"Četvorogodišnjeg Kapora sam uspeo da isčupam ispod majčinog mrtvog tela"

Istražujuži život i smrt Mome Kapora dospeo sam u dom njegove ujne Zorke Lučić, čiji je pokojni suprug Slavko Lučić spasao život četvorogodišnjem Momčilu, tako što ga je tokom bombradovanja Sarajeva, izvukao ispod majčinog mrtvog tela. Ovo svedočenje, kao audio zapis, nalazilo se u porodičnoj arhivi i sada je prvi put objavljeno u knjizi "Kaporova školica" (Vukotić media)

Svedoči Slavko Lučić, Bojanin brat i Momčilov ujak.

„Za vreme bombardovanja Sarajeva 1941. na kuću u koju su se sklonili sa još četrdesetak ljudi pala je bomba u drugom naletu nemačkih bombardera. Prvi nalet je bio 6. aprila.

Ta kuća je bila na periferiji Sarajeva, ispod Trebevića, i nadali su se da će biti bezbedni jer se nalazi pored protivavionske odbrane. Međutim, Nemci su gađali tu bateriju i pogodili kuću, svi unutra su poginuli osim Momčila.

Bojana je držala Momu, bili su ispod jednog stola u stanu. Pošto je pala bomba, greda je probila astal (tako se greda po drugi put umešala u sudbinu Kaporovih) i teško povredila Bojanu. Pre nego što je poginula, samo je viknula: ‘Ima li neko da izvuče Momu?’

Ja sam sa Trebevića video da je kuća pogođena, dojurio sam i počeo da kopam. Međutim, u drugom naletu bombardera geler me je pogodio u glavu, dobio sam teške povrede, ali sam uspeo da ga iščupam ispod majčinog mrtvog tela. Izvukao sam ga iz ruševina, imao je samo neke tragove paljevine po kosi.

Ta kuća je bila van grada i nosio sam ga u rukama, cestom. Bombardovanje je prestalo, krenuli smo prema centru Sarajeva i naišle su ekipe za spasavanje. Primetili su da sam ranjen i da nosim malo dete. Strpali su nas u kola i odvezli u sarajevsku bolnicu. Smestili su me u krevet i pokušali da utvrde šta je meni Momo."

Tada se pojavio jedan beli Rus i primetio malo dete za koje nisu znali kako tu je dospelo niti ko je. Kapor o tome piše:

"Mene je prihvatio jedan Rus koji je bio lekar i koji je isto bio u zbegu. On nije imao dece i ja sam mu došao kao božji dar, usvojio me je. Kod njega sam živeo godinu dana obasut igračkama i nežnošću. Samo sam znao da kažem da se zovem Momčilo i da sam Hercegovac. Samo te dve reči identifikacije, prezime nisam znao. Dobio sam šarlah i on me je smestio u bolnicu. Ostatak moje porodice panično me je tražio, ali nije mogao da me nađe.

Neko ko je došao u bolnicu i video da tu ležim javio je sestri moje bake Janji koja je bila žena bogatog sarajevskog trgovca kožom koju je izvozio u Englesku i Grčku. Zvao se Nikola Baroš. Prvi je u gradu uveo telefon i prvi se vozio kočijom, imao je kuću u glavnoj ulici, kod Katedrale. Ulica se u to vreme zvala Kralja Aleksandra, stanovali smo u broju 26.

Ona me je i uzela i ja sam proveo rat kod nje, a teča Nikola je pobegao u Srbiju, za Beograd, budući da je bio na spisku za streljanje. Odatle je preko tajnih kanala slao dukate svojoj ženi da bi mogla da preživi i othrani njegove dve kćerke iz prvog braka i mene. Beli Rus, antikomunista i sanitetski oficir, izgubio me je, ali za vreme rata je dolazio u dugačkim kolima da me obiđe jer me je veoma zavoleo."

Bojana Kapor je sahranjena na Novom groblju u Sarajevu, u zajedničkoj grobnici Kaporovih. O njoj se više nikada u porodici pred Momčilom nije pričalo. Gojko nikada nije rekao ni jednu jedinu reč. To je bila tajna. Nikada je niko nije pominjao, ni sestra Momčilove bake ni tetke. To mu je bila misterija. Kao da nije postojala.

Kapor je napisao da je grob njegove majke u njegovim knjigama.

Knjigu "Kaporova školica" po povlašćenoj ceni od 750 dinara možete naručitina ovomlinku.

Bonus video: Pisac Ljubivoje Ršumović o novoj knjizi

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ljubivojersumovicintervju152ds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3126579"]