0
Janez Leban iz Slovenije, producent u kulturi od 1991. godine, biće jedan od učesnika predstojećeg Festivala-u-Opoziciji koji se od 8. do 11. juna održava u KC Labu u Novom Sadu.
Piše: Nikola Marković
U jednom od panel programa Leban će govoriti o Sajeta Art & Music Festivalu u Tolminu, odnosno o tome kako izgleda organizovati festival savremene improvizovane muzike i uopšte uzev nezavisne kulturne programe u maloj lokalnoj zajednici. Kroz njegovo višedecenijsko iskustvo može se pratiti i način na koji su se menjale prilike na ovdašnjim kulturnim scenama, pre svega u pristupu organizaciji i finansijama, od potpuno nezavisnog DIY pristupa do učestvovanja na konkursima i birokratski složenim evropskim koprodukcijama.
Dugo ste aktivni kao producent u kulturi. Koliko su se kulturne politike i finansijske okolnosti promenile od 1991. do danas, ako posmatramo Sloveniju i u širem smislu evropske i druge internacionalne koprodukcije?
– U proteklih 30 godina, promene na kulturnom polju su ogromne. Na početku mog aktivnog rada u kulturi, sve je bilo mnogo lakše, barem tako smatram. Organizacija koncerata ili kulturnih događaja nije zahtevala toliko administrativnih prepreka i papirologije kao danas. Takođe, bilo je lakše privući publiku, iako internet nije postojao. Tada je na događaje dolazilo mnogo više ljudi. Organizacija je bila jednostavna – prijaviš događaj policiji, zalepiš plakate, podeliš flajere i to je uglavnom bilo to. Danas ulažemo mnogo više sredstava u promociju, iako smo mnogo vidljiviji, suočavamo se s teškoćama u privlačenju publike u ruralnim sredinama zbog prevelikog izbora. S druge strane, danas ima mnogo više javnih sredstava namenjenih kulturi, ali istovremeno i mnogo više konkurencije za ta sredstva. Pre 30 godina nisam ni znao da postoje fondovi za konkurisanje za sredstva, tako da smo bili potpuno nezavisni. Međutim, kada ste finansirani javnim sredstvima, teško je tvrditi da ste potpuno nezavisni. Evropa je tada bila jako udaljena za mene. Jedva smo čuli da Soros fondacija finansira tzv. nezavisnu scenu, ali nikada nismo pokušali da dođemo do tih sredstava. Trebalo nam je nekoliko godina da pokušamo preko slovenačkog Ministarstva kulture, ali smo sami učili jer nismo imali nikoga ko bi nam dao instrukcije. Trebalo nam je mnogo godina učenja da bismo postigli prve rezultate.
Što se tiče sredstava koja su namenjena kulturi u Evropi, sistem mi deluje čudno jer (po mom mišljenju) postoji mnogo lažnih partnerstava i projekata koji se osnivaju samo da bi se uzeo novac. Ne govorim o svim projektima, ali smatram da je takvih previše.
S kakvom ste idejom pokrenuli Mink Tolmin i koji su vam glavni ciljevi na ovom polju?
– Osnovna ideja osnivanja Zveze Mink Tolmin bila je dobijanje prostora za nezavisnu kulturnu scenu. U Tolminu su postojale neke omladinske i kulturne organizacije, ali nismo imali prostor za rad, okupljanje i kreativno druženje. Naše udruženje, Društvo za dobro voljo (koje danas više ne postoji), tokom devedesetih je nekoliko puta pokušavalo da putem opštine Tolmin dobije prostor, ali bez uspeha. Dva puta su nam čak obećali i pokazali prostorije u bivšoj kasarni koja je ostala prazna nakon raspada Jugoslavije, ali se na kraju ispostavilo da su sva ta obećanja bila samo pred izbore, a posle izbora nisu znali ništa o tome.
Međutim, kada smo se udružili 2000. godine, nas je bilo mnogo više, i tada smo dobili prostor – bivše sklonište u centru Tolmina, koje smo pretvorili u klub Mink (Mladi in kreativni). Potpuno smo renovirali prostor uz podršku opštine i postali savremeni klub. Tokom obnove, imali smo malo sreće jer je Ministarstvo kulture pokrenulo projekat uspostavljanja mreže Multimedijskih centara, pa smo se uspeli uključiti u to i konkurisati za sredstva kako bismo opremili prostor. Tako smo postali Multimedijski centar i neko vreme smo obavljali funkciju omladinskog centra u Tolminu. Naša osnovna funkcija u to vreme bila je digitalno opismenjavanje građana i informisanje mladih iz svih područja. Klub je bio organizator koncerata i trudili smo se, da unesemo savremene i osvežavajuće sadržaje. Danas su naše aktivnosti usmerene na Festival Sajeta, koji je od 1998. godine postao prepoznatljiv međunarodni muzički festival oko kojeg gradimo sve programe kojima se bavimo tokom cele godine. Budući da živimo na pograničnom području, pokušavamo da se povezujemo sa prekograničnim i međunarodnim partnerima.
Sajeta Art & Music Festival je osnovan pre više od dve decenije. Kako vidite razvoj ovog festivala do danas?
– Godine 1998. postavljen je temeljni kamen međunarodnog festivala, iako su prve dve godine više predstavljale festival raznolikih sadržaja, a muzički program služio je kao večernje zabave uz mogućnost prodaje pića kako bi se pokrili osnovni troškovi produkcije. Zveza Mink je preuzela festival 2002. godine i od tada se osnovna koncepcija nije mnogo promenila. U to vreme smo primetili nedostatak festivala u Sloveniji i šire, koji bi se posvetio eksperimentalnoj elektronici. Iako su postojali neki značajni džez festivali u našem okruženju, oni su bili više ili manje komercijalno orijentisani, pa smo želeli stvoriti nešto bez ograničenja žanra. Danas ima mnogo takvih festivala u regionu, čak su i džez festivali poslednjih godina krenuli u tom pravcu, zahvaljujući pritisku muzičara. U početku sam se više fokusirao na organizaciju radionica nego na muzički program, a od 2011. godine sam takođe angažovan kao kustos muzičkog programa.
Koji su to glavni izazovi u predstavljanju nekomercijalnog programa maloj lokalnoj zajednici? Kako publika reaguje na vaše programe i kako gledate na razvoj nove mlade publike, što je u svakom vremenu veliki izazov?
– Nekomercijalni sadržaji su izazov svuda, a u Tolminu, sa manje od 4.000 stanovnika, taj izazov je još veći. Što se festivala tiče, nismo toliko zavisni od lokalne publike, pa je situacija nešto drugačija. Kada je reč o mladoj publici i privlačenju novih generacija, smatram da bi trebalo više raditi s decom kroz radionice, poput Sama Kutinove radionice „Mičken orkester“. Takve radionice pokazuju da deca izuzetno vole improvizaciju, a kroz njih se i edukuju. Nadamo se da će neki od njih postati muzičari koji će se posvetiti ovoj „čudnoj“ muzici.
U poslednje vreme primetili smo blagi porast mlađe publike koja dolazi na festival, ali verujem da to nije direktno rezultat našeg nagovaranja mladih, već posledica sistematskog rada svih nas koji se bavimo nekomercijalnim sadržajima u regionu.
Koliko dugo poznajete ekipu iz Kuda.org i kako ste inicijalno započeli saradnju?
– Organizaciju Kuda.org poznajem dugi niz godina i pratim njihov rad. Prilika za saradnju se ukazala prošle godine zbog sadržaja na području improvizovane muzike, koje je i u mom fokusu.
Kako doživljavate koncept Festivala-u-Opoziciji, na kome ćete govoriti o Sajeta Festivalu i vašem radu?
– U praksi se pokazalo da su manji događaji od velike koristi za razvoj scene, budući da omogućavaju intenzivnije druženje i povezivanje muzičara, producenata i organizatora. Ova interakcija rezultira razmenom iskustava i podstiče istraživanje novih koncepta u razvoju improvizovane muzičke scene.
Kako vidite post-jugoslovensku kulturnu scenu u poslednjih par decenija? Da li je saradnja u nezavisnom sektoru zadovoljavajuća?
– Naša organizacija već dvadeset godina uspešno sarađuje u oblasti postjugoslovenske scene, ali naša saradnja je uglavnom usmerena na Srbiju i Hrvatsku, dok je manje razvijena sa ostalim bivšim republikama. Međutim, smatram da bi bilo od izuzetnog značaja za celokupnu scenu da se ova saradnja proširi, a na tome ćemo intenzivno raditi i na Festivalu-u-Opoziciji.
Bonus video: Vuk Vidor – Četiri izložbe u istom danu
