Prvi put u javnosti Kaporova ljubavna pisma: Sad bih te poljubio, ali...

Retko ko se udvarao ženama kao on. Opisivao ih je i crtao, veličajući njihovu lepotu, te male ženske grudi na njegovim slikama kao pojam erotičnosti. Majstor za komplimente osvajao je i rečima, i bojama, i hranom uz koju je servirao emocije. Jedino oruđe koje nije koristio za osvajanje ženskog srca bila su ljubavna pisma. Bar tako je govorio.

Imao je potrebu da blago seiri nad svojim prijateljem koji je pre braka pisao ljubavna pisma.

„Jedan moj prijatelj pričao mi je da obilazi svoje stare ljubavi i da, kada one odu da skuvaju kafu, otvara fioke njihovih burala i sekretera, pronalazi svežnjeve ljubavnih pisama koja im je nekada slao, razvezuje ružičaste vrpce kojima su vezana i panično ih jede na licu mesta. Tvrdio mi je da se poslednjih godina ugojio pet kilograma zbog toga jer smo učili u školi da su partizanski kuriri jeli poruke Vrhovnog štaba kada bi ih uhvatili Nemci i da su se uglavnom time hranili.“

Reč je o Arsenu Dediću.

Kapor je tvrdio da je njegov slučaj mnogo jednostavniji.

„Kad sednem da pišem bilo šta, uvek to i naplatim jer od toga živim, a od ljubavi naročito. Istina, napisao sam seriju pisama mojoj prvoj ljubavi, izvesnoj Lili. Crtao sam čak nju i sebe kako šetamo kejovima Pariza, u kojem inače nikad nismo bili, ili gazimo jesenje lišće. Ali srećom, njena kuća u kojoj su se nalazila ta pisma, srušena je u bombardovanju Sarajeva, tako da niko i nikada neće moći da objavi te gluposti i kič posle moje smrti, ako ikada budem umro.“

Kapor verovatno nikada nije umro, ali ljubavna pisma postoje. I u ovoj knjizi su prvi put objavljena. Nedavno se Zadužbini „Mome Kapora“ javila gospođa Vesna, tada Trifunović, koja se kao učenica završnog razreda beogradske gimnazije zabavljala sa mladim studentom slikarstva Kaporom.

1. jul 1958.

Gospođica Vesna Trifunović

Učenica, Beograd, Kosmajska 19

Sarajevo uveče

Smijem li početi sa: Dragi mišu

Pisma su glupa, zar ne?

Ali ipak proćaskati ću s tobom, sasvim neodgovorno i bez plana. Ako moje crtanje slova bude ocjenjeno sadva, to neće biti nikakva novost, jelte? Mislim da ću ostati neko vreme u ovom gradu, premda me on ne voli, možda baš zato. Nisam još ni čitava dva dana ovdje, a već sam se upetljao u jednu ideju o slici (znam sve će se svršiti porazom, kao i obično, ali neka) i ne mogu da se odlijepim. Sarajevo ima neku čudnu moć nad svakim ko se rodio u njemu. Priveže ga i ma gdje otišao, svako zna da će se jednom vratiti.

Dosta o tome.

Sad bih želio da te poljubim, pošto je to prilično neizvodljivo, zapaliću cigaretu.

Ovdje sam upao u pravu psihološku dramu o propadanju jedne porodice. Ja igram jednu sasvim malu sporednu ulogu i pokušavam da zadržim svojih deset hiljada mjesečno. (Kad smo kod novca, da li me moji povjerioci u Beogradu jure? Kaži im da sam umro. To i neće biti neka velika laž.)

Pošto u našoj kući niko ne kuha, tata i ja se hranimo u najluksuznijem hotelu „Evropa“ u Sarajevu i svaki dan sam prinuđen da gledam muzej voštanih figura kako jede i pije. Zato se svetim matorim Engleskinjama tako što im podapnem nogu kad sjedaju za sto. Nosim se mišlju da jednoj izmaknem stolicu kad bude sjedala da ruča. Odvratna je (pjegava) ta Engleskinja.

Danas sam svom starom rekao da su gluposti dozvoljene sindikalcima do dvadeset godina, a da ih on i dalje pravi premda ima 52. I on se naljutio, ali smo poslije popili po dva konjaka, pa se raznježio. I sve je bilo u redu dok mu ja opet nisam dosađivao sa jednom tetom preko puta našeg stola s kojom se gledao. Onda mi je zabranio da govorim tako s njim, zabranio mi je upotrebu njegovih državnih kola i još 300 čuda. Da se iskidaš od smijeha.

Da, idem sutra na planinu Bjelašnicu da se odmorim od svih tih gužvi. Kad ti budem drugi put pisao, poslaću ti štambilj vrha Bjelašnice, časna riječ!

Mala, tako bih te sada poljubio! Tvoja slika stoji na mome stolu i svi kažu da si ljepotica, a ja se pravim važan. Smijem li da se malo pravim važan?

Bojim se da će se tvoja slika nagledati uskoro u ovoj kući čudnih stvari. Mala slika dugokose djevojčice. Ako osjetim da te mnogo želim, pustiću da me odvede prva žena koja naiđe, ma kako ružna bila, za kaznu. U ovom mjestu za svoje postupke ne odgovaram.

Sjećaš li se, jednom sam ti rekao da se igračke moraju vratiti u zabavište ma koliko to tužno bilo. Šta ćeš, s’est la vie! Potrebno je naučiti zaboravljati. Ja imam dvadeset dvije godine i mogu reći da iako sam mlad, već sam tu lekciju savladao.

Sad dosta. Bojim se da sam večeras malo, sasvim malo pijan, i da ako ovako nastavim mogu početi da ti pišem i o svojoj prvoj ljubavi i drugim glupostima.

Kad budeš tražila novog momka, želim ti više sreće u izboru. Neka ne bude mazalo, neka ne bude iz Sarajeva, neka te mnogo voli, neka ti ne piše glupa pisma, neka bude lijep i neka te nikad ne ostavlja samu, čak ni na pet minuta.

Ne znam da li je dobro ako kažem da si mi mnogo draga.

Momo

Sarajevo. Dimitrija Tucovića 2, M. K.

P. S. Kada jednom ne budeš imala baš ništa da radiš, možeš mi pisati o sebi i ostalima koje poznajemo. Biće mi mnogo drago. Pošto je ostalo još mjesta, nacrtaću ti nešto, hoćeš?

Eksp. Momo Kapor

Knjigu "Kaporova školica" po povlašćenoj ceni od 750 dinara, možete naručitina ovomlinku.

Bonus video: Najstariji murali u Beogradu 

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortimuraliubeograduik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2283225"]