To što vas smatram nekompetentnim, ne znači da mi nije neophodno milion dinara, i novčani iznos nagrade koji sam prihvatio, nema nikakve veze sa mojim pravom da imam mišljenje. Naposletku, dodeljen mi je za knjigu koju sam napisao, a ne za paraknjiževne zasluge, poručuje pisac Vladimir Tabašević u reagovanju na intervju člana NIN-ovog žirija Ivana Milenkovića datom našem portalu.
Milenković je, podsetimo, rekao da su napadi na NIN-ov žiri političke prirode, zamerivši Vladimiru Tabaševiću to što se priključio krtičarima žirija i bojkotu nagrade koju je primio iz ruku istih ljudi godinu dana ranije.
“Jedina logična reakcija na nelogičnost jeste da kažem – potpuno je u redu to što radiš, ali da bi legitimisao sopstveni postupak jedini način da ga legitimišeš jeste da vratiš nagradu zajedno sa sumom koju si dobio. I to je to!”, poručio je Milenković.
Odgovor koji je Vladimir Tabašević u pisanoj formi dostavio našoj redakciji prenosimo u celosti:
– U razgovoru sa filozofom, prevodiocem i članom aktuelnog žirija „NIN-ove nagrade“, Ivanom Milenkovićem, koji je naslovljen – „Napadi na NIN-ov žiri su političke prirode“ – objavljenom 7. novembra na portalu Nova.rs, u rubrici Kultura, moje ime, kao ime laureata „Ninove nagrade“ od pre dve godine, pominje se sa namerom da se bojkot protiv ove nagrade – koji je početkom aktuelne godine potpisalo nas ukupno osamnaestoro spisateljica i pisaca – predstavi kao jedan, „zdravom razumu“, nejasan projekat, koji je, u svojoj suštini, politički, i kao takav nezavistan od – kako to građanin i filozof (distinkcija preuzeta od I.M.) Milenković smatra – književno-estetičkih kriterijuma i zahteva.
Jedan od izuzetnih primera našeg („bojkotaškog“) neprijateljstva sa logikom zdravog razuma, prema gospodinu Milenkoviću, jesam upravo ja, koji se, glavom i bradom – i kao građanin i kao pisac ( još jedna distinkcija preuzeta od I.M.) – oglušujem o temeljne njene zakone. A kakva je ta logika sa kojom ja – ali, zajedno sa mnom i čitava skupina logici nesklonih spisateljica i pisaca – nemam baš prijateljski odnos?!
Ona, uprošćeno, ali ne banalizovano, ide ovako:
Tabaševiću, čoveče, uzeo si pare – i nagradu! – koju smo ti mi – MI! – dodelili, otkud ti sada pravo da za nas kažeš da smo nekompetentni?! Zašto je nisi odbio, zajedno s parama koje ona nosi, pa nam onda – s pravom – prigovorio da smo nekompetentni? Ovako si, Tabaševiću, licemeran, i tvoja pobuna ne znači ništa.“
U biti ovog prigovora, istini za volju, nema previše logike, ali zato ima isuviše oportunizma koji se nameće kao vrednost po sebi. Zar, dosledno gledajući, baš ja – kojem je dodeljena nagrada (i koji sam i povodom prethodnih odluka žirija, javno istupao s protivljenjem) pa, zahvaljujući tome, mogu pouzdano i provereno da svedočim o nečijim kompetencijama – nisam upravo najpozvaniji da te komeptencije i njihove eventualne manjkavosti učinim očevidnim i protiv njih ustanem? Možda, recimo, ja o tom odsustvu kompetencija nisam mogao da znam ništa unapred, pa sam, kroz sam proces „bivanja nagrađenim“, u hodu, dakle, saznavao šta o književnosti misle i smatraju oni koji su o književnosti pristali da sude? Ili – šta ako ja ispravno verujem da moj roman zavređuje da bude proglašen za najbolji te godine, ali da su razlozi zbog kojih ga određeni saziv žirija „vidi“ kao najbolji, meni nezanimljivi i književno neubedljivi? Možda me, na nekom nivou, vređa sama činjenica da se o romanu nije – od strane tadašnjeg saziva žirija – napisalo ama baš ništa književno-teorijski iole pronicljivo i smisleno? Da li gospodin Milenković – koji je, uzgred rečeno, kao i ostali članovi žirija – uredno honorarisan za svoj posao, očekuje da ću ja da, žargonski rečeno, „pucam sebi u koleno“, zato što su oni – po mom mišljenju – nekompetentni, i tako, onda, steknem „pravo“ da mislim? Da se pobunim protiv njihove književno-teorijske nekompetentnost, tako što ću da se odreknem milion dinara, i time steknem nekakav legitimitet skladan sa optikom gospodina Milenkovića? Nisam, na sreću, toliko ogrezao u narcističkom samodoživljaju o vlastitoj važnosti i veličini. Prosto govoreći: to što vas smatram nekompetentnim, ne znači da mi nije neophodno milion dinara, i novčani iznos nagrade koji sam prihvatio, nema nikakve veze sa mojim pravom da imam mišljenje. Naposletku, dodeljen mi je za knjigu koju sam napisao, a ne za paraknjiževne zasluge.
