0
Film "Najsrećniji čovek na svetu" međunarodno priznate makedonske rediteljke Teone Strugar Mitevske, prikazuje se na Zagreb Film Festivalu koji je u toku, i kupljen je u svim zemljama bivše Jugoslavije, osim u Srbiji.
Gotovo trideset godina nakon što je rat u Bosni i Hercegovini okončan, bitke se i dalje vode u ljudima, duboko u mnogima odzvanja zaglušujuća jeka 90-ih, nose tragove gelera i metaka na telu i ožiljaka u psihi. O tome, govoreći zapravo o pitanju opraštanja, pripoveda novi film Teone Mitevske „Najsrećniji čovek na svetu“, piše „Jutarnji list“.
Bivši srpski vojnik traži oproštaj od Sarajke, danas žene u 40-im, devojčice u koju je 90-ih pucao iz snajpera, kratak je opis radnje filma.
Scenario za priču zajedno potpisuju Elma Tataragić, poznata bosanskohercegovačka scenaristkinja, i rediteljka Teona Mitevska. Tataragić je dilom ispričala svoju životnu priču, kao devojčica bila je ranjena, a kasnije je upoznala čoveka koji je pucao na nju.
„Dugo smo pripremali taj film. Izbor glumaca smo radili godinu dana. Snimali smo i puno svedočanstava Bosanaca, običnih ljudi, snimali smo izjave ljudi u Sarajevu i Banjaluci. Neke od tih izjava su završile i u samom scenariju. Išli smo po Bosni i pitali ljude o ratu, kako su prošli kroz rat, kako su živeli i preživeli opsadu Sarajeva, kako žive danas. Imali smo set pitanja. Bili su to ‘obični‘ ljudi, neke komšije, poznanici, nepoznati ljudi, razni“, priča Mitevska za „Jutarnji“.
Od zemalja bivše Jugoslavije biskopske distribucije za „Najsrećnijeg čoveka na svetu“ zasad jedino nema u Srbiji.
„To je pomalo čudno, jer Srbija je uvek kupovala sve moje filmove, ali ovaj im je, vidim, nezgodan. Zato je Festival autorskog filma, koji se održava u Beogradu, imao hrabrosti. Na tom će festivalu, u novembru, biti srpska premijera. Prošlo je gotovo trideset godina od rata, a o puno stvari se još nije ni počelo razgovarati, takvo je očito stanje u Srbiji i Republici Srpskoj“, zaključuje Teona Mitevska.
Filmska projekcija u Beogradu biće praćena panel-raspravom nazvanom „Jugoslavija, trideset godina kasnije“.
Bonus video: Monika Vili: Vole li Srbi austrijski film?