Od čega da uspemo? Od nepostojećih budžeta? Od minimalca koji neće dobiti svi? Ja se strahovito plašim meseci i godine koji dolaze i siromaštva koje je pred vratima. Moja majka je umela da kaže "deli nas jedna plata od kontejnera". U slučaju dobrog dela umetnika u ovoj zemlji u pitanju je poslednji isplaćeni honorar s početka marta, kaže dramska spisateljica Olga Dimitrijević.
Povod za razgovor je predstava „Lounli plenet“, koju sa koleginicama i kolegama Majom Pelević, Dimitrijem Kokanovim, Tanjom Šljivar i Igorom Korugom priprema u Ateljeu 212. Predstava je inspirisana epidemijom koronavirusa i svime što je ona iznedrila. Premijera je bila planirana za 24. jul, ali, kako nam je danas rečeno u Ateleju 212, zbog pogoršane epidemiološke situacije sve je prolongirano za avgust. Igraće se ispred pozorišta, na letnjoj terasi i u foajeu.
Čime se bavite u predstavi „Lounli plenet“? Kakav je koncept predstave?
– „Lounli plenet“ je na neki način gerilska i imerzivna predstava koja kroz pet autorskih glasova preispituje savremeni svet i njegove fenomene. Verovatno smo sami sebi hteli da objasnimo šta se dešava, ali i šta možemo da zamislimo da će tek biti. S jedne strane tu je epidemija virusa koja sa sobom povlači neke nove nesigurnosti i strahove, ali i neke stare, koje vučemo iz života u neoliberalnom poretku. Tako je proistekla i postavka predstave – želeli smo da jedni drugima ispričamo priče u nadi da ćemo zajedno doći do shvatanja ovog i promišljanja novog sveta ili zajedništva. Posegnuli smo za storitelingom kao starom društvenom praksom, krenuli od pretpostavke da koliko god da se svet raspada, uvek ćemo pričati priče. Pored toga, misleći o formi u sadašnjim uslovima, znali smo da fizičku interakciju između izvođača moramo svesti na minimum. Predstava pokriva različita tematska i afektivna polja, od opšte nesigurnosti i straha do želje za pravednijim svetom. „Lounli plenet“ ukršta naših pet iskustava i viđenja svakodnevice i pravi neku vrstu mape naših političkih, socijalnih i emotivnih iskustava poslednjih par meseci, skoro kao da vodimo publiku na „walking tour“ kroz sve to.
Kako je svako od vas proveo vanredno stanje?
– Kako ko. Neki su bili u bolnici i lečili se od kovida, neki na selu, neki volontirali. Neki u zemlji, neki van nje. Svejedno, prolazili smo kroz intenzivna osećanja koja su se smenjivala, kao na vrtešci, od straha, preko nade, odlučnosti, do cinizma, pa opet nekog samoisključenja iz sveta, beskonačne tuge, opet euforije, pa apatije, i tako u krug.
Na koje teme vas je taj period inspirisao? Na koji način je vanredno stanje i sve što je išlo uz to (policijski čas, izolacija, svakodnevne pres konferencije, obraćanje političara, zastrašivanja, slike iz sveta…) uticalo na vas?
– Ako govorim u svoje ime, jedino na šta me je taj period inspirisao, ako se tako može reći, jeste da počnem drastično da preispitujem šta mi je bitno, a šta nebitno. I to preispitivanje se nije završilo sa kalendarskim krajem vanrednog stanja. Vanredno stanje je bilo period vanredno velikog psihofizičkog stresa, i moja reakcija na to, iako nisam bila u zemlji, bila je gašenje. Danas ume da mi se desi da imam maltene fizičku odbojnost od kompjutera i tastature, samim tim rađa mi se i strah da ću postati uskoro nesposobna da radim. Za mene je moj rad deo identiteta, a cela ova kriza utiče na to da sebi postavljam pitanja šta radim, za koga i kako. Na neki način, pandemija kao da je pojačala stanja koja smo inače imali: nesigurnost, koju inače osećamo zbog nesigurnih poslova i raspale države, podignuta je do još većeg, neslućenog stepena, zdravstveni sistem, koji je bio pred raspadom, sada se raspada. Na internetu provodimo gomilu vremena, ali sad nam se ceo život prebacio na onlajn. Kapitalistička ekonomija, koja čeka da joj se desi nova kriza, sad eksplodira u najvećoj krizi ikada, i tako dalje. Nikome od nas nije lako da shvatimo gde smo, kako smo, šta radimo i kako da preživimo u svemu tome.
Kakva je ta „usamljena planeta“ („Lounli plenet“), da li je ona naša budućnost?
