Piše Dragan Ambrozić: Roger Waters ili pedeset godina samoće

„The Dark Side of the Moon“ (1973) jedna je od najslavnijih i najprodavanijih ploča svih vremena. Upravo je obeležila 50 godina od svog izlaska, što je širom sveta propraćeno prigodnim tekstovima. Ali, kad su Pink Floyd zamislili ovo remek-delo, svet je bio nešto sasvim drugo nego što je danas.   Roger Waters (r. 1943), jedan od dva glavna autora u sastavu Pink Floyd – zato je rešio da ovu ploču snimi ponovo, pod imenom “The Dark Side of the Moon Redux” (SGB/Cooking Vinyl). Naravno, on već četiri decenije nije više član grupe, ali je svojim kompozicijama obeležio njen najslavniji period. Sada, kad je napunio 80 leta, očigledno je osetio potrebu da opet ispriča svoju najbolju priču, sa naknadnim uvidom u stvari.

Ponovo snimiti jednu tako poznatu ploču, ovaj put bez originalnih članova grupe, veoma je rizičan potez. Watersova hrabrost da izađe na crtu celom svetu, zapravo je ogromna. Već sad ga stiže gnev nekih kritičara. Ali mora biti da ga je nešto ozbiljno nateralo da se vrati na ovu definišuću tačku u karijeri, koja ga je učinila slavnim i bogatim, ne obraćajući pažnju na drvlje i kamenje kojima bi mogao biti zasut pošto se drznuo da nešto promeni u ovom nedodirljivom kanonu.https://www.youtube.com/watch?v=SUVmeYgo1IwDa se odmah razumemo: on ima potpuno pravo na to, kao jedan od glavnih ljudi koji su potpisali ovaj prekretnički album. Mada mu neki spočitavaju da je ovim činom previše stavio sebe u prvi plan, to u stvari nije bitno – umesto još jedne digitalno ulickane verzije originalnih snimaka, uz par zapisa sa proba od pre pet decenija, Waters je uradio nešto krajnje smelo i na nivou ugleda Pink Floyd: ponudio nam je tumačenje albuma iz 2023, upravo zato da bi svi otkrili njegove skrivene slojeve. Naravno, ovo će ostati samo kao eksperimentalna fusnota u istoriji rok kulture, ali je u pitanju čast kakvu nijedna ploča te popularnosti nikad nije doživela. Što samo pokazuje kakav je značaj “The Dark Side of the Moon”, i kakva je veličina grupe Pink Floyd.https://www.youtube.com/watch?v=EBjQlBaMHZYZa jubilej ovog albuma, Roger Waters nam je ponudio reinterpretaciju koja deluje krajnje duševno. U ponovo odsviranim stvarima, još više je u centru pažnje sudbina pojedinca na ovom svetu, prepuštenom nemilosrdnim manipulacijama (“Us and Them”), grandioznim iluzijama (“Money”) i proIaznosti vremena (“Time”). Pomenute numere ponovo čine centralni tok naracije, koga zaokružuju “Brain Damage” i “Eclipse”, u kojima se konstatuje kako dramatična besmislenost savremenog života vodi direktno u ludilo. Danas nas te teme još drastičnije pritiskaju nego nekad. Ali, način na koji je Waters sve to ovaj put izrekao, sa hrapavim i prepuklim glasom, bez reske podrške bluzerske gitare, kao da namerno dočarava situaciju prepoznavanja svoje sudbine tokom nekog sna iz koga ne možemo da se probudimo. Njegovi umetnuti ispovedni rečitativi potpuno menjaju legendarne numere “On the Run” i “The Great Gig in the Sky”, tako da zvuče kao razgovor sa samim sobom u snoviđenju (u jednom trenutku čak spominje svoj nastup u Zagrebu, na kome je napravio vic citirajuću jednu staru putopisnu knjigu iz ranih pedesetih godina XX veka, u kojoj putnik-namernik pita na granici da li je ovo pravi put kroz Jugoslaviju, a tamo mu kažu da jeste pošto “u Jugoslaviji postoji samo jedan put”). Umilna derealizacija koja vlada “Reduxom” sasvim je slična po tonu današnjim alternativnim albumima, ali se u njoj krije i jedna dodatna duboka lirska poruka. Dok slušamo poznate pesme, koje je ovde odsvirala ekipa sjajnih mladih muzičara, predvođena producentom Gusom Seyffertom, kroz njih huji vetar prošlosti i gaze ih godine što smo proživeli sa njima... Roger Waters hoće da nam kaže da se svet pretvorio u ruševine kojima hodamo usamljeni, kao on kroz svoje kompozicije. Ništa više ne postoji stvarno. Svet se pretvorio u sećanje na sebe.https://www.youtube.com/watch?v=NcEHCVLMjAUI, odjednom se istina otvara pred nama: na neki način ovo je zapravo tajni album grupe Pink Floyd. Pesme jesu pesme Pink Floyd. Roger Waters je uvek bio bar polovina njihovog artističkog kapaciteta, ako ne i više. Umetnička poruka „The Dark Side of the Moon Redux“ na istom je humanističkom nivou na kom su bili Pink Floyd kad su bili stvarno sjajni. Muzika je dobra, i čak vrlo aktuelna u svom svesnom postmodernom odricanju od električne gitare. Zaključak: „Redux“ možda nije ujednačen, ali jeste pinkflojdovski drzak projekat, što nam je podario novu dubinu doživljaja poznatog remek-dela, uz dodatnu dimenziju čovečnosti, čega inače više odavno nema u muzici.https://www.youtube.com/watch?v=AUEUqGbW7VQRoger Waters je živa legenda, koja nas podseća da je osnovni nauk rokenrola bio i ostao da uvek treba razmišljati svojom glavom. Danas, dok pokušavaju da nam na ramena stave veštačke glave sa veštačkom inteligencijom, ta poruka ima posebnu težinu.https://www.youtube.com/watch?v=dhUOLJAeXx4&list=PLWRpzNHBXFkJE4egrCq4hF-56ohB4Rh0JBonus video: Viagra boys na Exitu