Piše Neda Todorović: Prijatelji stari gde ste?

S kakvom nemilosrdnom učestalošću nestaju svi ti ljudi, simboli nekadašnjeg Beograda. A mi, jedva preživeli, primamo udarac za udarcem. I, kao da smo sa svakim udarcem, sve usamljeniji, nekako sve tanji, prozirniji.Poslednji put sam sa koleginicom Radmilom Stanković bila kod Ace u Kondinoj kada smo radile monografiju "Ikone stila Srbije" (Zepter book, 2018). On nam je bio konsultant, znao je najbolje ko su bile te, ikonične Beograđanke iz naše zajedničke, lepše prošlosti. Sećao se svakog detalja o njima, memorija mu je bila sveža, nekako vedro lepršava.U moj sektor, kao saradnice NIN-a, spadala je i moda. Tako smo se Aca i ja upoznali, tokom sedamdesetih. Deset godina bila sam jedna od onih izabranih novinarki iz prvog reda na Acinim modnim revijama. Odlazila sam u atelje u Gračaničkoj, gledala sam kako se iz Acine mašte rađaju kolekcije - Simonida, Vela Nigrinova, Prokleta Jerina, Ana Karenjina, Vitraž, Ptice... On se prvi setio da utka taj dragoceni etno elemenat u savremenu odeću. Bio je izvrstan poznavalac srednjevekovne kulture, fresko-slikarstva, obišao je više puta sve manastire... Rođen u Prištini, na Kosovu, a kosmopolita, u Parizu, Moskvi, Njujorku...blistao je upravo zato što se toliko razlikovao. Pa je Dejvid Bajden, dopisnik "Njujork tajmsa" iz Beograda, pisao o zubunu i elementima kososvskog narodnog stvaralaštva u Acinoj "Simonidi". Diorovu ponudu da pređe kod njega Aca je odbio sa onim srpskim, urođenim ponosom, gotovo inatom: "Nema potrebe, imam sve to kod kuće". A u Jugoslaviji je bio neprikosnoveni modni kralj, sve vreme dok je radio. Kada je ta zemlja nestala, svojevoljno se pre vremena povukao. Smatrao je da “nema smisla baviti se krpicama dok ti se zemlja raspada a narod strada”. A ni kasnije.

Sve žene Jugoslavije koje su držale do sebe nosile su kopije haljine Simonida. Sećam se te pomame posle revije koja ga je proslavila, održane u Galeriji fresaka. Haljina je imala a-kroj a rukavi su se širili nasole. Od tada, ta haljina je imala milione izdanja. I danas je moderna. Moja Simonida je i dalje u ormanu.Aca i ja smo zajedno napisali knjigu "Moda i mi - tajne lepog odevanja" ( BIGZ, 1976). Dok smo je pisali, svakodnevno smo satima bili kod njega, na poznatoj adresi u Kondinoj ulici. Imao je rafinirani ukus oličen i u najmanjem detalju tog stana sa zidovima koje je svake godine farbao u drugu nijansu kobaltpalve, sa probranim komadima stilskog nameštaja, sa draperijama od najfinijeg brokata i slikama Marija Maskarelija i Bete Vukanović. Tu, Betinu sliku našao je na tavanu kuće u kojoj je stanovao...Kada je naša knjiga objavljena, postala je bestseler zahvaljujući njegovom imenu na koricama. Bila je obavezna literatura u školama gde se učilo o tekstilu i modi. Primerak knjige poklonio je i Jovanki Broz, svojoj dugogodišnjoj mušteriji. Jednom mi je u ateljeu pokazao Jovankinu crnu bundu od astragana sa crno belom krznenom kragnom. Nju mu je više puta slala na prepravljanje, što je Aca tumačio njenom skromnošču. Nekom prilikom, kada je trebalo brzo raditi prepravku jer je Jovanka išla na put, Acin krznar je pogrešno ušio rukave, ono što je trebalo da bude napred bilo je nazad. Sećam se da mi je, smejući se, ispričao da je bunda vraćena na popravku bez ijedne reči prekora. Odlazio je kod Brozovih na probe, često je sedeo, ponekd večerao sa njima. Jednom mu se Titova pudlica ugnjezdila u krilu, malo se i popiškila, pa Aca nije od sramote znao kako da ustane. A jednom mu je ađutant doneo pletenu korpu sa mandarinama sa ostrva Vanga uz karticu ispisanu krasnopisom: "Ove mandarine smo mi, svojom rukom, odgajili". Probali smo ih: bile su kisele.Kada se moja kćerka Mia u aprilu 1981. godine rodila, poklonio joj je srebrni privezak u obliku ovnove glave - njenog hooroskopskog znaka. Čuvam ga i danas, iako gotovo i da ne nosim nakit.Od jutros, kada su mi javili vest da nas je i Aca iznenada napustio, čujem reči Terezine pesme: "Prijatelji stari gde ste"?A gde smo to, uopšte, mi?https://www.youtube.com/watch?v=mNYXcdSyIMI