Pokvario mi se kompjuter i zaista sam se osećao izgubljeno. Gotovo kao da sam izgubio ruku. Mi smo na neki način već kiborzi, kaže Štefan Kegi, čija je predstava "Dolina jeze", u kojoj igra samo jedan humanoidni robot, rađen po piscu Tomasu Meleu, izvedena sinoć na "Bitef-Prologu".
Švajcarski reditelj Štefan Kegi dobro je poznat srpskoj publici. Prošle godine je njegov „Beograd na daljinski“ otvorio Bitef festival, a godinu ranije je na 52. Bitefu dobio „Politikinu“ nagradu za najbolju režiju predstave „Zaostavština – komdi bez ljudi“. Od njegovog originalnog rukopisa i predstave „Dolina jeze“, u kojoj je jedini glumac humanoidni robot, umetnički direktor Ivan Medenica pošao je u osmišljavanju programa za 54. izdanja Bitefa. Izbijanje pandemije doprinelo je tome da ta predstava, uz još jednu, „Biti Arijela F“ Simona Sena i Teatra Vidi iz Lozane, bude jedino što će publika ove godine gledati kao svojevrsni nagoveštaj i dobar uzorak objedinjenog 54. i 55. izdanja Bitef festivala, planiranog za 2021. godinu.
– Drago mi je što ste me pozvali. Nije mi drago što nisam u Beogradu, ali zbog premijere u Bonu, koja je za dva dana, nisam mogao da dođem na Bitef – rekao je Kegi na početku onlajn razgovora sa dramturškinjom Minjom Bogavac, upriličenom na Skveru Mira Trailović nakon izvođenja predstave „Dolina jeze“.
Minja Bogavac podsetila je publiku da Kegi nikada ne radi sa profesionalnim glumcima, već sa različitim ekspertima. Ovoga puta prvi put je odabrao pisca i to Tomasa Melea, koji pozajmljuje glas humanoidnom robotu.
– Prva ideja je bila da radim sa humanodinim robotom i da za njega napišem tekst, što je donekle bilo čudno, jer je u pitanju mašina. Nisam imao u vidu konkretnu osobu. Obično radim sa ljudima koje biram po njihovoj biografiji, a ne zato što su glumci, ali bilo je i tu izuzetaka. Imao sam manje-više ideju o tekstu za humanoida, ali kada sam pronašao nekog da ga napravi i kada mi je rekao da mu je potreban model, zatekao sam se pred izazovom da nađem ko bi to mogao da bude. To je značilo da se menja i moja priča, jer onda imam osobu sa određenom biografijom. Imao sam malo vremena da pronađem adekvatnu osobu, svega nedelju dana. Obavio sam nekoliko razgovora sa vrlo različitim ljudima, uključujući i jednog starijeg glumca u minhenskom teatru Kameršpile gde sam radio predstavu. Glumac je bio vrlo srećan zbog ideje da ga robot zameni, ali sam ipak odustao od toga, strahujući da se predstava ne pretvori u sličnu priču kao u mojoj predstavi „Zaostavština: Komadi bez ljudi“ i bude o zaostavštini tog glumca. Onda mi je neko preporučio knjigu Tomasa Melea i zaista je izvanredna. U njoj on piše o svom bipolarnom poremećaju i shvatio sam da on ima motiv da bude zamenjen robotom, jer je nestabilan. Nestabilnost je jedan od razloga da kada god možemo stvari prepustimo tehnologiji – ispričao je Kegi detaljno kako je došao do „Doline jeze“.
On je dodao da se bojao kako će Mele da reaguje, ali nakon vrlo inspirativnog razgovora, on je pristao.
– Prvi put sam sarađivao sa piscem. Bilo je to zaista zanimljivo iskustvo za mene i neobično za njega. Zamislite da imate svoju kopiju, šta to može značiti za vas, ljude oko vas, da potpuno drugome prepustite kontrolu – konstatovao je Kegi.
On je precizirao da je huimanodini robot programiran isključivo za izvođenje predstave.
– Ima seriju od nekoliko gestova koje izvodi kada negde stignemo i otpakujemo ga, ali ne može da vas zagrli, da vas razume i da stupi u bilo koju vrstu interakcije sa vama. „Beograd na daljinski“ se mnogo više oslanja na veštačku inteligenciju nego ova predstava. Softver u „Beogradu na daljinski“ ipak može da reaguje u zavisnosti koliko se grupa brzo kreće sa svojim slušalicama u ušima, nego što može robot u liku Tomasa Melea – objasnio je Štefan Kegi.
Kegi je ispričao i kako je tekao proces programiranja robota.
– Prvo smo kreirali naraciju, snimili je glasom Tomasa Melea, dok se još radilo na robotu, isprobavali tako što bismo stavili lutku na scenu i emitovali audio i video materijal, zamišljali pokrete. Ponekad smo glumca pozivali da se pretavara da je robot i bila je to čudna situacija. Programiranje pokreta robota mi je takođe bilo čudno. Obično prepuštam ljudima da reaguju, a sada sam morao sve da programiram, po principu: 60 sekundi odavde dovde i nazad. Bila je to noćna mora. Nikada nisam toliko posmatrao ljudske pokrete i razmišljao zašto i kako zapravo pokrećemo svoje telo. To kako razumemo nečiji pokret zapravo utiče kako ćemo i sami reagovati i onda sam se zapitao u kojoj meri smo i sami roboti – istakao je Kegi.
Robotika je sa nama, primetio je Kegi, već neko vreme, ali ne veruje da će humanoidi imati veći značaj i ulogu u budućnosti.
– Meni se prošle nedelje pokvario kompjuter i zaista sam se osećao izgubljeno. Gotovo kao da sam izgubio ruku. Mi smo na neki način već kiborzi. Humanoidi su ipak neka vrsta čudnog hobija i ne mislim da će oni imati veću ulogu u našim životima. Gde bismo ih koristili? Roboti su adekvatni za čišćenje u kuhinji ili za rad u fabrikama, tamo gde su poslovi loši da bi ih radili ljudi – kazao je Kegi.
Smatra da pak da živimo u doba regresa, a ne progresa.
– Sve više nam iz različitih kutija dolaze pitanja i pretvaraju nas gotovo u robote svojim zahtevima da govorimo jasno kako bi mogli svojim softverom da prepoznaju naš glas i identifikuju nas. To je regres, a ne progres. Pogoršava se kvalitet života ljudi. Ne mislim ni da će humanoidni roboti doprineti kvalitetu života. Ne verujem da imaju budućnost. Pogodni su za neke predstave, ali uvek će u pozorištima biti glumaca, životinja, hora kao i do sada – skrenuo je pažnju švajcarski reditelj.
Mnogo je važnije, smatra, postaviti pitanje gde je granica između ljudi i kompjutera, koji su postali „naš spoljni skelet ili mozak“.
– Na to moramo da obratimo pažnju, dokle dozvoljavamo algoritmu da odlučuje umesto na nas. „Gugl“ odlučuje šta će prvo da nam pokaže kada nešto tražimo, preporučuje nam kojim putem je najkraće ići donekle. Nešto od toga je vrlo praktično, ali moramo da se zapitamo dokle to ide. Da li zaista želimo da osiguravajuće kompanije odlučuju koliki novac ćemo uplatiti na osnovu broja koraka koje smo prošli? Humanoidi su dobro ogledalo nas, ali to je praksa koja postoji u pozorištu. Duga je istorija lutkarskog teatra koja nam je omogućavala da se identifikujemo sa nečim što nismo u potpunosti mi, ali nam može pokazati naše ponašanje – istakao je Kegi.
Na utisak Minje Bogavac da se predstava „Dolina jeze“ zapravo bavi identitetom, reditelj je naglasio da je ključno pitanje „ko odlučuje“.
– Imamo kroz istoriju mnogo slučajeva borbe za slobodu odlučivanja. Danas imamo spoljne izvore odlučivanja, u vidu algoritama. Zaboli me glava, ili mi se pojavi nešto na koži, odmah idem do kompjutera da vidim šta je to i ako mi kompjuter kaže da popijem neki lek, ja ću to uraditi. Većina ljudi tako radi. Kao da podređujemo svoju slobodu algoritmima. I tu dolazimo do identiteta, da li imam petlju da se držim svojih grešaka. Alan Tjuring, matematičar, rekao je na kraju da nas samo greške čine ljudima. To je veliko pitanje identiteta. Često govorimo o toj temi u kontekstu pola, želje ljudi da promene svoj pol, ali pitanje je koliko daleko želimo da idemo u svom odricanju od slobode zato što ne verujemo sebi – rekao je Kegi.
Priznao je i da je više puta sebi postavio pitanje da li su ljudi roboti samo zato što, na primer, idu u školu ili delaju i misle kako drugi očekujeu od njih ili nam nalažu.
– Kada je publika gledala ovu predstavu, ponašala se slično. Svi sede i ćute, jer se tako zahteva u pozorištu kako ne biste ometali glumce. Ovde time ne biste mogli da uznemiravate glumca, ali opet je ponašanje publike isto – rekao je Kegi.
O robotici u pozorištu Kegi kaže da je ona već dugo prisutna, ali da upravo u ovom vremenu korone pozorište se pokazuje kao život nasuprot svim onlajn sadržajima.
– Sada radim predstavu sa oktopodom i ne verujem da će bilo ko uspeti i za 100 godina da napravi robota koji bi mogao da imitira oktopoda. Oktopodi uče od svog okruženja i vrlo su intelegentna i znatiželjna stvorenja. Verovatno je to vrsta najdalja od robota. Svakako ono gde je granica robotici u pozorištu jesu gledaoci. Njih svakako neće zameniti roboti – izričit je Kegi.
– Izgleda da smo svi mi programirani da budemo zajedno, što je verovatno najbolja poruka u ovo vreme kovida kada smo svi izolovani, pa i ja sam sada izolovan od Srbije – poručio je Kegi na kraju razgovora sa Minjom Bogavac i publikom na Skveru Mire Trailović, čime je završeno prvo veče Bitef – Prologa koji pod sloganom „Na ivici budućnosti“ traje tri dana.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar