Svi smo u istom vrtlogu i idemo ka dnu: Reditelj i pisac Filip Čolović o svojoj novoj knjizi "Vir"

Nisam stigao do obale. Ja samo i dalje nastavljam da plivam. I ovo što pišem, to je i dalje plivanje, batrganje, lupanje rukama po površini vode, borba da se ne potone, priča za Nova.rs reditelj i pisac Filip Čolović povodom novog romana „Vir“, u izdanju Lagune.

Nagrađivani je autor dokumentarnog filma „Potreba za mržnjom“ o tragičnoj smrti svog brata Fedora Frimermana, koji je svirepo ubijen 2013. godine. Život je izgubio tako što ga je obezbeđenje beogradskog splava „Saund“, naočigled posetilaca, tuklo do smrti, dok je pokušavao da odbrani druga.

Čolović se i ranije bavio temama koje su društveno angažovane, što u dokumentarnim filmovima („Deca skitnice“ i „Pogled u stranu“ o tretmanu osoba sa posebnim potrebama, „Epitaf za snove“ o posledicama rata), što u knjigama, a posebno pitanjima zločina i kazne, kao i očiglednim problemom nedostatka morala u našem društvu. Međutim, od trenutka kada mu je brat stradao, nasilje je postalo epicentar njegovog interesovanja. Zato je okrenut, kako kaže, problematici bezrazložne mržnje, brutalnog nasilja, (ne)reagovanja društva i, posebno, odsustva ozbiljnije reakcije sistema na ovaj gorući problem.

https://www.youtube.com/watch?v=_G2XyxwsDn4

- Način na koji je mom bratu prekraćen život, što je zapravo eufemizam za brutalno ubistvo, nedvosmisleni je povod za nastanak ove knjige. U njemu vidimo kako se naš sistem, čini se, razoren do temelja, ponaša nakon jednog stravičnog zločina. Nesreće se dešavaju svuda u svetu, ali ono što se desilo mom bratu teško da je slučajnost. To je rezultat nagomilane mržnje i tenzija u društvu, zatim dopuštenje pojedincima i određenim grupama da se ponašaju kao da su veći od zakona i svih pravila i, na kraju, slabost pravosudnog sistema da se na valjan način izbori sa svim ovim anomalijama. Verovatno je ovo poslednje i najviše razrađeno u ovoj knjizi - objašnjava naš sagovornik.

Radnja antiutopijskog romana “Vir” odvija se na Ostrvu gde vlada autoritativna vlast, bahata i nedodirljiva, drži u stegama pokornosti građane koji su odustali od želje da budu slobodni i utonuli u bespomoćnost. Glavni junak Vir ne pristaje na takva pravila ali to ima svoju cenu…

Nasilje u našem društvu metastazira

A knjigu otvara Kafkin citat: „Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama“.

- Kafku citiram iz više razloga. Prvi je taj što bi većina čitalaca mogla lako da poveže „Vir“ sa „Procesom“, pošto je u oba romana centralna nit sudski mehanizam. Kao što u knjizi velikog pisca pratimo Jozefa K. kroz njegov proces, moj centralni lik Vir biva pozvan u Palatu pravičnosti zbog „nesrećnog slučaja“, koji se malo-pomalo pojašnjava. Međutim, ova knjiga nije sekira za moje more, kako kaže Kafka. Ona bi morala biti sekira za more svih nas. Ovaj roman bi trebalo da pokrene buđenje empatije, da baci svetlo na nedostatak saosećanja u našem društvu. Upravo zbog toga, poglavlja idu unazad, poput odbrojavanja, od deset do jedan, odnosno do konačnog prodora svetlosti i buđenja empatije na tom Ostrvu - priča Čolović.

Na pitanje zašto je glavnom junaku dao ime Vir, i kao ime i kao prezime, odgovara:

- Vir ima značenje koje je meni kao piscu bilo dovoljno intrigantno - vrtlog. Iako je vir kružno kretanje vode koje se javlja u nekim delovima vodenih basena, u našoj svesti ima mnogo jače značenje, izaziva nelagodu i osećanje bezizlaznosti. Takođe, ovo ciklično kretanje je za mene veoma važno, jer kod nas sudski procesi predugo traju, vrte se u krug, te neretko građane dovode do potpune ošamućenosti i bespomoćnosti. Uz sve ovo, u viru se čovek može udaviti.

A i Vir, kao ime junaka, pružalo mu je mogućnost da se i ne zna da li je to ime ili prezime.

- Čak sam insistirao na tome da se ne koriste padeži, već sva lica u romanu glavnog junaka oslovljavaju sa „gospodin Vir“. To je lažno poštovanje, koje možemo videti i po učestalom obraćanju persiranjem, namerno velikim inicijalnim slovom (Vi), ravnodušnost koja rezultira nerešavanjem slučaja koji je u vrtlog uveo ne samo mene, odnosno brata mladića koji je ubijen, već i našu majku, čitavu moju porodicu, pa i šire. Mislim da bi oni koji vode računa o našem sistemu i društvu, morali da imaju sve ovo u vidu. Nerešavanjem ovako teških, tragičnih slučajeva podstiče se nasilno ponašanje i dalje širenje agresije. Poput raka, nasilje u našem društvu metastazira, a to možemo videti i po poslednjim tragičnim slučajevima koji potresaju našu zemlju.

Niko da digne glas

Filip David je zapisao da je knjiga „dramatična priča kafkijanske atmosfere u kojoj prepoznajemo i sopstvenu sudbinu“.
- Nakon svega, procesa koji je trajao bezmalo deset godina, nisam sklon da verujem da je sve to slučajno. Mislim na otežavanje, opstrukcije, zamršenu birokratiju… U romanu kažem da je od čuvene latinske sentence „Dormit aliquando ius, moritur nonquam” na Ostrvu važila samo prva polovina - „Pravda ponekad spava“. Neko je tako postavio stvari, jer mu to stanje odgovara. Možemo polemisati do koje mere je sistem truo, spor i neefikasan, i koliko postoji želja vladajuće klike da užasni sudski procesi ne dobiju epilog, logičan i na neki način pravedan, u šta sam se iz prve ruke uverio.
Nažalost, ističe Filip Čolović, nije samo trenutna vlast kriva za ovakvo stanje kod nas.

- Treba iz korena menjati sistem, a promena vlasti je samo početak. Negativna selekcija, neobrazovani i nedorasli ljudi, nedostatak dostojanstva kod činovnika na pozicijama, odsustvo integriteta, i osnovnih moralnih načela, doveli su nas ovde gde smo… I nema nikog da podigne glas. Ljudi se teše da se ništa od tragičnih stvari još nije njima desilo. Uz uzdah olakšanja reći će: “Srećom, nas je to zaobišlo…” Ali, u stvarnosti, nisu pošteđeni. Svi živimo u tom vrtlogu, i samo je pitanje vremena kada će nas povući na dno. Vir vas neće zaobići, budite uvereni, i idemo ka dnu.

I, pored sivila, beznađa, koji opisuje u romanu “Vir”, kraj knjige budi nadu, a autor priznaje da je to zato što veruje da optimizam nije pitanje izbora.

- Mi koji živimo ovde nemamo izbor. Moramo da budemo optimisti po svaku cenu, jer nas u suprotnom pesimizam vuče u pasivnost. Pesimisti, po prirodi stvari, ne verujući u promene nabolje, ostaju po strani. Komentarišu, kritikuju, ali ne delaju. Moramo pod hitno da menjamo i sebe i čitav sistem i sopstvenu okolinu. Znam da je pomalo deprimirajuće videti koliko toga mora da se uradi, ali nećemo valjda da plačemo nad količinom posla koja nas čeka. Zavrnimo rukave i pokrenimo promene. Već danas - poručuje Filip Čolović.

Naš sagovornik se, kako kaže, nada da je ovom knjigom ukazao na problem i možda nekome pomogao pružajući mu utehu da nije sam.

- A duboko u sebi želim da verujem kako sam pokrenuo neki maleni točak mehanizma koji će sprečavati ovakve stvari u budućnosti. Nemam nikakvih iluzija, bol nikad neće prestati, niti će mi bilo šta od ovoga što radim pomoći da se potpuno izborim sa gubitkom brata. Mislim da sam rekao sve što sam imao na ovu temu, makar što se tiče umetnosti - napisao sam dve knjige i napravio film. Verujem da je to dosta, iako sam se i za ovu knjigu premišljao, da ne bude previše. Pitanje je dobrog ukusa ne nametati svoju bol drugima, bez obzira na iskrenu i plemenitu nameru. Ovim romanom sam zatvorio krug. Ali, što se tiče daljeg angažovanja na ovu temu, ono svakako neće prestati i boriću se za bolje i pravednije društvo u ovoj zemlji dok sam živ.

Bonus video: Filip Čolović o vrelom političkom letu i izborima bez kraja