabora vode), Izvora. I tu kreću njeni problemi i tapkanje radnje u mestu.
S jedne strane, „Elemental“ je animirana i dečijem senzibilitetu prilagođena varijacija na legendarni „Guess Who’s Coming To Dinner“ (gde mlada devojka iz belog predgrađa na večeru kod roditelja dovodi svog crnog verenika), ali s druge strane on je već treća varijacija na priču o inkluziji, razlikama i mukama usled različitosti koju je Pixar isporučio u samo dve poslednje godine! U „Luci“, koji je zbog kovida zaobišao bioskope, pratimo mešanje morskih bića sa ljudskima, u „Turning Red“ imamo devojčicu koja se pretvara u džinovskog crvenog pandu, što joj ozbiljno smeta u ionako komplikovanom tinejdžerskom odrastanju.
U „Elementalu“ je ta različitost jasnije zaoštrena da markira problem imigracije u Americi i da ga osvetli iz onog manje atraktivnog, ali dobro znanog ugla – da veliki broj emigranata ne želi da se asimiluje i koliko god može kroji i čuva geto svog starog života, tradicija i kulture. Žiškin otac Žarko želi da njegova ćerka nasledi porodičnu radnju i ni u najcrnjim noćnim morama ne može da je zamisli da se spanđa s drugim elementom (to je i neprirodno i nepraktično).
Međutim, problem „Elemental“ nije njegova klišeizirana postavka i njena tvrdo izvedena razrada, već činjenica da film nema nikakvu radnju. Sve što gledamo jeste igranje sa premisom i Žiškino nećkanje koje neprekidno vraća junake na početak. Peter Sohn je fino vizuelno razradio elemente, naročito vodene, dao im duha, ali nije imao kuda da ih povede. Avantura koja je nekako uvek u srcu svakog Pixarovog filma (pa i onih najlošijih poput „Lightyear“) ovde nije mogla da zaživi u vodenoj poplavi koja preti vatrenim stanovnicima, a još manje unutar kliešizirano postavljenih odnosa oca, ćerke i sredine. Kada na kraju filma Žiška uđe na brod koji je vodi novom poslu biva jasno da je sve što smo do tog trenutka videli trebalo da bude stesanih pola sata koji u nekoj polu-montažnoj sekvenci pričaju o njenom poreklu, a tek sada otvaraju vrata nečemu unikatnom što će se samo njoj (i Izvoru) desiti. Drugi i treći čin jednostavno se nisu desili.
Nisam siguran da će mlađoj deci ovo držati pažnju, jer nema previše zanimljivih i zabavnih trenutaka, dok će s druge strane ona malo starija publika, koja može da razume radnju i njenu poentu, rano početi da se dosađuje nad dobro znanom i predvidljivom postavkom.
OCENA: 6 MINUS/10
Bonus video: Volt Dizni
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar