Podeli:
Ivan Medenica/Foto: Zoran Lončarević

Ako bismo mi kao ljudski rod, zbog straha od virusa protiv kog će, pre ili kasnije, biti smišljena vakcina, trajno pristali na telesno i socijalno distanciranje, uzmicanje iz javnog života koji je moguć samo u javnom prostoru, te se zadovoljili kulturom koju bismo konzumirali sami, uz brdo hrane i u flekavim trenerkama ispred kompjutera - e, pa, onda, korono, sprži nas, poručuje u intervjuu za Nova.rs umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica.

Kaže da intenzivno pripremaju predstojeći festival iako je, u okolnostima pandemije koronavirusa i zabrane kretanja, to dosta otežano, ali dodaje da je većina predstava odgledana te da proces selekcije ne trpi. Medenica konstatuje da iz ove perspektive septembar deluje kao idealan mesec za obnovu kulturnog života, mada je svestan mogućnosti da 54. Bitef bude pomeren.

Profesor Medenica za portal Nova.rs govori i o “sindromima društvene smrti” koji su doveli do aktuelne krize, o otporu političkim i ekonomskim odnosima koji ugrožavaju opstanak ljudi na planeti, pozorištu i socijalnoj interakaciji posle korone.

Ističe da telesno distanciranje nije u ljudskoj prirodi i da ne može dugo da opstane, jer “kako ćemo, ako bi taj instikt za distanciranjem opstao, imati seks”, pita se kroz Ivan Medenica.

Pre dve godine ste nam na Bitef festivalu predstavili „Svet bez ljudi“ sa upozoravajućim predstavama. Kada sada pogledamo ulice, svetske metropole, vidimo maltene svet bez ljudi. Da li su pozorišni stvaraoci i Bitef festival bili vidoviti?

– U poslednje vreme, u ovo doba korone, više puta sam čuo od novinara ili pročitao u vašim tekstovima da sam bio “vidovit” kada sam pre dve godine napravio izbor predstava i osmislio koncept Bitefa pod sloganom “Svet bez ljudi”. Ne verujem da je vidovitost bila na delu, već, naprotiv, dva racionalna faktora: moja predispozicija i sposobnost da, kao istoričar (pozorišta), umetničke i društvene procese posmatram u kontinuitetu, povezujem uzroke i posledice, te sve to kontekstualizujem, ali, pre svega, društvena osvešćenost samih svetskih umetnika koji nisu bili slepi za ono što nam se već duže vreme sprema. Lepo je, naravno, čuti da ste išli pre vremena i neke pojave anticipirali – to je, uostalom, i misija Bitefa – ali više bih voleo, imajući u vidu razorne razmere pandemije i njene dugoročne posledice, između ostalog i po sam teatar, da smo omanuli.

Da li nas je sve ono na šta su ukazivali umetnici i na šta ukazuju godinama unazad, na neki način, i dovelo do ove krize?

– Upravo tako. Predstave koje smo objedinili tim sloganom tematizovale su, pored vanvremenog fenomena biološke smrti, i sindrome aktuelne društvene smrti, one kojoj hrlimo – jačanje autokratskih režima, desni populizam, ksenofobija i drugi oblici netolerancije, eksplozija različitih vidova nasilja… Kao što kažete, neki od ovih “sindroma” su doveli, i to ne na neki način već najdirektnije, do krize koja nam se ne dešava samo sada, s pandemijom korone, već godinama unazad i tu mislim, pre svega, na razarajući odnos naše civilizacije prema prirodi. Autokratski režimi u sprezi s podivljalim neoliberalnim kapitalizmom ignorišu veoma ozbiljna upozorenja struke o ekološkoj kataklizmi koja nam se već dešava, zaobilaze ili otvoreno podrivaju međunarodne sporazume i procedure, a sve to, naravno, u interesu kapitala i/ili političkog rejtinga. Na primer, uvezete prljavu tehnologiju iz Kine, otvorite stotinak loše plaćenih radnih mesta i onda to predstavljate kao veliki uspeh, bez svesti ili odgovornosti prema posledicama takvih projekata na zagađenje prirode i, shodno tome, zdravlje ljudi. Dalekovidost, osvešćenost i angažovanost svetskog teatra, koju sada retroaktivno jasnije prepoznajemo, iznenađuje nas i ispunjava respektom zato što, nažalost, domaće pozorište nije takvo. Ako i jeste angažovano onda je to, prevashodno, u veoma lokalnom kontekstu.

Nakon „Sveta bez ljudi“ došlo je „Počnimo ljubav iz početka“ kao svojevrsni vapaj da nešto preduzmemo. Dokle smo sada stigli?

– Da, drago mi je vrlo da je i koncept prošlogodišnjeg Bitefa, iako to nije već bilo toliko očigledno, sada prepoznat kao anticipatorski. Taj slogan, ali, pre svega predstave koje smo izabrali, tretirale su, između ostalog, i neophodnost da osmišljavamo i isprobavamo nove oblike zajedništva, one koji će biti bazirani na starim, zaboravljenim vrednostima podrške, razmene, interakcije, solidarnosti. Kao jedan od pozorišnih oblika za taj poduhvat ponudili smo “imerzivno pozorište”, ono u kom se briše razlika između scene i gledališta, izvođači i gledaoci se prožimaju u jedinstvenoj zajednici. Ovaj koncept i slogan su, po mom osećanju, još u većoj meri “anticipatorski”, jer najavljuju ono što nam tek predstoji kada pandemija počne da jenjava: da se vratimo sebi i svojoj zajednici, da preuzmemo deo odgovornosti za njenu sudbinu, da razvijamo manje sebične odnose, da pružamo otpore onim političkim i ekonomskim odnosima koji ne vode samo u društvene krize, na primer, sve veće socijalno raslojavanje, već najdirektnije ugrožavaju naš opstanak, kao i opstanak svih živih bića na Zemlji. Da odgovorim konkretno na vaše pitanje: stigli smo do tačke u kojoj ćemo morati da nađemo način da “počnemo ljubav ispočetka” jer u suprotnom rizikujemo da nam se ovakve nesreće ponavljaju ili da dođu još gore, možda s fatalnim posledicama, a koje sada teško možemo i da naslutimo.

Kakav je svet danas i kakav će, prema vašem mišljenju, biti posle ovoga?

– Mislim da je, pre svega, uplašen. Možda razlog i nije baš toliko veliki. Kažem možda, jer to sada ne možemo da znamo, videćemo retroaktivno, kada pandemija prođe. Ali, mislim da taj strah može da bude produktivan ako u budućnosti dovede do onoga o čemu sam malopre govorio: jačanju solidarnosti, čvršćem međunarodnom povezivanju i saradnji, razvijanju svesti o javnom interesu, borbi za ograničenje moći kapitala, insistiranju na striktnom poštovanju protokola i sporazuma za zaštitu životne sredine.

Kako u ovoj situaciji vi pripremate 54. Bitef festival?

– Dosta otežano, zato što ni mi, ni naši partneri, pozorišta i trupe s kojima pregovaramo, ne radimo u normalnim okolnostima. Neke su se kolege iz inostranstva i razbolele, tehničke vizite zarad izbora prostora ne mogu da se organizuju, velika je nepoznanica kakva će situacija biti s pandemijom u septembru, da li će se normalizovati avio-saobraćaj, kakve će procedure imati različite zemlje u pogledu putovanja svojih građana. Sreća u nesreći je što je većina predstava iz šireg izbora odgledana pre početka pandemije, tako da proces selekcije nije trpeo. Za sada deluje da je septembar, na našu veliku sreću, idealan mesec za obnovu kulturnog života. Izgleda da će ona tada realno početi i kod nas i u mnogim drugim zemljama. Bojim se da su planovi za obnovu kulturnog života tokom leta na dosta staklenim nogama. Može nam se desiti, a što bi bilo sasvim u duhu Bitefa, da prvi probijamo led. Intenzivno spremamo Bitef, koliko je to moguće u ovim okolnostima, takvu smo preporuku dobili i od osnivača, Grada Beograda, i nadamo se da će se 54. Bitef odigrati po planu. S druge strane, svesni smo i mogućnosti da bude pomeren.

Koje su se teme iskristalisale među pozorišnim stvaraocima? Da li će ova situacija sa kojom se bori ceo svet doneti nove teme?

– Nije moguće očekivati da teatar momentalno, pogotovu ne do 54. Bitefa, reaguje na ovu situaciju, pogotovu što je reč o sasvim novom iskustvu za celo čovečanstvo, ali verujem da tačno anticipirate da će ovo vremenom doneti nove teme. Neke od njih biće vezane za ekološke izazove, jer ova pandemija je posledica odnosa čoveka i prirode, a one već nisu novina u svetskom pozorištu, jer je reč o gorućem problem decenijama unazad. Baš tim temama će, između ostalog, biti okrenut i 54. Bitef. Na primer, jedno od tih novih etičkih pitanja, koje pokreće i jedna od već pozvanih predstava, jeste da li je etično rađati decu kad je svet prenaseljen, svako novo živo biće troši dragocene zalihe kiseonika, ali i kad se ima u vidu kakve mu perspektive za biološki ili ekonomski opstanak pružamo. Dilema je preradikalna, može da zvuči i sumanuto, pogotovu u našem patrijarhalnom društvu, ali je ona uveliko aktuelna u svetu.

Svedoci smo da se sve preselilo na internet, organizatori velikih festivala razmatraju opcije za njihovo održavanje. Neki uzimaju u obzir i digitalno izdanje, drugi to odbacuju kao mogućnost. Da li će Bitef festival doneti nešto novo u tom pogledu?

– Neće! (smeh). Ništa novo Bitef u tom pogledu neće doneti dok sam ja njegov umetnički direktor. Spadam u grupu onih direktora festivala koji smatraju da digitalno, internet izdanje festivala nije festival. Izuzetno me je obradovao i ohrabrio izričiti stav direktora Kanskog festivala, Tjerija Fremoa da će se ovaj prestižni filmski događaj pomeriti, ali da se nikako neće preseliti na internet. Da ga parafraziram: filmski umetnici stvaraju svoja dela da bismo ih zajedno gledali na platnu i na događajima kao što su festivali, a ne svako na svom ajfonu. Veoma je značajno što je ovde reč o filmskom festivalu, jer se time proširuje jedno teorijsko i političko pitanje. U pozorištu se ovaj problem ogleda na dva nivoa: starija i važnija dilema od digitalnih festivala je sama egzistencija pozorišne predstave na internetu, a koja je ovih dana veoma aktuelna. Mnoga domaća i svetska pozorišta emituju snimke predstava, a koje sad ne mogu da se vide uživo, i to ima nesporni kulturni značaj u smislu informacije o tim predstavama, reklame za pozorišta, čak i potencijalnog rada na novoj publici, ali, u čisto estetskom smislu, da se sada ne razbacujem pojmom “autopoetičke povratne sprege” nemačke teatrološkinje Erike Fišer-Lihte, to nije teatar. Taj se zaključak, uostalom, može izvući i zdravorazumski, nije potrebno pozivanje na teoriju. Ovde su u pitanju snimci predstava koji su, ako su dobro urađeni, bliži televizijskoj drami nego izvođačkim umetnostima. Nasuprot tome, film možemo da gledamo na kompjuteru, sami u sobi, a da on ne izgubi svoj estetski, čak ontološki karakter. E, kad direktor Kana kaže da takvo “kolektivno-usamljeničko” gledanje filmova, svako od nas iz svog stana, ne bi bilo festival, onda to, kada se ima u vidu apostrofirana estetska suština pozorišta, važi još deset puta više za festivale izvođačkih umetnosti.

Ivan Medenica, Foto: N1

Izuzetno sam ponosan na studente pozorišnog menadžmenta i produkcije FDU i njihovu asistentkinju Jovanu Karauluć što su uspeli, u hodu, da Festival internacionalnog studentskog teatra (FIST) prebace na net. To pokazuje njihovu kreativnost, domišljatost i veštinu da, u prvim danima pandemije, kada se još nije znalo šta će biti s okupljanjima većeg broja ljudi, pronađu odgovor na kriznu situaciju. To je sjajan odgovor na krizu, ali samo to. Nikako ne može da postane praksa… Suština festivala je, od antičkih vremena i Velikih Dionizija, konstituisanje, potvrđivanje, preispitivanje, problematizovanje zajednice kroz događaj koji svi zajedno doživljavamo.To nije samo estetsko svojstvo festivala, već prevashodno – političko. Zajednica se artikuliše kroz kolektivno deljenje, prenos, pa i rušenje određenih narativa. Nema politike bez javnog okupljanja, nema političkog mišljenja i delanja bez direktne razmene na agori, u pozorištu ili parlamentu.

Da li to onda znači da trenutno ograničenje kretanja i izlaska iz kuća, ima dalekosežnije posledice po slobodu ljudi u budućnosti?

– Apsolutno bi moglo da ima kada bi takvo stanje potrajalo, ali neće: pre ili kasnije, okončaće se. Što duže traje, to je veća šansa da, jednom kad ljudi budu mogli ponovo da se okupljaju i razmenjuju iskustvo nezadovoljstva, i reakcija bude jača. Kao što sam naglasio, nema politike bez socijalne konekcije, nasuprot sada dominantnom socijalnom distanciranju. S druge strane, internet je nesporno polje slobode, prostor u kom se izbegava politička cenzura i drugi oblici kontrole (mada se u svetu ubrzano radi na rušenju i tih sloboda), ali ima i negativnu stranu. Zato što podstiče samoizolaciju u uskim krugovima istomišljenika, on bitnije ne doprinosi razvoju kritičkog mišljenja i mobilizaciji većih grupa potrebnih za društvenu promenu.

Pošto neće u sferi digitalizacije, u kome će nam drugom formalnom pogledu Bitef ove godine predstaviti novine u pozorištu? 

– Izvesno je da hoće. Možda će neko ponovo pomisliti da smo bili vidoviti, ali mi smo još pre šest meseci umetnički fokus 54. Bitefa stavili na “drugačija” izvođačka tela, ona koja su posredovana i/ili dekonstruisana, u izvesnom smislu dehumanizovana, posredstvom tehnologije, a koja se u pozorišnoj teoriji mogu odrediti kao kiborg. Trebalo bi tu da bude tela koja su dehumanizovana pomoću svetla i vizuelnih efekata, tehničkih dodataka, robotizovanog stila igre, a ako bude sreće imaćemo i predstavu u kojoj će dron biti partner izvođačima. Jako mi je žao što jedna sjajna predstava “Rimini Protokola” ne može da se uklopi u datume Bitefa, inače bismo kao jedinog izvođača na sceni imali i pravog robota.

A da li ova situacija i sve što je ona donela kulturi mogu da dovedu i do novih teatarskih formi?

– Iskreno mislim da je još rano da se vidi šta će ova situacija doneti na planu teatarskih formi. Takođe, kad je u pitanju neposredna reakcija pozorišnog izraza na ove prilike, mi smo počeli, doduše boljažljivo pa nije uopšte mudro što o ovome javno govorim, da razmišljamo kako bi se u alternativnim prostorima, a i ove godine će se dobar deo Bitefa igrati u Luci Beograd, moglo da realizuje izvesno “socijalno distanciranje”, ako bude bilo potrebno, a da se time ne ugrozi umetnički integritet predstava niti naš doživljaj istih.

Šta mislite, kako će se ovo sve odraziti na pozorište, da li će se ljudi uželeti odlaska u pozorište ili će se potreba za distancom dugo zadržati u našoj svesti?

– To je ključno pitanje i o njemu mislim da trenutno razmišljaju svi ljudi pozorišta svugde na svetu. Nezahvalno je prognozirati – vidite da nisam vidovit – jer su izvesno obe opcije realne. Ipak, potpuno sam uveren da će, ako i bude bilo tog potrebnog opreza u početku, on vremenom nestati. Telesno distanciranje, jer o tome govorimo kada govorimo o socijalnom distanciranju, nije u ljudskoj prirodi i ne može dugo da opstane: recimo, kako ćemo, ako bi taj instikt za distanciranjem opstao, imati seks (smeh). Koliko će vremena biti potrebno da taj oprez nestane, to će zavisti od budućeg razvoja situacije sa koronom. Savremena zapadna civilizacija je vrlo nestrpljiva. Ako se na tu normalizaciju telesnog kontakta sačeka i, improvizujem, godinu dana, šta je to spram ne samo istorijskog trajanja već čak i biološkog? Ništa, jedan tren. Ako pozorište nije uništila kuga u doba kada ni primisao o vakcini nije postojala, kako bi to mogla da uradi korona?

Bojite li se da će doći do novih vidova prezentacije umetnosti, konzumacije umetničkih sadržaja, pa i stvaranja prilagođenog tome? Da li ćemo se navići na „kulturu iz fotelje“?

– Takvih pokušaja može biti, ali, verujem, prevashodno iz ekonomsko-političkih razloga. Pozorište je skupa umetnost, u velikom delu sveta je i subvencionisana od strane država, regija ili gradova, a, s druge strane, voli da bude društveno subverzivna. Dakle, baš bi bilo zgodno malo joj vezati ruke. Ako se takvi sindromi budu prepoznali, neophodna je široka mobilizacija i energičan otpor. S druge strane, ako bismo mi kao ljudski rod, zbog straha od virusa protiv kog će, pre ili kasnije, biti smišljena vakcina, trajno pristali na telesno i socijalno distanciranje, uzmicanje iz javnog života koji je moguć samo u javnom prostoru, te se zadovoljili kulturom koju bismo konzumirali sami, uz brdo hrane i u flekavim trenerkama ispred kompjutera – e, pa, onda, korono, sprži nas! Ubeđen sam da je takva distopija čista ludost.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram