Nakon gledanja ostaje jedan gorak utisak da je sopstveni događaj poprilično autocenzurisala i pored nekoliko efektnih vinjeta koje presecaju film "Zaceli me".
Piše: Dragan Jovićević
Film Danije Štajnfeld „Zaceli me“, zapravo je jedna vrlo dinamična i informativno precizna dokumentarna etida rađena u maniru američke dokumentaristike, protkana efektnim animacijama i brzim rezovima.
Kako bi ilustrovala sopstveni slučaj seksualnog zlostavljanja, Štajnfeld je pokazala raznolike slučajeve kako silovanih ljudi, tako i silovatelja, što je već u startu intrigantna konstrukcija.
Tako smo na planu informacije u filmu „Zaceli me“ otkrili brojne primere silovanja u američkoj mornarici, što kroz priču intervjuisanog dobija na posebnoj dimenziji. S druge strane, film pokazuje i jednu američku porodicu u kojoj postepeno otkrivanje “rana” otvara daleko dublje intrige i traume, koje članovi te porodice nose. Dalje, jedna aktivistkinja ide još dublje i iznosi jedan civilizacijski tabu o kome se retko govori i o kome se još ređe zna – a to su slučajevi osoba silovanih u bračnim zajednicama…
Očito emitovno vezana za materijal koji je proizvela, Danijela Štajnfeld je apsolutni autor filma – na naše iznenađenje čak se i montaže materijala prihvatila, kao i koncepta vrlo efektnih animacija koje povezuju niti priče i pokrivaju glasove, odnosno izjave onih ljudi koji nisu želeli da se vide u filmu – i njen lični odnos prema sadržaju izbija iz gotovo svakog filmskog kadra. To je posebno vidljivo u scenama kada ona razgovara sa silovateljima, u kojima ulazi u debatu sa njima, ali i u sceni kada se odluči na intervju sa osobom koja je nju silovala…
Naravno, i pored svih kontroverzi koje je njena priča izazvala u javnosti, nakon gledanja ostaje jedan gorak utisak da je sopstveni događaj poprilično autocenzurisala i pored nekoliko efektnih vinjeta koje presecaju ovaj film, čime se otvara pitanje kakvu je zapravo poruku ohrabrenja, onima koji trpe silovanje u zemlji iz koje je potekla, ona svojim primerom dala. Naravno, sama činjenica da se upustila u jedno otrežnjenje i čišćenje sopstvenih trauma dovoljno je transparentna u jednom tako po svemu specifičnom filmu, kao što je „Zaceli me“.
(Autor je urednik Kulturne rubrike nedeljnika NIN)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar