Ja ne znam šta ja/ vi/ svet više hoće od superherojskih filmova. Ali, ako hoće nešto zabavno, sveže, retro, nostalgično, na momente klasično, post-moderno, post-post-moderno, pa čak i meta, onda ne može i ne sme da traži bolje od "The Flash".
THE FLASH (2023, r. Andy Muschietti)
Negde sam pročitao da je aktuelni šef Warner Bros Discovery-a, koji drži DC strip junake, David Zaslav, okarakterisao ovaj film „kao najbolji superherojski film koji je gledao u životu“ i sa stvarno par izuzetaka („Iron Man 3“, „Spider-Man: Homecoming“, „Joker“, „Batman“, „The Dark Knight“) mogao bih da se složim. Moja očekivanja jesu bila na donjem kraju skale, jer sam za ovog superheroja jedva i znao, a još manje sam mario za privatne skandale glumca Ezre Millera koji ga je fenomenalno oživeo (nešto što super herojima ide najteže od ruke?).
Trudiću se da vam otkrijem što manje od dešavanja u samom filmu, ali u uvodnoj sekvenci ima scena u kojoj bebe padaju sa neba. Prave žive bebe! I posmatrajući to, The Flash ne može da se uzdrži a da ne kaže – „baby shower!“ (što je, verujem, zasluga ko-scenaristkinje Christine Hodson koja je već na „Bumblebeeju“ i „Bird of Prey“ pokazala da crni humor i super heroji treba da budu nerazdvojni, jer stres). Već tu Andy Muschietti (koga znate po „It“ serijalu i nadam se ne po hororu „Mama“) uspostavlja ton ovog filma koji će kontinuirano oscilovati između samosprdnje i nostalgičnih omaža arhetipskim momentima „svih“ superherojskih filmova.
Za početak, mislim da je genijalno da svog glumca koji je seriju krimi-skandala završio obećanjem da će se pozabaviti svojim mentalnim problemima stavite u priču gde on tumači dvojicu sebe – jednog mlađeg i jednog starijeg, i onda kroz par replika pustite da se njegov lik našali na račun haosa koji kreira tako da to zvuči kao da sam glumac komentariše svoja nedela. Zatim, sjajno je da „oridžin priču“ ispričate tako što ćete superheroja vratiti u prošlost i pustiti ga da mlađeg, još „nesuperizovanog“ sebe provede kroz proces tranzicije.
A vredna hvala je i Muschiettijeva odluka da svog relativno nevoljenog junaka u prenaseljeni svet heroja plasira kroz neku vrstu alternativne/pra- „Lige Pravde“ u kojoj Flash dobija priliku da zasija na leđima „starog“ Batmana (u vazda kul interpretaciji Michaela Keatona), i uz pomoć Supergirl (odlična Sasha Calle), a u nekoj vrsti artificijelnog gostovanja pojavljuju se i mnogi drugi Supermeni, Betmeni i Super Devojke, tokom čega efekat nostalgije instantno čini i Flasha delom stare, dobre, voljene priče/ekipe.
Međutim, ništa od svega toga ne bi profunkcionisalo da „The Flash“ nije duhovita varijacija (ili omaž) na film „Back To The Future“ (koji se u više navrata pominje) tokom čega je kroz doživljaj „mlađeg“ Flasha proživljeno naše (gledaočevo) ultimativno uzbuđenje svetom super heroja. Kroz njegovo divljenje drugima, apsolutno oduševljenje samim sobom, na pomalo zaboravljeni način imamo priliku da ponovo uplovimo u svet u kome su sukobi dobra i zla česti, a pobeda dobra moguća, i to uz sav šik i komičnost superherojstva.
The Flash je uverljiv fan samog sebe, ideje superheroja i prilike da spase svet. U filmskom svetu prezasićenom ovim stvarima gde o/stvaranje „novih svetova“ predstavlja, za sada, jedini izlaz, „The Flash“ nas vraća na početak, kada je pojava i trijumf superheroja bilo nešto o čemu smo samo mogli da sanjamo.
OCENA: 9 PLUS / 10
Bonus video: Kan, crveni tepih
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar