Zazirao sam malo jer u mojim prethodnim filmovima je svaka druga replika bila psovka, a sada toga nema, priča reditelj Radivoje Raša Andrić za Nova.rs sa Hvara.
Nakon pauze zbog koronavirusa, ekipa filma “Leto kada sam naučila da letim” snimala je jedan dan u Beogradu, a potom je otputovala na Hvar gde se i događa radnja ove tople porodične priče čija je glavna junakinja dvanaestogodišnja Sofija.
Film se radi po istoimenom romanu Jasminke Petrović, scenario potpisuje Ljubica Luković, a u rediteljskoj stolici nakon 16 godina pauze sedi naš sagovornik Radivoje Raša Andrić (53), tvorac kultnih ostvarenja “Tri palme za bitangu i ribicu”, “Munje” i “Kad porastem biću kengur”.
– Izbačen sam malo iz onog svog koloseka, snimam film za mlade a nisam ni blizu više mlad. Zazirao sam malo jer u mojim prethodnim filmovima je svaka druga replika bila psovka, a sada toga nema. Danas je baš onako sve loše, sve je veoma površno, bez razmišljanja, ta površnost me najviše nervira. Sve se svodi na na izraz odraditi, sve je nešto odrađeno, kao levom rukom, daj tek da se kao nešto uradi. A tako ne može ništa da se radi u životu, kamoli za decu koju spremaš i pokušavaš da im pošalješ neku poruku za budući život. To je odraz ovog vremena, ne mislim tu samo na Srbiju, nego na svet generalno – kaže za Nova.rs Raša Andrić koji je sa nekoliko saradnika počeo pripreme na licu mesta, a snimanje je zakazano za septembar.
Po njegovim rečima, s godinama je stekao spokoj i mir, tako da nema usplahirenost što ponovo snima, jer nije, kako duhovito ističe, „ležao ispod tepiha“ svih ovih godina.
– Sve vreme sam radio, što reklame, što serije, bio sam pomoćnik na nekim drugim filmovima. Tako da mi je ovo jedan od poslova. Naravno, draži, zato što je moj, jer ja se unosim ceo u svaki posao. Tako da je to dobro što je tako, u suprotnom bi smetalo – priznaje Raša i dodaje da će se film snimati na tri lokacije na Hvaru – u Jelsi, u selu Dol Svete Ane a najviše u Starom Gradu.
Dobro je to, kako kaže, što će svi biti smešteni u istom hotelu, u Jelsi. Po njemu to je jako važno da bi se zbližili jer je svaka filmska ekipa kao četa u nekoj vojnoj operaciji.
– A snimanje svakog filma je prava vojna operacija u smislu organizacije i odnosa između ljudi i teških zadataka koje treba savladati – objašnjava reditelj i dodaje da je potpuno posvećen radu na filmu i da ne razmišlja ni o publici, ni o festivalima.
– To bi mi samo smetalo. Mislim o sebi, da se meni dopadne film. Do sada se nekako tako i nameštalo da ono što se meni dopada, dopada se i publici. I mislim o deci. Pokušavam da im usput, kroz neke podzemnije spojeve, kažem mnogo više osim da ih zabavim, nasmejem i rasplačem ovim filmom. A to je: koliko je važno vaspitanje, koliko je bitan odnos prema starijim ljudima, koliko je značajno čuvati prirodu, koliko je lekovito čitati knjige. To mi je osnovna odgovornost koju osećam, da deci kažem dobre stvari.
Pročitajte još:
Najmanje su tri razloga zašto je odlučio da režira baš ovaj film. Prvi je što je od rođenja do rata svako leto provodio u Hrvatskoj.
– Tokom i posle rata sam osećao da je moja misija da povežem te pokidane veze i to sam radio koliko sam umeo i mogao, ne samo sa Hrvatskom nego i sa Bosnom. I onda sam ovaj film doživeo kao nastavak te misije da se ljudi povezuju. Ne države, baš me briga za države, nego ljudi. Odnos Srba i Hrvata je jedan od nivoa ove filmske priče i prelama se kroz jednu porodicu.
Drugi razlog je, nastavlja Andrić, taj što se snima na moru.
– Stvarno sam želeo da snimam neki film koji nije u Beogradu. Meni su stalno govorili: “Jao ti si super urbani reditelj”, a ja uopšte ne želim da budem urbani reditelj. Želeo sam da snimam van Beograda ali nikada nije bilo para za to.
Treći razlog je, kako kaže, što njegova sestra ima decu koji su vršnjaci junaka u filmu.
– I nekako sam shvatio da sigurno ima još mnogo sestara i braće koji imaju decu tih godina i da vredi snimiti za tu decu nešto dobro. Jer, ja kada sam bio mali, imali smo fenomenalan dečji program, dovoljno je reći Duško Radović. Moj otac je bio urednik te redakcije neko vreme dok nije otišao u penziju, tako da sam i sa te strane osećao obavezu da probam da se bar približim tom nekom fantastičnom vremenu kada se brinulo i mislilo na decu u serijama, filmovima i emisijama.
Zanimljivo je to da je knjigu po kojoj se snima film pročitao tek pre dva, tri meseca a na scenariju je radio dve-tri godine.
– Jako sam oprezan jer sam davno shvatio da se mediji mnogo razlikuju jedni od drugih. Literatura je potpuno drugačiji medij od filma, različito izražajno sredstvo. Zato nisam hteo da se opterećujem knjigom, nego sam želeo da poštujem filmsku dramaturgiju. Tek kada sam sa scenaristkinjom uspeo da napravim da to bude na filmski način ispričana priča, filmskim jezikom, odlučio sam da pročitam knjigu. I onda shvatio da možemo da intervenišemo negde na scenariju, uvideo što smo možda propustili ili da vratimo neki detalj ili da preinačimo nešto na drugi način.
Atmosfera na Hvaru se polako zahuktava. Trenutno je mala ekipa tamo, glumci još nisu stigli, sve se radi po dobrom razrađenom planu.
– Mnogo godina radim kao pomoćnik režije i onda sam stekao tu sposobnost da mislim samo o najgorim stvarima koje mogu da se dese i kako da se izvučemo iz njih. Važno je uvek imati plan, ne samo plan B, nego i plan C, D i S. Imam sve te planove u glavi, ako ovo, onda ono, ako ovo, onda ovo… Imali smo vrlo ozbiljne predpripreme, obimne kastinge u Beogradu i na hrvatskom primorju, jedno godinu dana samo smo se time bavili. Imaćemo podvodne snimke i iz vazduha, docrtavanje raznih stvari, letenje, mnogo efekata, sve je to trebalo pripremiti.
Kao i sve, i njih je korona zaustavila u radu na dva, tri meseca. Zato sada, kako napominje, sve rade ubrzano. A dobili su i novog, neplaniranog člana ekipe čiji posao nosi naziv kovid koordinator i brine se za bezbednost filmske čete.
– On nas opominje da nosimo maske, da ne prilazimo glumcima jer je najvažnije da se oni ne razbole. Isprobali smo to na prvom danu snimanja u Beogradu. I glumci nose maske sve vreme, tek kada su u kadru, skidaju ih.
Žao mu je što je došlo neko grozno vreme, mnogi su zaboravili na saosećanje, solidarnost…
– Moramo da pomognemo jedni drugima jer jedino to nas čini ljudima. Vreme je očajno, ali ako svako napravi jedan mali korak biće manje očajno, pa sutra još jedan korak i tako redom… A ako se ponašamo i podržavamo to u stilu – nema veze, svi su loši, sve je grozno, sve ide dođavola, idem i ja tako, onda ćemo vrlo brzo svi propasti zajedno – rekao je Andrić.
Filmska priča „Leto kada sam naučila da letim“ prati dvanaestogodišnju Sofiju pred kojom je naizgled dosadno letovanje sa dve babe. Međutim, ispostaviće se da će to biti najuzbudljiviji dani tokom kojih je mnogo toga doživela i naučila. Sofiju će igrati Klara Hrvanović, a njenu baku Olga Odanović. Snježani Sinovčić i Žarku Lauševiću su poverene uloge bakine sestre i brata. Producent je Sense Production.
Film su podržali su Filmski centar Srbije, Hrvatski audiovizuelni centar, Bugarski nacionalni filmski centar, program “MEDIA” Kreativne Evrope i Filmska mreža Jugoistočne Evrope (SEE CN).
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare