Piše Ivan Tokin: Ribe

Mi, kupci, bili smo u hladu, na tom stepeniku. Sunčevi zarci padali su po prolazu, ali ne i po stepeniku. U hladnoj vitrini bili su: brancin i orada, losos pastrmka, losos filet, glave lososa, brancin divljak, smrznute lignje, školjke koje ne znam kako se zovu ali su odlične i skupe, i zubatac za tri i po hiljade kilo. Ne umem da procenim koliko je zubatac svež i nisam ga nikad spremao naročito ne u rerni i odmah sam odustao od njega i rekoh sam sebi evo losos pastrmka je odlično rešenje i pozovem ženu i kažem joj ajde da uzmemo losos pastrmku ona je narandžasta kao losos samo nije losos to smo jeli na Ohridu.Ona me pita šta je ono tamo, i pokazuje brancina. Ja kažem dobro, neka bude brancin, i njih dve odu na sunce a ja ostanem na stepeniku da čekam red da kupim brancina. Okej, normalna je cena i sigurno je i brancin super, zašto ne bi bio, to ide u rernu pola sata i topi se u ustima, mada taj zubatac me mami, ali preskup je, mislim, nije on preskup nego mi malo zarađujemo za njega, odnosno za tu cenu koja je ispisana na plastičnoj platformici zabodenoj u njegovo telo prekriveno kockicama leda. Ipak, pokušavam da pronađem bilo kakav razlog da ga kupimo. Možda nije kilo, možda će nam biti dosta sedamsto grama, možda možemo da probamo evo neki dan smo uzeli platu, nije loše da dete jede kvalitetnu ribu i u celom razmišljanju krenem da pitam ženu šta misli o tome, i napravim korak da se spustim sa stepenika.Ja znam tu ribarnicu, znam taj prolaz, znam taj stepenik, znam tu pijacu, mogu napamet da nacrtam glavne stvari, i one manje glavne, a taj deo s ribarnicama i mesarama, to stvarno u pola noći mogu da opišem. Međutim, nisam znao da tačno s tog mesta, s tog stepenika na kome sam stajao, kad čovek napravi korak da se spusti na prolaz, tu je neko udubljenje, i nije od juče, to je tu odavno samo ja nisam obratio pažnju.Očekivao sam da mi desno stopalo dodirne ravnu površinu, a dotaklo je krivu. Nisam više lak i stalno pazim da ne iskrenem zglob jer računam da je to dva meseca bolovanja, pazim i kad sam na ravnom, a kad se spuštam sa stepenika pazim trista miliona. Ipak, danas je trista miliona bilo malo.Iskrenuo sam zglob, čuo sam kako krcka nešto, moj mozak je registrovao mešavinu zvuka i osećaja, i čim se desilo mogao sam da zamislim kako je to sve izgledalo, a onda sam pao. Fino sam pao, rasporedio sam težinu na obe šake, dupe, leđa i drugu nogu, ali zglob je pre toga istrpeo svoje. Ležao sam na leđima, i tad se desilo.Video sam svoju ženu s našim detetom u rukama, sunce je sijalo iza njih, a ja sam tonuo u bol, u senci, u prolazu između tezgi. Bile su blizu, ali meni su bile daleko. Nisam mogao da ustanem, a one još uvek nisu primetile da sam pao, gledale su iznad mene, smejale su se, možda su me i tražile pogledima, samo ne na zemlji. Odmah, ali baš odmah sam se ponadao da će tako izgledati kad budem umirao, da tonem dok ih gledam nasmejane, obasjane suncem. Umreti iznenada, s takvim pogledom, to mora da je blagoslov.Bonus video: Glas, dirka, bas: The Way We Were

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasthewaywewere-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3189693"]