– Pre bih rekla da ta „usamljena planeta“, koju danas živimo, uslovljava naša zamišljanja budućnosti. Veliko je pitanje možemo li iz sadašnje perspektive, uz sve što sam malopre pomenula, da zamislimo revolucionarnu promenu sveta – da su nam životi ispred profita i da preoblikujemo ekonomiju tako da nemamo lažnu dilemu „život ili ekonomija“ kada nas strefi neki novi virus. Ili da mislimo o promenama odnosa moći, s kojima bi i siromašni, izbeglice, ali i priroda, drveće i reke, dobili šansu da prežive i žive u dostojanstvu, a ne u stalnoj nepravdi, izrabljivanju i smrti. Ja mislim da nikad ne smemo prestati da barem sanjamo i mislimo da je moguće, pa i kad nam politička borba izgleda daleko, ali na usamljenoj planeti 2020 godine, teško je naći snage čak i za snove.
Prvo smo imali karantin, pa utakmice, političke proteste, izbore, sada ponovo nalet korone, sve veći broj zaraženih, pune bolnice i pretnje da će pooštriti mere. Kako gledate na to?
– Od samog početka postupanje države je bilo potpuno sluđujuće. Od podsmevanja virusu do policijskog časa preko pravljenja da virus ne postoji do potpune panike usled sunovrata zdravstvenog sistema. Ima različitih primera restriktivnih epidemioloških mera koje su dale rezultate u suzbijanju virusa, bolje nego u Srbiji, a da nisu uključivale zabrane kretanja, masivne kazne i druge primere državnog maltretiranja. A onda posle dizanja panike odjednom su se svi pravili da virus ne postoji, lagali ili počeli da govore o „prokužavanju“. Sada je očito na delu kolaps zdravstvenog sistema. Državi očigledno ništa ne možemo da verujemo, posebno ne da joj je stalo do naših života, i moraćemo da se čuvamo i pazimo sami, i što se tiče zaraze virusom i što se tiče mentalnog zdravlja.
Kako vam deluje sadašnja slika Srbije? Kako gledate na proteste, brutalnost policije, odnos vlasti prema nezadovoljstvu naroda, obraćanja predsednika Aleksandra Vučića?
– Protesti su logična reakcija na sistemsko sluđivanje i laganje ove vlasti. Na Vučićevu najavu novog policijskog časa i moj prvi impuls bio je da izađem da protestujem. Revolt je sasvim razumljiv kada vas neko bukvalno vuče za nos, a usput ima neograničenu vlast, a sa prelivanjem revolta na ulice videlo se u kakvoj kakofoniji i nedostatku političke artikulacije živimo. Revolt građana i građanki je spontan, realan i na žalost njega nema ko da usmeri. Politički programi istaknutih opozicionara su isto nepodnošljivo desni ili nepodnošljivo lažni, a neku istinsku levu opciju mi još uvek nismo razvili da ima dovoljno jačine i kapaciteta da „stane na crtu“. Ono što je odvratno je količina folklornog desničarstva, gde se i na ovim protestima opet potvrđuje ona stara o patriotizmu kao utočištu hulja. Licemerno je kmečanje SNS-a i Vučića o nasilju koje je su sami izazvali, ne samo ubacivanjem svojih ekipa koje prave haos, ne samo policijskom brutalnošću nego i kontinuiranim nasiljem koje sprovodi nad nama sve ove godine svoje vladavine. Nasilje sprovodi SNS, nasilje sprovodi država, sprovode ga i organizovane parapolicijske, kriminalne i navijačke grupe i ono što je zaista zastrašujuće jeste da su ovi protesti pokazali da i kada stvorimo svoje političke alternative, protiv sebe ćemo imati i državnu i paradržavnu bandu kojoj je nasilje kao dobar dan.
Kako u ovim okolnostima uopšte pripremate predstavu? Kako izgleda vratiti se u pozorište i prilagođavati se svakodnevnim promenama uslova i mera?
– Mi smo i pošli od toga da pozorište može da se pravi i u ovakvim nemogućim uslovima, najviše zbod toga što je to za nas kada smo počeli bilo na neki način pitanje preživljavanja. Pozorišta su prva zatvorena svuda sa pandemijom i deluje da će se poslednja otvoriti u svom obliku na koje smo navikli. „Lounli plenet“ je zato i promišljan kao forma pozorišta koja može da se odvija i uprkos virusu. Bazirana je na izvođačkim praksama koje nisu, da tako kažem, standardne. Pravimo predstavu koja se prilagođava novim pravilima kako ona izlaze. Pravila tretiramo maltene kao žanrovsku uslovnost i tako radimo dan za danom. Držimo kontinuitet koliko je to moguće, jer kao što sam rekla, za nas je rad u ovom trenutku pitanje identiteta i preživljavanja.
Pročitajte još:
Da li je izgledno da će u ovim uslovima publika uspeti da pogleda predstavu?
– Predstava se svakako radi za mali broj gledalaca i gledateljki, tako da mislim da dok god je neka vrsta minimalnog okupljanja dozvoljena, mislim da će moći. Opet, i da nije, imaćemo spremnu predstavu da je aktiviramo čim to bude dozvoljeno.
Da li je koncept „Lounli plenet“-a budućnost teatra u „novoj normalnosti“?
– Mislim da će nas okolnosti terati da prilagođavamo umetničku praksu. Niti je onlajn svet budućnost pozorišta, niti je pozorište samo scena kutija i istorijske i građanske drame. Teatar ima puno oblika i ove okolnosti će verovatno izbaciti neke nove izvođačke forme u prvi plan. Forma „Lounli pleneta“ je samo jedna od tih mogućih izvođačkih formi koje će se moći raditi i pored virusa. Sa ovom pandemijom čini se da je i naredna pozorišna sezona, u klasičnom smislu, izgubljena, ali baš zato se repertoari mogu preoblikovati tako da se produkcije i dalje rade, i da se insistira na formama izvođačkih umetnosti koje mogu da se bezbedno dese.
Kako vi razumete taj termin „nova normalnost“?
– Zapravo mi termin nikad nije bio jasan, jer podrazumeva da je neka „stara normalnost“ bila normalna. Ali, u našem svetu ionako ništa nije bilo normalno. Neoliberalni odnosi moći nikad nisu bili normalni, način na koji funkcioniše Srbija nije bio normalan. Nejednaka raspodela bogatstva, nejednaki uslovi lečenja, školovanja, življenja, izbacivanje iz domova, izvršiteljsko nasilje, glad, siromaštvo, depresija… to je sve deo našeg sveta i pre kovida. Ponekad deluje da „nova normalnost“ oduzima poslednje što je činilo da se iole osećamo kao ljudi – živu razmenu, kontakt, slobodne emocije i izražavanje nezadovoljstva na različite načine u javnom prostoru. „Novo normalno“ je kovanica koja za mene čuva stari poredak, zvuči kao da nas je strefio neki usud zbog kog sad treba da pristanemo na sve promene koje donosi život u pandemiji koji pre pogoduju kapitalu nego dostojanstvu čoveka. Evo na primer, rad od kuće deluje primamljivo, ali suštinski nije normalan, niti svi imamo radne sobe. Za puno kompanija rad od kuće em štedi na rentanju i održanju prostora, em su im radnici na stalnom raspolaganju.
Da li će umetnici uspeti da opstanu u ovoj situaciji kada nemaju svi mogućnosti da rade, kada je neizvesno kada će i pod kojim uslovima pozorišta otvoriti svoja vrata, kada je budžet za kulturu još više smanjen rebalansom, a nisu svi samostalni umetnici još uvek dobili obećanu pomoć Vlade?
– Naravno da neće uspeti svi. Od čega da uspemo? Od nepostojećih budžeta? Od minimalca koji neće dobiti svi? Ja se strahovito plašim meseci i godine koji dolaze i siromaštva koje je pred vratima. Moja majka je umela da kaže „deli nas jedna plata od kontejnera“. U slučaju dobrog dela umetnika u ovoj zemlji u pitanju je poslednji isplaćeni honorar s početka marta. Mislim da ćemo, da bismo preživeli, što pre morati da se bacimo na političko i socijalno samoorganizovanje i da zahtevamo sistemska rešenja, a ne humanitarnu pomoć.
Vidite li neki izlaz iz ove situacije? Kakva nas budućnost čeka?
– Pesimistična sam po prirodi, ali ne želim da odustanem od političke imaginacije. Naša jedina šansa je u političkoj artikulaciji ideja o jednakosti i drugačijoj preraspodeli bogatstva i društvenih prioriteta, a onda i u borbi da se to desi. Suludo je da živimo u izboru između virusa i ekonomije, kao da nas savremeni ekonomski odnosi koji su duboko nepravedni već i pre virusa nisu terali u grob. Ako imamo ovaj virus i ako ćemo imati sve viruse koji će doći, jer je kapitalizam uništio planetu, onda je krajnje vreme da počnemo da radimo na drugačijoj ekonomiji, većoj svesti o ranjivosti različitih društvenih grupa, na socijalno pravednijem svetu, na borbi protiv siromaštva, diskriminacije, nepravde i beznađa. Ili ćemo reaktuelizovati socijalizam, ili će nas spržiti kapital, novi virusi koji dolaze, klimatske promene, glad i beznađe.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare