Nedavno je izašla jedna od najzanimljivijih ploča u četiri decenije dugoj karijeri legendarne njujorške industrial grupe Swans. Tim povodom uskoro gostuju u Beogradu, u utorak, 7. novembra u Domu omladine Beograda, u organizaciji Bad Music for Bad People, što je odlična prilika da se još jednom podsetimo ovih alternativnih kulturnih veličina.
Piše: Dragan Ambrozić
Swans spadaju u dugu tradiciju umetničkih muzičkih pojava iz Njujorka. Danas su već i sami po sebi baština. Pojavili su se početkom osamdesetih, slavljeni zajedno sa Sonic Youth kao najradikalniji novi bend iz tog grada, pravi nastavljači punk scene. Njihov zvuk bio je u to vreme drastičan – kombinovao je metalne udaraljke i produženi gitarski dron, uz fatalističke stihove i isto takvo pevanje lidera Michaela Gire. U muzičkoj štampi novi žanr je kršten kao industrial. Zajedno sa Einsturzende Neubauten iz Berlina i Laibach iz Ljubljane, oni su bili najviđeniji sastav novog pokreta koji je opevao propast mehaničkog sveta, zasnovanog na serijskoj proizvodnji.
Ovu abrazivnu estetiku su „ispekli“ na prvim pločama „Filth“ (1983) i „Cop“ (1984), da bi već „Greed“ (1986) i „Holy Money“ (1986) bile smatrane remek-delima alternativne kulture. Bespoštedna kritika ciničnog eksploatatorskog društva koju su doneli sa sobom, bila je žešća od svega što smo do tad čuli. Vrhunac ranih Swansa svakako je „Children of God“ (1987), na kome im se priključila kantautorka Jarboe, dodajući prefinjenost i nežnost u njihovu surovu viziju sveta.
U tom sastavu su nastupili 1987. u beogradskom Studentskom kulturnom centru, na jednom od onih koncerata koji će kasnije postati deo urbane mitologije. Potpisnik je tom prilikom jedini od beogradskih novinara tražio i dobio intervju od Michaela Gire (prvi kog je ikad radio, objavljen u „Studentu“): on se pojavio u predvorju Hotela Prag gde smo razgovarali, odeven kompletno u crno, sa crnim kaubojskim šeširom i sa crno ukoričenom Biblijom pod miškom.
Sećam se dobro da je na opasku kako je muzika Swansa neka vrsta industrijski odsviranog folk-bluza, duboko utemeljenog u religioznoj mitologiji – Gira pozitivno reagovao, tvrdeći da oni i sviraju samo bluz (a sličnu fascinaciju će deliti Blixa Bargeld sa svojim sastavom Einsturzende Neubauten, kao i njegov najbolji ortak Nick Cave). Tako je ostalo sve do danas, kroz sve meandre karijere Swansa – konstanta u njihovom stvaralaštvu je inspirisanje čistotom tradicije, da bi se novim sredstvima opisala pervertiranost savremenog sveta.
Posle prekida rada grupe Swans, od sredine devedesetih, Michael Gira se bavio solo karijerom (nastupio je u solo akustičnom izdanju 2004. u Velikoj sali Doma omladine Beograda), da bi posle 2010. obnovio svoju originalnu grupu. U svom novom životu, okrenuli su se radu u formi klasične mnogočlane rok postave, mišićave i glasne – što su Swans uvek – dokazujući da su i dalje relevantni autori, koji imaju još ponešto da kažu o užasima modernog doba trilogijom „The Seer“ (2012), „To Be Kind“ (2014) i „The Glowing Man“ (2016). Njihova nova, “akustična-industrial” faza, upravo je doživela kulminaciju na albumu „The Beggar“ (Young God Records) – bespoštedno otvorenom, brutalno iskrenom iskazu ostarelog umetnika (Gira ima već 69 godina), koji sam sa sobom sabira sopstvena životna iskustva suočen sa izvesnošću odlaska sa ovog sveta.
„The Beggar“ tako ima temu kakvu nikad dosad nismo čuli ni na jednoj ploči: to je poetska analiza svog življenja, onako kako ga posle sopstvene smrti vidi sam autor, Michael Gira, frontmen Swansa. Grandioznost muzike daje epsku dimenziju Girinom postojanju, sa svim usponima i padovima, ali posmatrano sa druge strane – iz ugla ništavila. „The Beggar“ je krajnje uverljiv muzički komad pre svega zato što su Girina seriozna ličnost i smrtno ozbiljan glas u direktnoj suprotnosti sa bilo kakvom patetikom i foliranjem. Čovek je samom sebi podigao spomenik, usput dižući ga i nama, jer se potrudio da poruči kako je njegov život bio isti kao naš, ili bilo kod drugog običnog „malog čoveka“ – stalna borba, mešavina razočarenja i sreće, patnje i radosti.
Muzički, Swans nisu bili nikad bliži svojim praocima – The Velvet Underground. Oduševljava starinski avangardni pristup koga praktikuju, način na koji pažljivo grade svoju super-intenzivnu muziku, sačinjenu od uglavnom desetominutnih kompozicija. One su ritualne i kao da su namenjene isterivanju demona. Ima tu i tragova Jima Morrisona i The Doorsa u fazi poetskog eksperimentisanja, te zanesenosti Iana Curtisa i Joy Division, dok nam saopštavaju prećutane istine o tome kakve površne i potrošne živote živimo, kad se oni ogole do koske. Ovde umetnost secira egzistenciju, i nema nikakvu upotrebnu vrednost na tržištu – postoji samo da bi ostavila utisak na nas i dala nam dublji uvid u sebe same. Takva je muzika uvek bila – kad je bila velika.
Ovo je pre svega ozbiljan rok iskaz. On razobličava sve ono što nam se servira kao jedina istina od strane vlastodržaca, važeća za sudbinu pojedinaca. Spiritualna „The Parasite“ uvodi nas u blistavu, hipnotičku, zlokobnim basom nošenu „Paradise Is Mine“, za kojom slede slično uznemirujuća „Los Angeles: City of Death“, što se pretapa u „Michael Is Done“, gde autor naslućuje dolazak svog kraja. Potom album prati njegovo odmicanje od svog postojanja i gledanje sa druge strane u numerama „Unforming“ i posebno naslovnoj „The Beggar“, u kojoj se kroz personifikaciju prosjaka sagledava celo postojanje našeg junaka („When will I finally learn to live?“). Potpuno smirenje i prepuštanje sudbini donosi duhovno intonirana „Ebbing“, u formi gregorijanskog korala, da bi se na kraju prvog diska, sa „Why Can’t I Have What I Want Any Time That I Want?“ našlo mesta i za obračun sa zavisnošću od alkohola, koja je tako dugo proganjala Michaela Giru.
Dugoočekivanu katarzu nam nudi drugi disk, sa svojim aranžmanima bliskim novoj klasici: tu nalazimo samo dve stvari – „The Beggar Lover (Three)“ što u formi kolaža traje preko 43 minuta, nalik na muziku za pozorišnu predstavu sačinjenu od više scena, u kojima pratimo različite faze Michaelovog odlaska, uz učešće glasova njegove žene Jeniffer i ćerke Saoirse. Ekstatična „The Memorious“, zasnovana na Borhesovoj priči, na kraju nam govori o Michaelu Giri u prošlom vremenu. Posle dva sata muzičkog egzorcizma i istraživanja pakla svakodnevnice, Gira nam daje jedinstvenu priliku da prosto opipamo krajnje granice egzistencije.
Nedostaju nam ovakve melem-ploče, koje nam pomažu da negostoljubivost ovog sveta shvatimo kao nešto od čega niko ne može da pobegne. Posle njih se nekako bolje osećamo, očišćeno i spremno da prihvatimo i njegovu ružnu stranu, bez koje nema one lepe.
Ovo je jedan od boljih albuma u karijeri Swansa, pre svega zbog zaokruženosti priče, u koju možete verovati od početka do kraja. Umetničkog poštenja i tako nikad nije manjkalo u njihovoj muzici. Storija o prolaznosti jednog čoveka, koji je uz to autor ove ploče, predstavlja nam bend kao samosvestan arty projekat koji još uvek nije istrošio razlog za svoje postojanje i slobodan je da ovaj put preispituje samog sebe, umesto trošnih temelja naše kapitalističke civilizacije. Iskreno do bola – a kako drugačije?
Bonus video: Dokumentarac o filmu „Čuvari formule“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare