Vlada Paskaljević za Nova.rs: Srbija je dugo okupirana od strane SNS krimi kartela, dahija na kokainu, i od države ostali su nam sad samo studenti

Istinitu i dirljivu priču o radniku i njegovoj supruzi koji se bore za starateljstvo nad sopstvenom unukom obolelom od retkog poremećaja nameravao je da na filmsko platno prevede velikan režije s ovih prostora Goran Paskaljević. Napisao je, zajedno s Đorđem D. Sibinovićem i scenario. I radio je na realizaciji filma sve do smrti septembra 2020. godine.

Nakon odlaska Gorana Paskaljevića njegovi sinovi Vladimir i Petar bili su rešeni da završe ono što je započeo i angažovali, kao producenti, mladu rediteljku Sanju Živković, poznatu po ostvarenju "Easy Land". Da je to bio pravi izbor nema sumnje, s obzirom da je "Mačji krik" najpre prošle jeseni u Vankuveru dobio specijalno priznanje žirija za režiju, a na nedavno završenom 29. Međunarodnom filmskom festivalu u Sofiji Nagradu kritike za najbolji prvi i drugi igrani film.

Reditelj, scenarista i profesor u Kanadi Vladimir Paskaljević u razgovoru za Nova.rs priča koliko je emotivno doživeo nagradu u Sofiji, s obzirom da je posredi ostvarenje koje Goran Paskaljević nije uspeo da završi za života:

- Nama je to druga nagrada, prvu je Sanja Živković dobila u Vankuveru u vidu specijalnog priznanja žirija za režiju. Ali, da, ovo je prva velika nagrada žirija. Meni je drago da se zna da nismo radili film tek da bismo nešto radili. Sanja je razvila svoj jedinstveni stil, čak vrlo različit stilu mog oca i, tvrdim, ovaj film će dobiti nagradu gde god bude prikazan jer je dosledan tom stilu od prvog do poslednjeg kadra. A taj stil bi mogao jezgrovito da stane u jednu rečenicu: dosledno praćenje emocija i dobre glume. Što se, pak, emocija tiče oko samog filma, jako mi je drago da sam napravio nešto sa svojim bratom Petrom i njemu sam najviše zahvalan što je rešio da podrži projekat.

Koliko je bilo teško da izgurate čitav, nimalo lak, proces realizacije filma?

- Pa meni je bilo bukvalno fizički jako teško - jer sam često putovao iz Kanade za Srbiju, a pritom nisam otkazao nijedno predavanje u Torontu. Ustajao sam često u četri-pet ujutru da bih se čuo sa kancelarijom u Beogradu i na kraju sam razdesio svoj bioritam i san.

Pričali ste kako ste, kad vas je otac "upoznao" prilikom boravka u Kanadi s "Mačjim krikom", odmah znali da je to najbolja Paskaljevićeva filmska priča. Kako je uopšte vaš otac saznao za Zorana Živanovića i njegovu borbu da stekne starateljstvo nad obolelom unukom?

- Ne bih znao tačno ko mu je otkrio tu priču, pošto je bilo više ljudi koji su mi rekli da su mu je prvi preneli. Svakako, jako mi je drago što sam i sam upoznao Zorana Živanovića. On je veliki borac. Za mene je to priča o borbi čoveka za život i smrt unuke, borbi više protiv birokratije i pravila nego protiv korupcije.

Kad ste se pre nekoliko godina s "Mačjim krikom" prijavili za sredstva na konkursu Filmskog centra Srbije konačno ste, posle mnogo godina, uspeli da dobijete novac. Više puta ste isticali kako se ovde konkursi nameštaju. Nažalost, niste jedini koji o tome javno priča...

- Brat i ja smo nasledili producentsku firmu koja je već dobila sredstva dok je otac bio živ, čini mi se još 2018. godine. Mog oca nisu mogli da odbiju na konkursu. Što se nameštenih konkursa tiče, mala bara mnogo krokodila - to je sve što mogu da kažem. Uvek je to malo politika, malo poznanstva, malo prijateljstva. Sećam se da bi mi otac, kad čuje imena u komisiji, odmah izdiktirao i pobednike konkursa u šali i nijednom nije promašio niti jedno ime. Ja sam zato otišao iz Srbije.

Iako više od jedne decenije živite u Kanadi, neprestano pratite šta se događa u Srbiji. I ne samo da pratite, već i delate. Organizovali ste nekoliko skupova podrške srpskim studentima u Torontu. Na kakav su odjek naišli i koliko je poruka doprla i do onih koji se ne mogu nazvati našom dijasporom?

- Ne pratim neprestano već od kada su odbornici SNS-a fizički napali studente ispred FDU-a. To me je lično isprovociralo jer sam tamo studirao. Kada su gaženja studenata kolima i batinanja, pre svega studentkinja, postala svakodnevna pojava nas nekoliko se preko socijalnih mreža dogovorilo da protestujemo ispred konzulata u Torontu. Na naše iznenađenje došlo je prvi put oko dvesta pedeset ljudi. Onda smo napravili i grupu na Fejsbuku i počeli redovno da se organizujemo i razmenjujemo informacije. Naša grupa se zove "Srbija - Kanada s omladine strane".

Generalno, mentalitet je takav da kad čovek jednom ode, ne sme da se osvrće previše. Dobro je što smo se probudili da organizujemo grupe mimo uobičajenih folklorno-nacionalističkih kanala. Mi nemamo nikoga da nas podigne kad padnemo i moramo da prioritizujemo našu novu domovinu u svakodnevnom životu. Razdaljine su ogromne, temperature su još uvek ispod nule, pa ipak ljudi voze i po pedeset kilometara da bi došli na protest.

Niste nedavno pristali da date izjavu za Radio-televiziju Srbije povodom trijumfa "Mačjeg krika" u Sofiji. Nazvali ste RTS najjačom represivnom alatkom Vučićevog režima, a mislite li da individualni činovi, poput vašeg, mogu da pokrenu lavinu?

- Pa gledajte, nedavno je nekoliko momaka isprebijano od strane SNS krimi kartela, jednom je polomljena vilica, a druga dvojica su uhapšena jer su se požalila policiji. Dekanka je izbodena nožem, a predsednica Narodne skupštine joj se ruga. Dakle, sad je sasvim vidljivo da je Srbija zemlja u potpunosti okupirana od strane kriminalnog kartela. To nije ništa manje okupacija nego onda kada nas je okupirao Vermaht ili Otomanska imperija - jedino što ovi pričaju srpski, pa je samim tim teže jer smo u zabludi i mislimo da još uvek imamo državu. Od celokupne srpske države ostao je jedino Univerzitet, Ustav, zborovi i građani na čelu sa studentima. Oni su jedini legalni nosioci srpske državnosti i suvereniteta - i to treba što pre razjasniti. Stanje ne izgleda mnogo bolje nego 1804, s tim da je tad u izgledu bilo osnivanje Velike škole (preteče univerziteta), a sad je u izgledu ukidanje. Imamo dahije na kokainu.

Da li je čitav ovaj talas promene koji su pokrenuli studenti, po vašem sudu, nezaustavljiv?

- Ja sam iz Srbije otišao na prelazu između dve vlasti, krajem 2012. godine. Kada sam otišao, nisam se previše osvrtao. Morao sam Srbiju da iščupam iz srca, na silu. Po principu "ne osvrći se sine". Surovo. Bio sam uveren da je ta zemlja zauvek prepuštena mraku. Krajem prošle godine, neko mi je rekao da moram da pogledam razgovor sa bivšim đacima Jovine gimnazije. Odgledao sam jednu emisiju, pa drugu, i video da su studenti elokventniji, normalniji, rečitiji i inteligentniji od svih koje smo videli dosad. Kada sam video kako se grle studenti koji marširaju kroz sela sa seljacima koje nikada pre nisu videli, postalo je jasno da ta armija mladih vrši promenu svesti koja nije viđena možda još od Prvog srpskog ustanka, a možda ni tad. Krajem četrdesetih smo imali Goli otok - konc logor u kom su stradali i studenti, sa komunizmom koji je načeo univerzitet i širom otvorio vrata primitivizmu. A sada se nekako sve vraća na svoje mesto. Na pitanje da li će uspeti - već su uspeli da pomere celokupnu društvenu svest. Govore jezikom prava i zdravog razuma kog budale okupljene oko vlasti ne umeju da odgonetnu, a marševima jačaju volju i šire pozitivnu energiju kako nikad niko nije - prema tome već su uspeli.

Vi ste se, poput mnogih generacija s ovih prostora, odlučili da odete iz Srbije ne videvši ovde perspektivu za sebe. I 2012. nastanili ste se u Kanadi, po cenu da radite bilo šta. Studenti koji već mesecima protestuju uglas govore kako ne žele da odu iz zemlje. Da li da će doći trenutak kada mlade generacije više neće napuštati Srbiju?

- Sve češća praksa jeste da studenti završe osnovne studije u jednoj, master u drugoj zemlji a zaposle se u trećoj. Evropa i svet se ujedinjuju i biće najnormalnije da odlaze ali i da dolaze. Za sada samo odlaze, a vraćaju se ili samo oni koji nisu u stanju da se prilagode, ili penzioneri jer im je jeftinije da troše stranu penziju u Srbiji. Ako budemo svi marljivo radili na oslobađanju Srbije od kartela i od mentaliteta koji je do tih kartela i doveo, biće to jedna zemlja sasvim interesantna i za neke druge ljude. Ja bih to voleo. Ljudi neće morati da bukvalno beže.

Film "Mačji krik" srpska publika premijerno će imati prilike da vidi na Festu, krajem septembra. Kakvoj se reakciji nadate i da li ste, posle uspeha u Kanadi i Bugarskoj, dobili pozive za još neke svetske festivale?

- Dobijamo stalno, eto ja sam bio prošle nedelje na festivalu u Silikonskoj dolini, pa ćemo ići u Los Anđeles. Ali uglavnom dobijamo pozive za festivale čiji su reditelji žene. SreĆan sam što sam producent prvog filma u kom je skoro celokupna ekipa iza kamere bila ženska.

U Kanadi se bavite i profesurom, no spremate li, možda, novi rediteljski poduhvat?

- Ja u Kanadi nisam pronašao svoj identitet mimo imigrantskog. Sasvim je moguće da napravim jedan eksperimentalno-igrani film na tu temu. Mi imigranti smo ovde većinsko stanovništvo. Jer svi, osim urođenika, su u stvari imigranti. Tako da biće to jedan univerzalan kanadsko-američki film.

Bonus video: Blokada na FPN