U svom odgovoru, gospodin Milenković uspeva da u samo tri uzastopne rečenice, načini priličan broj logički pogrešnih koraka, iz kojih, onda, proizvoljno, izvodi zaključak koji mu „paše“. Naime, u isti mah se poziva na gest Handkea kog – kao pisca ceni, kao građanina ne smatra izuzetnim – i onda Handkeovo vraćanje nagrade i novčanog iznosa od 50.000 evra, uzima kao meru jedine prihvatljive, legitimne pobune, koju i meni savetuje. Prema tome, ispada da gospodin Milenković, ne da ne smatra Handkea neznatnom „građanskom“, etičkom veličinom, već ga vidi i preporučuje kao uzor etičnosti, iako je u prethodnoj rečenici tvrdio sasvim suprotno.
U teoriji saznanja, znanje po definiciji je: Istinito opravdano verovanje. U ovom kontekstu, to prosto znači: razlozi zbog kojih je gospodin Ivan Milenković video moj roman kao najbolji – iako je, istini za volju, on svoj glas dao za roman Gorana Markovića – u produkciji te godine, nisu oni koje ja smatram da su književno-teorijski relevantni, a to nikako ne implicira da bi ja trebalo da se ili odreknem svog mišljenja, ili vratim novac, ako, međutim, plediram na to da imam svoje, autonomno mišljenje o estetičkim razlozima zbog kojih se neko opredeljuje za ovu ili onu književnu vrednost. Prosto govoreći, u prigovorima koji mi se neprestano upućuju sa svih strana, a koji glase: „zašto ne vratiš novac i nagradu, ako žiri smatraš nekompententnim?“, ne vidim ništa drugo nego malograđansku, zapravo, koruptibilnu (palanačku?) svest koja smatra da ako se nekoga priznalo i uvažilo, to, onda, neminovno znači da priznanje mora biti uzajamno i recipročno – uzvraćeno u istoj meri! – i to se, i samo to, smatra za „zahvalnost“ i pristojnost. „Ruka ruku mije“, logika. Etičko držanje koje, pretpostavljam, ne bi smetalo gospodinu Ivanu Milenkoviću, i koje bi mu, onda, i bilo logično, jeste da ja, kao nagrađeni, neprestano i zauvek pokazujem ropsku zahvalnost prema činjenici da me je on i žiri u kojem se nalazio, u jednom trenutku prepoznao, priznao i nagradio. Takvoj, uvreženoj „logici“, ja sa svoje strane – nadam se uspešno – želim da stanem na rep. Naposletku, možda sam, tih dana – uoči proglašenja dobitnika Ninove nagrade za 2018. god. – ja samo previše slušao Rundeka.
Sudeći po svemu, „lekcije“, o logici, „dele oni koji najviše greše“.. Ovo su reči Žila Deleza, kog je – kad smo kod poštenja – Ivan Milenković, zajedno sa drugim prevodiocima i prevoditeljkama, preveo na srpski jezik, i, tako, našoj kulturi učinio dostupnim, u okviru izdavačkog poduhvata i.k. „Fedon“, na čemu sam mu ja iskreno zahvalan. Međutim, desi se, i nije retkost, izgleda, da ljudi prevedu knjige, a da ih sami ne razumeju.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare