Srdan Golubović: Najveća represija uvek je pred kraj režima, najtamnije je pred svitanje. Vlast je sve brutalnija, a to znači da dinosaurus nestaje

Uoči starta 31. Festivala autorskog filma, zakazanog za 21. novembar, taj sud u razgovoru za Nova.rs iznosi reditelj, profesor i predsednik Saveta festivala i selektor FAF-a Srdan Golubović. Stav da je namera režima da kultura ovde nestane, da se zatre Golubović obrazlaže i rečima:

- Najpre, finansijski kultura njima najmanje treba, u njoj ne vide političku korist, a drugo prisutna je osveta prema svima nama koji se bavimo kulturom. Jer, kultura i obrazovanje, a posebno kultura jesu dva segmenta društvenog života gde ima najviše pobunjenih građana i onih koji vrlo otvoreno i hrabro iznose stavove o svetu u kom živimo. Sve ovo što se dešavalo s otkupom knjiga, pa sa Sajmom knjiga, te Sterijinim pozorjem, pa Festom, sa neraspisivanjem konkursa za kulturne manifestacije, neraspisivanjem konkursa za finansiranje filmova - sve je to namera vlasti da značaj i uticaj kulture i onih koji se bave umetnošću svede na minimum. Kada se sve to sabere jasan je odgovor da Festival autorskog filma treba da se dogodi i da ne treba dodatno kažnjavati građane koji su željni da nešto vide i čuju. Mislim i da baš ove godine treba da pokažemo vitalnost i žilavost srpskog filma. Jer ova je godina velikih uspeha domaćeg filma. Od Roterdama i filma Stefana Đorđevića "Vetre, pričaj sa mnom", do Karlovih Vari i filma Nikole Ležaića "Kako je ovde tako zeleno?", pa naslova Daneta Komljena "Linije želje", Ivane Mladenović "Sorella di Clausura", Vlade Tagića "Yugo Florida"… Uz mala sredstva srpski film postiže zaista vredne uspehe. A kada bi način finansiranja bio stalan, novčana sredstva bila veća i kada bi postojala ozbiljna kulturna politika srpski film bi bio najbolji reprezent savremene kulture i identiteta naše zemlje.

Koliko ste, donoseći odluku da se FAF desi, imali u vidu da je neophodno održati kontinuitet?

- Naša pozicija je bitno drugačija od one Bitefa, Festa, Sterijinog pozorja jer su to festivali čiji je osnivač država ili grad. FAF je nezavisan festival koji vodi grupa građana "Pogled u svet". Važno je što je održana i Slobodna zona, još jedan nezavisan festival, jer je to svedočanstvo kulturnog otpora. Prisustvujemo danas potpunom zatiranju kulture. Najbolji primer su pozorišta. Ako na sve to i mi sami stavimo katanac onda nemamo čemu da se nadamo. Mislim da u ovom trenutku nezavisne kulturne manifestacije koje se održavaju jesu neka vrsta kulturne gerile. Mi smo kulturna gerila, pošto je mejnstrim na 200 metara od Mts dvorane - u "ćacilendu". To je sada zvanična kultura ove zemlje. A mi, predstavljajući najznačajnija ostvarenja savremenog svetskog filma, jesmo duboka supkulturna pojava u srpskom društvu.

U fokusu ovogodišnjeg FAF-a je domaći film. Velike su uspehe ostvarili naši autori u regionu i inostranstvu u godini kad Filmski centar Srbije nije raspisao nijedan konkurs. Bojite li se da FAF sledeće godine neće imati nijedan domaći film u selekciji?

- Da, ovo su sve filmovi koji su ranije dobijali novac. I dobili su jako malo sredstava ali su snimljeni uz pomoć međunarodnih koprodukcija. Filmski centar Srbije je od 2015. nekoliko godina dobro radio. I filmovi koje prikazujemo su posledica tog kontinuiteta koji je polako ali temeljno rušen. Došli smo do toga da prvi put u 2025. nije raspisan nijedan konkurs - ni za proizvodnju filmova, ni za razvoj scenarija, projekata… Videćemo šta će biti narednih godina i na koji način će autori ostvarivati potrebu za stvaranjem koja je jaka. Pa i Džafar Panahi je, dok je bio kućnom pritvoru, snimao film koji se zove "Taksi". Autori su uvek imali potrebu da osvedoče vreme u kom žive. A mi živimo u strašno dramatičnom vremenu. Iako godinama živimo u turbulencijama, ovo sad je vrhunac svega što nam se dugo dešava. Mi smo navikli na to, ali kada neko posmatra sa strane - to je sve samo ne normalan život, jedno permanentno vanredno stanje. Mnogi strani autori dolaze u Beograd, bez obzira na to što njihove vlade i ambasade to ne preporučuju. Umetnici žele da bude na mestu gde se dešavaju istorijski, prelomni događaji, a ovde je to slučaj. Mi smo ove godine posvetili festival domaćim autorima kao vid podrške, ali i zbog činjenice da je 2025. srpski film ostvario veliki uspeh. I da je kao FAF, uprkos svim izazovima, nedostaku podrške, dokazao da ima razlog da postoji.

Postoji li neka tačka spoja filmova koji su trijumfovali na najvažnijim svetskim festivalima, od onih Panahija ili Maše Šilinski, do onog Daga Johana Haugeruda koje će videti publika FAF-a?

- Izdvojio bih tri filma iz Glavnog programa koji su po mom mišljenju obeležila svetsku autorsku produkciju - "Jedan običan incident" Džafara Panahija, kanski pobednik, "Tajni agent" Klebera Mendonsa Filja koji je, kako je Srđan Vučinić rekao neka vrsta filmskog Ljose koji se bavi stvarnošću u Brazilu kroz okvir kriminalističkog filma, i govori o korupciji, duboko kolonijalizovanom društvu, kao i "Sirat" Olivera Lašea. Sva tri filma govore o traumama društava i sredina iz kojih autori dolaze. Filmski autori ili književnici mogu biti veliki samo ako gurnu prst tamo gde najviše boli, ako se obraćaju najvećim traumama i strahovima, ne samo ličnim nego i sredina iz kojih dolaze. Ako postoji poveznica, onda je to autorski odnos prema društveno-političkoj traumi zemalja u kojima žive.

U subotu, 22. novembra navršava se godinu dana od incidenta na Fakultetu dramskih umetnosti, koji je pokrenuo proteste u Srbiji. S obzirom da ste na FDU i redovni profesor, mislite li da festivalska publika, koju čine i vaši studenti, danas više želi da bude na ulici ili u bioskopu?

- Mislim da te dve stvari ne isključuju jedna drugu. Ove godine naša publika će biti na ulici i onda će dolaziti na festival. Centralni deo programa festivala odigrava se na 200 metara od "ćacilenda", tako da je dolazak do Mts dvorane u današnje vreme avantura. Svakome kome nije jasno gde i šta živimo sam dolazak do festivala biće jedna vrsta osvešćenja. Mislim da se festival fizički, metafizički i metaforički dešava na pravom mestu - gde se sudaraju dva potpuno sukobljena sveta u jednom poljuljanom društvu, u zemlji u kojoj postoje dve stvarnosti koje se nigde ne dodiruju.

FAF je i tokom prethodnih turbulentnih godina, sa scene, zauzimao stav. Mislite li da će autori zbog svega sada imati još veću potrebu da iskažu stav javno?

- Siguran sam da hoće. Festival će biti prostor slobodnog govora i reči. I siguran sam da će autori, pre svega iz Srbije, govoriti o stvarnosti koja nas okružuje. Mislim da će govoriti i strani autori, i oni iz regiona, jer dolaze na mesto gde se dešava važan istorijski događaj. Nemoguće je da se to ignoriše. Naši gosti su, uglavnom, smešteni u Hotelu "Ekselzior", i moraće okolo preko Kosovske ulice da obilaze "ćacilend" da bi došli do Mts dvorane. Sam taj prolazak će biti možda najbolji vodič kroz Beograd danas. Stvarnost ne možemo da izbegnemo. Festival će se održavati bez glamura, ukrasa, a svečano otvaranje će trajati desetak minuta, biće jednostavnije nego ikada. Nije primereno u ovim okolnostima da FAF na bilo koji drugi način glorifikuje festival i umetnost osim samim prikazivanjem umetnosti.

Kao svedok brojnih previranja na ovim prostorima u proteklih tridesetak godina kako će se rasplesti sve ovo?

- Politički rasplet će se desiti. Optimista sam jer kada postoji takav pritisak, represija, autokratija, takva vrsta cenzure nad sopstvenim narodom - to ne može dugo da traje. Uvek se najveća represija dešava pred kraj jednog režima. Kaže se da je najtamnije pred svitanje. Što su koraci ovog režima brutalniji, ogoljeniji - a to se sada dešava - znači da je stanje u realnom svetu neodrživo. Slika političkog ambijenta pre godinu ili dve u Srbiji bila je takva da je režim imao potrebu da svoju represivnost nečim zamaskira, a danas više ne, što govori o jednom dinosaurusu koji, čini mi se, nestaje. Zaista verujem, poput efekta pretis lonca, da kada pritisak postane toliko veliki - mora negde da izađe. Nerazumevanje političkih, društvenih, ljudskih okolnosti koje je pokazao ovaj režim neopstojno je. Koliko će ti procesi da traju, ne znam, ali optimista sam.

Jeste li ponosni na svoje studente?

- Naravno. Pre svega sam ponosan što su studenti doneli novu energiju. Prestao sam da verujem da ta energija postoji. I naučili su nas nekim drugim metodama borbe. Mislim da je moja generacija bila brzopleta, uvek smo hteli sve i odmah, preko noći da promenimo. Možda je to neki generacijski žig koji nosimo još iz osamdesetih, a potom i iz svih dešavanja u kojima sam učestvovao i kao student devedesetih. Ali, ova generacija me je naučila strpljenju, temeljnosti u nameri da se ne promeni samo režim, nego i sistem vrednosti, zapravo da se potpuno promeni jedno društvo, okrene kao čarapa naopačke. Mislim da je potreba za potpunom promenom društva veća nego ikada, a deo svega toga jeste i odnos prema kulturi. Ponosan sam na studente što su nam pokazali nov način borbe. Ako postoji jedna slika koju nosim iz prethodnih godinu dana - to su hodanja. I dok sam spremao film "Otac" puno sam čitao i bavio se time šta hodanje znači - hodanje od grada do grada, od mesta do mesta jeste vrhunski čin slobode. Nova generacija nam je pokazala kako je moguće osloboditi Srbiju iz straha, kako je promeniti, pružiti joj slobodu kroz ličnu žrtvu, direktan primer. A hodanje kao izraz strpljenja i postojanosti te generacije za mene je fascinantno i zahvalan sam im na iskustvu koje su nam doneli.

Kada smo pre godinu dana razgovarali, najavljivali ste film o ljubavno-profesionalnoj storiji Marine Abramović i Ulaja, a letos je dugoočekivana serija "Apsolutnih sto" premijerno prikazana u Karlovim Varima...

- Da, još uvek radim na igranom filmu o Marini i Ulaju. Film prati četiri godine njihovog života u kombiju kada su putovali po Evropi i izvodili svoje performanse. To je ljubavna drama o bliskosti, privlačnosti, umetnosti. Film napreduje polako. Biće to strani film, na engleskom jer su Marina i Ulaj međusobno komunicirali na tom jeziku. Marina nikada nije naučila holandski, a on srpski. Za taj film nisam stigao da se prijavim na konkurs Filmskog centra Srbije, jer ga nije ni bilo, tako da, nažalost, neće biti finansiran u ovoj zemlji. Želja mi je da s ovim filmom napravim nešto drugačije od svega što sam do sada radio. Film se zove "Breathing In, Breathing Out" po performansu koji su Marina i Ulaj izveli u Studentskom kulturnom centru u Beogradu.

A seriju "Apsolutnih sto" završili smo pre dve godine i bilo mi je bitno da se premijera dogodi na velikom festivalu - i bila je u programu jednog od najvećih, onog u Karlovim Varima. Bio mi je važno što je prikazano svih šest epizoda, kao jedan veliki film, u kontinuitetu. Posle toga se dogodilo nešto što sam i očekivao - da serija bude otkupljena za Arte u Francuskoj, ZDF u Nemačkoj i Channel 4 u Velikoj Britaniji i Irskoj. Učestvovala je i na festivalu u Berlinu i ima svoj život, što je važno meni, kao i mojim bivšim studentima, a korediteljima: Stefanu Ivančiću, Nikoli Stojanoviću i Katarini Mutić. A kada će serija da bude prikazana ovde - ne znam. Plašim se da se to neće ni dogoditi. I mislim da je to deo "kulturne politike" proteklih godina, odnosno ideje ovog režima o istrebljenju kulture i njihovih "crnih lista" za nepodobne glumce, reditelje…

I kako je biti na "crnoj listi"?

- Svetlo!

https://www.youtube.com/watch?v=hCXUfzEhfkA