0
Odgovor na pitanje iz naslova je: neće! Najnoviji album njegove grupe iznenađujuće je moderan, intiman, pa i kulturno relevantan na mnogo više načina nego što bi se to očekivalo od starog provokatora.
Na omotu novog albuma Public Image Limited – “End of World” (PiL Official), vidimo umetničku sliku koja nam prikazuje figuru na konju, neku vrstu Don Kihota. Nema sumnje da upravo tako sebe vidi John Lydon u kontekstu svetskih zbivanja. Nekadašnji Johnny Rotten, lider Sex Pistolsa, ima puno pravo da za sebe kaže da se bori sa vetrenjačama ceo život.
Osam godina od njihovog poslednjeg albuma “What the World Needs Now…” (2015), novi “End of World” je dočekan uglavnom pozitivnim, ali i pomešanim reakcijama, baš kao i prethodna dva u XXI veku. Sa ovim arhi-otpadnicima niko više nije siguran šta da radi, ali oni nastavljaju da uznemiravaju i nerviraju, odbijajući da se pretvore u mrtvu istorijsku baštinu. Sama činjenica da Lydon i dalje uspeva da izazove neku raspravu, neslaganje i protivljenje, samo zato što peva to što peva – a ne vređa nikog osim onih koje on vidi kao folirante – interesantno je postignuće, u vreme kad se svi utrkuju da nas šokiraju raznim gadostima na dnevnoj bazi. Čak i kad možda nije u pravu, dok prlja sliku koju drugi imaju o njemu, ne možemo da kažemo da se Lydon istrošio. Ta provokatorska iskra je još uvek tu.
Album ima dubinu koju savremena izdanja uopšte nemaju. U poređenju sa revolucionarnim ranim pločama grupe PiL, ova muzika je napravljena za mainstream publiku, i kao takva je sveža i inovativna u okviru žanra rok muzike. Najviše podseća na njihov LP “Album” (1986), što ih je svojevremeno predstavio u komunikativnijem svetlu i zabeležio određene tržišne uspehe – bez suvišnih kompromisa – omogućivši im da prežive sve do sad. Bend je obnovljen 2009, i od tad radi u stabilnoj postavi John Lydon, Bruce Smith (bunjevi), Lu Edmonds (gitara) i Scott Firth (bas), sa mnogo koncerata iza sebe, pa je “End of World” ponosno delo izuzetno uigranih i samosvesnih muzičara, koji i te kako žele svašta da kažu.
PiL dolaze iz vremena u kome je muzika značila nešto više nego danas. I to se vidi u svakoj pesmi. Ništa ovde nije predvidljivo. Svirka stvara tenziju koja vas ne ispušta, ima dovoljno danceoidnih elemenata da bi zvučala krajnje savremeno, ali je mnogo-mnogo ozbiljnija i naprednija od pomodnih post-punk proizvoda nove generacije, namnoženih poslednjih godina. Reči na sve to dodaju poruku, kakvu više nemamo priliku nigde da čujemo. I to je ono što i dalje pogađa kad slušamo Lydona i PiL – postaje nam kristalno jasno koliko je malo dovoljno da popularna muzika zazvuči opasno, natera nas da razmišljamo i učinimo nešto sa sobom. To malo se zove – svest.
Lydonov glas ovde još jednom trijumfuje, istovremeno zabavan, izazivački, zabrinut, ugrožen i ljutit. Način na koji izvodi pesme je i dalje pomalo zastrašujuć, kao da prisustvujemo nekom hororu uživo, ali ovde je namerno vodviljski uobličen. Dok slušamo kako preteće pakleno zavija na samo sebi svojstven način, preko insistirajuće ritam sekcije, gde kao i uvek bas dominira, a bubnjevi pouzdano vode, dok gitarski rifovi žare i pale – znamo da John ovde igra večnu ulogu Johna Lydona/Rottena, od svih progonjenog malog čoveka koji čuči u nama i koji bi da uzvrati udarac. To je uloga koja je po svom značaju za pop kulturu porediva sa ulogom Šarla Skitnice u filmskoj istoriji.
Lydon je svojim poreklom pripadnik zaboravljene radničke klase. Njegove reči zato ne moraju da idu ni uz kakvu intelektualnu ili političku modu. Šta više, takvim modama on se neprestano i nemilosrdno izruguje. Zato uvek koristi priliku da razobliči popularne sterotipe, i to na duhovit način na kog se svi glupani pecaju. Ovde ćemo tako naći tekstove koje mnogi smatraju ispadima – protiv šupljoglavih, napaljenih studenata kao samoproglašenih aktivista uverenih da su oni savest društva (“Being Stupid Again”), protiv onih užasnih žena što su se po svom izboru pretvorile u plastične lutkice (“Pretty Awful”), kao i bivših članova Sex Pistolsa sa kojima se posvađao oko nedavno snimljene biografske TV serije (“L F C F”)… Glavna oštrica ovih iskreno ogorčenih stihova, kao i svih ostalih, usmerena je na laž kao takvu i lažne predstave o životu, kojima smo konstantno okruženi (napomena: interesantno je da mi je istovetnu poduku o studentima i ispraznosti njihove “političke osvešćenosti” još davnih osamdesetih ponudio Dušan Kojić Koja, na vrhuncu popularnosti Discipline Kičme – to je autentičan punk pogled na ovu temu, očigledno još uvek preko potreban).
Numere “End of World” i “Car Chase” moraju postati neo-hard-rock hitovi u nekom paralelnom univerzumu, a naročito naslovna što propoveda hrabrost pred sve bližim, neumitnim krajem sveta kakvog smo donedavno znali. Osim pomenutih agresivnih prozivki, koje savremenom uhu istreniranom na političku korektnost deluju kao nešto strašno (a vrlo su blage, osim ako se ne prepoznajete u njima), Lydon nam ovde nudi i par simpatičnih pošalica na račun niskog mentalnog nivoa stanovništva (“Dirty Murky Delight” i “The Do That”). No, ploču ozbiljnom čine pre svega “Penge” i “North West Passage”, u kojima se upušta u fantaziju mešanja ličnog doživljaja sveta i istorijskih dešavanja (Vikinzi, otkriće Severozapadnog prolaza), a naročito nekoliko veoma intimnih pesama, kakve nismo očekivali, jer otkrivaju Lydonovu ranjivost – one čine dušu ovog albuma i njegovo glavno postignuće. Tako “Walls” opisuje naš tužni svet kao pregrađen vidljivim zidovima da nas štite od drugih ljudi, “Strange” slika život kao čudnu stvar u kojoj je bol neminovnost, dok je “Down On the Clown” otvoren sudar sa svojim sramotama. Završna “Hawaii” posvećena je njegovoj nedavno preminuloj supruzi Nori Forster, što je dugo bolovala od Alchajmerove bolesti, tokom koje je on lično brinuo o njoj.
Potresna je sama činjenica da je John Lydon spevao ljubavnu pesmu. I to kakvu. “Hawaii” izvrće srednjeklasni zapadnjački mit koji predstavlja ova daleka ostrva kao idilični raj na zemlji. Čovek koji je nekad otpevao „Holidays in the Sun“ sa sarkastičnim uvodom: „jeftin odmor u tuđoj nesreći“, sigurno zna istinu o Havajima. U tom “raju” on će ostati u nezaboravu sa svojom večnom ljubavlju Norom Forster. Smestivši sebe u takav ram, stavljajući u njega i svoju ženu sa kojom je bio 44 godine – Lydon je napravio pun krug i završio zajednički život dajući nam do znanja da je svestan da Havaji postoje samo kao kič snoviđenje, ali da mi, obični ljudi, I NEMAMO OD ŽIVOTA NIŠTA DRUGO OSIM KIČ SNOVIĐENJA. To je naša jedina, stvarna sreća.
Punk do kraja.
John Lydon: jedna od najhumanijijih pojava na muzičkoj sceni ikad.
Bonus video: Viagra boys na Exitu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare