Prvi album Petera Gabriela posle dve decenije, spada u najvažnije muzičke događaje ove godine. Zasluženo je na vrhu engleske top liste, dok sjajne kritike prate ovaj projekat jednog od poslednjih velikih autora koji još uvek imaju nešto novo da kažu u popularnoj muzici.
„Sunce se vraća tamo odakle je došlo“ kaže se u jednom stihu pesme „Playing for Time“, na najnovijem albumu Petera Gabriela „I/O“ (Real World). Tako se i on vratio tamo odakle je došao, posle 20 godina.
Poslednji put kad smo se družili sa njegovim originalnim kompozicijama bila je godina 2002, a album je bio pomalo nedorečeni „Up“. Tokom rada na njemu Gabriel je navodno napisao 130 numera, a odabrao samo 10, tako da je priprema ovogodišnjeg izdanja zapravo počela još negde 1995. Verovatno nikad nije toliko dugo rađeno na jednoj ploči, a da se ona ipak pojavila. Još je veće čudo što je finalni proizvod impresivno dobar, sa preko dva sata izazovne umetničke pop muzike.
Uprkos dugotrajnom kreativnom procesu, nema ničeg previše komplikovanog niti pretencioznog na „I/O“, i to je najbolja vest: ovde susrećemo ličnost koja zaista ima šta da nam otpeva i kao i svi najveći – ne sledi nikakvu modu, fazon ili marketinški plan, nego diktira svoju viziju. Zatičemo Petera Gabriela (r. 1950) u životnoj formi i punoj umetničkoj snazi: pesme su mu opet pop, jednostavne i o temama koje svi prepoznajemo – ljubavi i slobodi. Njegov glas iznova osvaja neposrednošću i toplinom, dajući melodijama prefinjenost i dubinu, kakva je danas zaista retka. Nemam pojma kako mu uspeva da zvuči tako frapantno isto, kao i na svom prvom velikom hit singlu „Solsbury Hill“, iz davne 1977, kad sam vreme provodio u gimnazijskoj klupi, pričajući o „progresivnom roku“ originalne Gabrielove grupe Genesis sa nekim koga više nema među nama… Produkcija nas krajnje šarmantno podseća na onaj svima poznati nabudženi zvuk osamdesetih, koji je sad ponovo „in“ – što je potpuno na mestu, jer ga je Peter Gabriel definisao, kao jedna od najvećih zvezda autorskog popa te decenije, i ima puno pravo da se vrati svojim najpoznatijim trenucima. I tako svi to od njega očekujemo.
Ali ono što najviše impresionira jeste do detalja razrađen artistički koncept albuma „I/O“, kakvog do sad nikad nismo videli ni čuli. On se sastoji od dvanaest kompozicija, svaka u dva različita miksa: kao „Bright-Side Mix“ i kao „Dark-Side Mix“. I „svetla“ i „tamna“ verzija ploče traju po 68 minuta – total 136 minuta – čineći ovaj projekat jednim od najambicioznijih u pop muzici ikad. Srećom, te je sadržaj tako uverljiv, prefinjen i raznovrstan, da sa lakoćom podržava ovaj široki zamah svog kreatora, uprkos dužini trajanja. Za ljubitelje hitova predlažemo da se slobodno prepuste uptempo ritmu „Bright-Side Mix“, dok su sumračni tonovi „Dark-Side Mix“ kao stvoreni za sve one koji od muzike traže dubinu doživljaja. Za prave avanturiste, pak, predlažemo da pažljivo saslušate ceo paket u jednom dahu, jer vam sled numera otkriva jedan paralelan svet, u kome je naizgled sve moguće, pa i da ista pesma postoji na dva različita načina, pričajući različite priče. Tražićete još!
Kako god to posmatrali, „I/O“ je fascinantan umetnički poduhvat: Peter Gabriel je uspeo da od jedne iste pesme uvek stvori dve, različite po ugođaju i porukama. Svaka kompozicija u svojoj „svetloj“ varijanti zvuči kao da nam govori nešto sasvim drugo, od sopstvene „tamne“ verzije. Imaju svoj poseban identitet i svoju posebnu egzistenciju. Ovako konsekventno izveden umetnički postupak, kojim se svetle pop pesme pretvaraju u svoje tamne senke, nikad do sad nije bio zamišljen, a kamoli ovako uspešno izveden. Već po tom kriterijumu, nova Gabrielova ploča svojevrsno je remek-delo. Ona pokreće pitanje originalnosti u pop muzici kako to nikad do sad nije učinjeno. Svih dvanaest komada na „I/O“ odsvirano je na dva načina i prekrojeno od svog sopstvenog autora i njegovih saradnika, da bi nam dalo dvadeset četiri različita ugođaja za jedan isti narativ, čija filozofija je inače krajnje humanistička: bez obzira u kakvom je stanju ljudska rasa, svetlom ili tamnom – ima nade, ako je samo potražimo. Ali tako je to i u životu, zar ne – uvek postoji lice i naličje, stvari uvek možemo gledati sa dve strane… Ovo je svakako osnovna poruka albuma „I/O“.
Svaka pojedinačna pesma je tokom ove godine bila lansirana u noći punog meseca, da bi se na kraju, pre neki dan pojavio i ceo album. Prva i jedna od najimpresivnijih stvari sa albuma je „Panopticom“, o kojoj bismo mogli da napišemo poseban tekst. Počinje kao neki stari Gabrielov hit, kombinujući keltske inspiracije sa tribalnim udaraljkama i pravim hitičnim refrenom. Ovde susrećemo onog starog Petera, koji kao da nigde nije otišao – komunikativnog i pevljivog, ali i dalje zabrinutog za sudbinu čovečanstva. Slične su i naslovna numera, „Olive Tree“ i „Road to Joy“, a određeni komercijani potencijal ima i završna „Live and Let Live“, sa svojim bitlsovskim gudačima. Protivtežu čini niz naglašeno duševnih, introspektivnih kompozicija, kao što je izuzetna „Four Kinds of Horses“, sa svojim dramatičnim i neočekivanim naginjanjem gospelu, te još tiše „So Much“, „Love Can Heal“, „This is Home“, i posebno važna „And Still“, čija potraga za sećanjima iznosi na videlo problem nepouzdanosti memorije, što više nije samo noćna mora starih ljudi, nego svih nas, u ovom svetu skraćenog pamćenja. Ovih nekoliko stilizovanih kompozicija sporijeg tempa izvlače iz Petera ono umetnički najvrednije i ljudski najemotivnije. Iz pesme u pesmu, Gabriel pokazuje svoj veliki talenat u povezivanju opštih tema sa aktuelnim dešavanjima, puštajući da univerzalne istine osvetle naše sadašnje probleme.
Višeslojna je to muzika, u kojoj se svaki nivo kreće za sebe tokom pesme. Ritmovi ne idu kako diktiraju melodije, a melodije ne teku kako traže reči. Ono što dobijamo jeste neobična struktura, u kojoj ritmovi komentarišu melodije, a melodije komentarišu reči. Art-pop klizi u art-funk koji klizi u magične ambijentalne balade. Prisustvo Briana Enoa kao muzičara mnogo toga objašnjava: ovakva vrsta zvučne estetike mogla je biti izgrađena samo pažljivom izradom pozadinskih audio slojeva, na kojima je radio ovaj majstor dubinskog promišljanja smisla umetničkog čina. Konačno, slušajući osveženog Petera Gabriela, neumorno poletnog sa 73 godine, dok plete niti svojih meandrirajućih simfonija, ne možemo da ne postanemo iznenada svesni razmera njegovog uticaja na pop kulturu, a posebno koliko je Radioheada pre Radioheada skriveno u njegovoj muzici.
Za jednu stvar Gabrielu treba odati posebno priznanje kad je u pitanju album „I/O“: mada koristi sve digitalne novotarije koje je donelo ovo doba, on se njima služi primereno temi, ne utrkuje se sa najmlađim autorima i više ne pokušava da bude pionir upotrebe novih tehnologija u umetnosti. Nove mogućnosti mu služe samo da bi uradio ono što se od njega i očekuje – da na svež način baci još jedan pogled na vremena koja smo zajedno proživeli. Tek taj pogled nam otkriva koliko još ima toga da se objasni u našoj prošlosti, a on to može, i zbog toga je Peter Gabriel ponovo aktuelan.
Peter Gabriel je postao zlatni standard umetničke popularne muzike. Još uvek uspeva da umiri svoje slušaoce i pruži im preko potrebnu utehu. Naziv „I/O“ skraćenica je za „input/output“ – Peter Gabriel nam daje „ulaz“, da bi od nas dobio „izlaz“. Najlepša stvar u vezi slušanja ove muzike jeste u tome što vas nagoni da imate aktivan odnos prema životu, i da osećanja koja vam budi pretvorite u odluku da promenite stvari oko sebe nabolje, onoliko koliko je to do vas. „I/O“ nam se tako ukazuje kao najbolja novogodišnja zvučna čestitka, za trenutke razmišljanja o sebi i svom mestu u ovom svetu. Pravo pitanje je samo – imamo li mi više vremena za ovakvu delikatnu muziku, koja zahteva da se stvarno sasluša? Hajde da pokušamo.
Bonus video: Koncert Robija Vilijamsa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare