Sanja Živković: Plašim se nekad da vodim dete u vrtić jer je blizu Skupštine. Ali nadu mi ulivaju studenti i zajedno ćemo se izboriti za promene

Maltene do poslednjeg daha velikan naše kinematografije Goran Paskaljević radio je na jednoj filmskoj priči koja ga je opsedala nekoliko godina. Kad je Paskaljević čuo priču o jednom penzionisanom fabričkom radniku iz malog mesta u Srbiji koji je ustao protiv sistema ne bi li dobio starateljstvo nad unukom koja pati od retkog stanja zvanog "sindrom mačjeg krika" rešio je da je ovaploti na filmskom platnu. No, nije mu se dalo…

Ali, očev naum da snimi film ispunili su Goranovi sinovi - Vladimir i Petar Paskaljević. I kao producenti, pozvali su "u pomoć" mladu rediteljku Sanju Živković, poznatu po ostvarenju "Easy Land". Nisu pogrešili jer je "Mačji krik" prošle jeseni u Vankuveru dobio specijalno priznanje žirija za režiju, a proletos na 29. Međunarodnom filmskom festivalu u Sofiji Nagradu kritike za najbolji prvi i drugi igrani film, i videla ga je publika na festivalima u San Hozeu, Torontu, Los Anđelesu, Briselu, Sarajevu…

I konačno će i srpska publika moći da vidi "Mačji krik". U ovoj priči smeštenoj u malo mesto u Srbiji, Milena sanja o slavi i nezavisnosti gledajući jedan muzički kanal. Ali planove za budućnost "remeti" trenutak kada rađa bebu s retkim genetskim stanjem - "mačji krik". Dok njen partner Igor i njegova porodica odbijaju da preuzmu odgovornost za bebu, Milenin otac, Stamen, penzionisani fabrički radnik, nagovara je da ostavi Igora i vrati se kući, nudeći joj da zajedno odgajaju dete. Uplašena, Milena nestaje, te Stamen i njegova nova supruga Vera moraju da se bore protiv manjkavog srpskog socijalnog sistema za starateljstvo nad unukom…

Srpska premijera "Mačjeg krika", u kom, između ostalih, igraju Jasmin Geljo, Andrijana Đorđević, Sanja Mikitišin, Marija Škaričić, Denis Murić i Sergej Trifunović, desiće se na 31. Festivalu autorskog filma 22. novembra u 19 sati u Dvorani kulturnog centra. Tokom FAF-a, moći će da se vidi ostvarenje po scenariju Paskaljevića i Đorđa Sibinovića i 23. novembra u 19 sati u Jugoslovenskoj kinoteci i dan kasnije u 14 časova u Mts dvorani.

Iako je film, s velikim uspehom već prikazan u svetu i u regionu, rediteljka Sanja Živković priznaje u razgovoru za Nova.rs da je uzbuđena pred prvi susret s beogradskom publikom:

- Lepo je bilo prikazati film na stranim festivalima, moj utisak je da se publika emotivno povezala s likovima i njihovim generacijskim sukobom, kao i borbom s birokratijom s kojom na neki način svi mogu da se poistovete… ali ovaj film se tiče konkretno nas - borbe čoveka unutar našeg sistema. Onom vrstom borbe koja je nama isuviše dobro poznata i zbog te srodnosti i aktuelnog trenutka u kom živimo pretpostavljam da će reakcije biti intenzivnije… I zbog tog sam veoma uzbuđena.

Festival autorskog filma jedna je od retkih kulturnih manifestacija koja će ove godine biti održana. Većina filmskih, pa i drugih festivala ili je odložena, otkazana ili održana u svedenijem formatu. Koliko su vama lično bliske reči organizatora da se festival održava kao čin pobune, ali i dašak kiseonika domaćim stvaraocima u trenutku kad u Srbiji pokušava da se zatre kultura?

- Nakon ovih godinu dana neprestane borbe, kao i ponižavanja i nehumanosti od strane vlasti, smatram da je to što će se festival održati u ovakvim okolnostima veliki trijumf. Festival autorskog filma služi kao dokaz da kultura nije zamrla i da postoje istrajni ljudi u ovoj zemlji koji će pronaći način da ona opstane. Drago mi je da će film imati domaću premijeru baš na Festivalu autorskog filma, jer apsolutno podržavam stavove i zalaganja organizatora.

Pre nego što vam je producent Vladimir Paskaljević ponudio scenario "Mačjeg krika" da li ste, možda, čuli za priču Zorana Živanovića?

- Nisam čula konkretno Zoranovu, ali svesna sam da takvih priča ima dosta u Srbiji. Deca se leče preko sms poruka, roditelji izlaze u medije kako bi probudili svest kod što više ljudi. Zoranovu priču su Goran Paskaljević i Đorđe Sibinović čuli od njihovih poznanika u Kragujevcu, i nedugo potom su se sprijateljili s njim. U nekom trenutku, pred samo snimanje, Vlada mi je dao da pročitam Goranovu eksplikaciju za "Mačji krik", gde je s velikim žarom pisao o Zoranovoj odlučnosti i borbi, i kako je tad shvatio da mora da snimi ovaj film. Imala sam tu sreću da i sama upoznam Zorana i da se u sve to uverim pri svakom susretu s tim čovekom. On je jak, izgradio je stav da je spreman da uradi sve što je potrebno, i nastavlja da se bori. To je, ujedno, najjača poruka za sve nas u ovom, ali i u svakom trenutku.

Koliko su priče, poput storije o Živanoviću čoveku koji se sa suprugom bori za život i smrt unuke, ali i protiv birokratije i pravila, pa i korupcije, danas česte, naročito ovde?

- Takvih priča je mnogo i, nažalost, većina ne dobije priliku da bude ispričana na ovaj način. Zato je bilo toliko važno da makar ova priča o Zoranu i unuki ugleda svetlost dana. Na našu veliku žalost i sramotu kao nacije, roditelji i staratelji su u neprestanoj borbi za nečim što bi trebalo da bude elementarno pravo - dobrobit i pravdu za svoju decu. Evo, upravo ovih dana svedoci smo protesta roditelja dece sa smetnjama u razvoju zbog neusvajanja zakona roditelj-negovatelj. Bili smo do pre neki dan svedoci i očajničke borbe štrajkom glađu jedne uporne i hrabre majke za pravdu za svog preminulog sina.

Na čitavom projektu, scenaristički i rediteljski maltene do poslednjeg dana, radio je Goran Paskaljević. Pretpostavljam da nije bilo lako prihvatiti se zadatka da preuzmete na sebe nešto što je započeo veliki reditelj. No, koliko vam je to što niste lično poznavali Paskaljevića bar delimično skinulo teret njegove vizije "Mačjeg krika"?

- Prihvatila sam da režiram film jer mi se mnogo svideo scenario, podsetio me je na film "Ja, Danijel Blejk" Kena Louča. Čak i na prvo čitanje, pre nego što mi je Vlada ponudio da ga režiram, imala sam viziju filma u glavi. Izuzetno cenim Paskaljevićev rad i osećam kao da sam juče bila studentkinja koja se divila njegovim filmovima. Međutim, moram da priznam, kada sam spremala ovaj film, da nisam razmišljala šta bi on uradio. Naravno da sam osećala veliku odgovornost da film bude dobar i uradila sam to onako kako ja znam, jer kad ste u tome - nema prostora ni vremena da razmišljate o tuđoj viziji. Žao mi je što nisam imala priliku da ga upoznam, ali imam utisak da sam Gorana upoznala kroz Vladine i Petrove priče, kao i priče njegovih bivših saradnika, koji su bili puni anegdota. Zapravo, mislim da me tek sad stiže trema jer njegovi dugogodišnji saradnici dolaze da gledaju film na FAF-u.

Buran je pomalo vaš životni put. Rođeni ste u Beogradu, a s porodicom ste se devedesetih preselili u Vankuver, gde ste završili školu, da biste onda upisali FDU u Beogradu klasi Gorana Markovića... Koliko vam je taj život na dve strane sveta bio dragocen za sazrevanje, napredak?

- Nisam planirala da se ovoliko puta selim napred-nazad, ali na kraju me je taj život između dva kontinenta najviše inspirisao i oblikovao. Nisam imala izbor te 1994. godine, kad smo otišli za Kanadu. Imala sam svega šest godina, ali povratak u Srbiju bila je svesna odluka kako bih izbegla "dosadan život u Kanadi". Svesno sam htela da izmestim sebe iz te zone komfora. Zatekla sam se u Beogradu leta 2010. godine zbog bakine sahrane, a kada sam čula da Goran Marković prima prvu master klasu na FDU, izašla sam na prijemni, bila primljena - i tako sam naprosto ostala. Ta selidba i uopšte život i studiranje bili su šok, ali ujedno ono što mi je bilo potrebno. Kasnije sam se vratila u Kanadu da snimim svoj prvo igrano odtvarenje "Easy Land", no usred festivalskog života tog filma zatekla nas je korona, pa sam se ponovo vratila u Beograd. Sad imam porodicu u Beogradu i izabrali smo ovde da živimo.

https://www.youtube.com/watch?v=yNpNfHEIgRQ

Pre "Mačjeg krika" snimili ste nekoliko kratkih kao i jedan, pomenuti igrani film - "Easy Land". Ako je naslov tog dugometražnog debija bio metafora za obećanje dobrog života u emigraciji, koliko ste vi taj san dosanjali u Kanadi?

- Baš zbog tog putovanja napred-nazad, kao da mi se izoštrio vid na to da su očekivanja ljudi da je u inostranstvu život bolji u svakom smislu i kao da sam imala potrebu da objasnim kako je meni bilo. Tačno je, u mnogim segmentima, stabilniji je život "preko", ali početak je uvek težak, kreće se od nule. Mojoj porodici Kanada je pružila mnogo, ali to nije došlo bez cene. I o toj ceni i tom iskustvu govori moj prvi igrani film.

Kao neko ko deli praktično svoje vreme između Srbije i Kanade, a rodnu zemlju može da posmatra i s distance - kakva je slika Srbije?

- Oduvek sam imala tu opsesiju da upoređujem Srbiju i Kanadu i da vagam šta je "bolje". Uvek je bilo prednosti i nedostataka na obe strane. Ali sada je drugačije. Sada je slika Srbije dosta tmurnija i ne prepoznajem naš Beograd sa sve šatorima razapetim po gradu. Plašim se da vodim dete u vrtić nekih dana jer je previše blizu Narodne skupštine gde se održavaju kontramitinzi i pušta glasna muzika u toku dana. Ali istovremeno nadu mi ulivaju studenti, izlazak na ulice i ta solidarnost među ljudima. I taj utisak popravlja sliku i pobeđuje!

Kada ste proletos osvojili, posle priznanja specijalnog žirija u Kanadi, nagradu na Međunarodnom filmskom festivalu Sofiji, posvetili ste je studentima i njihovoj, kako ste rekli na ceremoniji, veličanstvenoj borbi protiv sistemskih problema i korupcije. Od tada je borba, a i situacija u zemlji eskalirala. Usuđujete li se da predvidite razrešenje?

- Tu nagradu smo osvojili u martu, nepunih nedelju dana od velikog skupa na Slaviji, koji nam je svima ulio dodatnu energiju i nadu da će do neke promene ubrzo doći. Nisam politikolog ili analitičar, ali jesam optimista po prirodi, i mislim da svemu ovome mora doći kraj i da ćemo se svi zajedno izboriti za promene.

https://www.youtube.com/watch?v=O9ht-8Ymy1o