Tabašević: Arsenijević zlonamerno tumači moje motive

Kultura 27. avg. 202008:08 > 08:52
Podeli:
Vladimir Tabasevic i Vladimir Arsenijevic
Vladimir Tabašević i Vladimir Arsenijević/Foto: Vesna Lalić/Goran Srdanov/Nova.rs

Vladimir Arsenijević, tendenciozno i zlonamerno tumači moje motive za bavljenjem književnošću, kaže pisac Vladimir Tabašević u reagovanju na intervju svog kolege datom našem portalu.

Dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine za 2018. Vladimir Tabašević tvrdi da dobitnik NIN-ove nagrade za 1994, Vladimir Arsenijević, u jednom delu intervjua  “Vladimir Arsenijević: Žene pišu zbog osečaja u stomaku” nedvosmisleno misli na njega.

Podsetimo, Arsenijević je između ostalog rekao: “Velika energija se skupi oko Sajma knjiga i NIN-ove nagrade. Često autori jure nagrade. Mi smo videli mladog autora koji je pre dve godine dobio NIN-ovu nagradu. Baš se trudio da je dobije. To je u redu, ne posebno simpatično, ali tako se funkcioniše u ovom društvu.”

Reagovanje Vladimira Tabaševića, koje je u pisanoj formi dostavljeno našoj redakciji, prenosimo u celosti:

Vladimir Tabašević, Foto: Promo

– U svojoj najavi ovogodišnjeg književnog festivala Krokodil, organizator i pisac, Vladimir Arsenijević, tendenciozno i zlonamerno tumači moje motive za bavljenjem književnošću – pominjući kako ja “nesimpatično” jurišah na nagrade i kako u tom jurišu i ponešto napisah – a takvom mom ponašanju nasuprot, on pretpostavlja ovogodišnju koncepciju svog festivala koja, prema njegovim rečima, artikuliše autentičnu, organsku potrebu za književnošću, oličenu i s njegove strane prepoznatu kod osamnaest spisateljica čije nastupe na ovogodišnjem festivalu najavljuje. Osim što pribegavanjem ovakvom diskursu, Arsenijević reprodukuje najbanalnije stereotipe o podeli na “mušku” i “žensku” književnost, on se, u toj banalnosti (a valjda i upravo zbog nje), odvažava i na to da pripisuje a zatim u skladu sa svojim mogućnostima i tumači motive “ne-ženskih” spisatelja, nedvosmisleno aludirajući na mene, kao na očevidan primer te i takve loše motivisanosti za književnost koju on, eto, ispravno prepoznaje, i smatra je indikativnom za opšte stanje na takozvanoj književnoj “sceni”. Umesto da se pozabavi svojim motivima za (ne)pisanje, kolega Arsenijević umišlja da razume zašto se muškarci, a zašto, pak, žene bave književnošću, i ženama onda, isto tako proizvoljno, tu potrebu za književnošću locira u želucu. Od tih svojih umišljaja povodom nečijih motiva za bavljenjem književnošću, organizator i pisac, gospodin Arsenijević, nastoji da napravi nekakvu kvazi-pogresivnu, emancipatorsku agendu svog festivala, potajno se nadajući da su svi zaboravili prošlogodišnjeg “Šredingerovog Uelbeka”, za kojeg se do zadnjeg minuta pred njegov najavljeni nastup, nije znalo da li je u Beogradu ili ne. Ni ovog puta, ogranizator Arsenijević, nije propustio priliku da se požali na nedovoljno uplata i nedovoljno sredstava, koja nikako da u očekivanoj količini “legnu” na račun njegovog festivala, što nas može navesti da pomislimo da njegovi motivi za književnošću, festivalima i organizacijama, nisu baš posve “književni”; u to, ne bih ulazio. Ono što mi jeste važno, jeste da podsetim na tu uvreženu, nimalo bezazlenu potrebu za bavljenjem motivima drugih ljudi, koja je spada u deo opšte nekulture u našem javnom životu, i koju u svom promovisanju kulturnih sadržaja, gospodin Arsenijević nažalost uspešno demonstrira. Na tu nekulturu ovom prilikom želim da ukažem i upozorim.

Vladimir Tabašević

 

Komentari

Vaš komentar