0
Posle velike pauze ulogom u filmu „Toma“ vratila se u centar pažnje, a tome zašto je nije bilo, kako preživljava trenutke kada je reditelji ne zovu i zašto je sihronizacija animiranih filmova, kojom se često bavi, težak posao, za Nova.rs govori glumica Paulina Manov.
Na glumu gledam kao na čovekoljublje i način da ljudi steknu veće razumevanje za druge. Ako se usput i zabave, tim bolje, kaže za Nova.rs glumica Paulina Manov, koju je uloga Ljiljane Hadžipopović u filmu „Toma“ vratila u žižu popularnosti.
Filmska priča o legendarnom Tomi Zdravkoviću imala je rekordnu gledanost u domaćim bioskopima, a obeležila je i početak 2022. godine kada je zakucala milionski auditorijum za male ekrane. Osim scenarija, uspeh filma se prepisuje odličnom kastingu a među glumačkom ekipom zablistala je i Paulina koja, iako se davno nametnula svojim talentom, posle nekoliko godina pauze, bila je pravo osveženje za gledaoce.
Na filmu je debitovala 2001. u „Apsolutnih sto“ reditelja Srdana Golubovića i iste godine u ostvarenju „Bumerang“ Dragana Marinkovića, gde je igrala glavne ženske uloge koje su joj donele nagradu „Carica Teodora“ za najbolju glumicu na Filmskim susretima u Nišu.
– Moja karijera kretala se uzlaznom linijom do 2009. kada sam rodila prvo dete. Nakon toga posvetila sam se porodici što je značilo da me nije bilo u narednih desetak godina. Za to vreme stigle su nove generacije reditelja i producenata koje ne znaju za mene, a onima sa kojima sam radila prosto nisam bila u fokusu. Ljiljana je ponovo okrenula reflektor na mene i pokazala da sam tu i da sam spremna za nove uloge i izazove.
Od premijere „Tome“, nastavlja Manov, sve je najviše interesovalo u čemu je tajna ovog filma.
– Za početak to je svakako Toma Zdravković sam po sebi. Pevač koji nije samo pevač, već neko ko je stvarao pesme, za sebe i za druge. Neko koga su ljudi voleli na drugačiji način. On nije bio, ono što bi danas rekli, mejnstrim pevač. Pevao je po kafanama za svoju i dušu gostiju. Onda se desila magija. Toma je u narodu prepoznat kao jedan od njih, kao neko ko budi uspomene na neke davno voljene Branke, Ljiljane, Jelene…
Mnogi prepoznaju njen zvonki i melodični glas u crtanim filmovima. Oživela je i Džejn u „Tarzanu“, Vilmu u „Kremenku“ i Moglija u „Knjizi o džungli“, ali i junake novih animiranih ostvarenja.
– Sinhronizacija animiranih filmova deluje mnogo zabavnije, nego što to zaista jeste. To je izuzetno težak posao i kao takav ne može da se radi više od tri sata kvalitetno. Mnoge crtaće radila sam u mladosti, a sada ih radim isključivo zbog svoje dece, jer uživamo da ih zajedno gledamo u bioskopu – ističe Paulina.
Završila je Srednju muzičku školu gde se opredelila da svira obou a danas češće svira saksofon.
– Muzika je najveća umetnost za mene. Ona pokreće sve ljude na isti način. Čak i životinje vole muziku. Ima tu moć da natera suze na oči, ali i da razveseli, da nas podigne iz mraka. Odakle ta ljubav, ne znam. Ona je prosto oduvek tu.
Ipak, privilegija bavljenja glumom, dodaje Manov, jeste to što možete da se proučavate razne osobine ljudi.
– Da osvetlite njihove najtamnije delove duše, da se bavite njihovim manama i učinite da te osobine postanu razumljivije onima koji vas gledaju.
Paulina je izuzetno otvorena u intervjuima i za to ima razlog.
– Ja sam u intervjuima govorila o sebi i svom pogledu na život. Cilj tih priča bio je da ljudima pokaže da su želje ostvarive, da ako veruješ možeš da uspeš, ako nemaš uloge da možeš da ih izmisliš, da, i kad si bezvoljan, pokušaš da nađeš svoj način da iz toga izađeš. Ako sam se nekada i našalila, šale su bile isključivo na moj račun, tako da niko i nema razloga da mi nešto zameri. Želela sam da priče budu poučne i zabavne. Ne osećam u privatnom životu neprijatnosti zbog popularnosti. Velikom broju ljudi dopalo se to što sam radila u „Tomi“ i „Kamiondžijama“, tako da su reakcije isključivo pozitivne. Ljudi mi se obraćaju isključivo preko društvenih mreža.
Magija teatra
Pozorište je Paulinu na prvom mestu kada je glumački posao u pitanju. Već godinama je njena matična kuća Beogradsko dramsko pozorište i uskoro ćemo je gledati u premijernoj podeli „Zaljubljeni Šekspir“ u režiji Ane Tomović.
– Magija teatra je u igri na sceni. Svaki trenutak je neponovljiv. Već na sledećem izvođenju će ista scena biti za nijansu drugačija. Ono što je jedinstveno i zbog čega glumci najviše vole da igraju u pozorištu je razmena emocija sa publikom. Za vreme predstave glumci osećaju kako publika diše – priča Paulina Manov i otkriva nam da priželjkuje celovite, kompleksne uloge:
– Volim podjednako komediju i dramske uloge. Nije mi toliko bitan žanr, ali bih volela da dobijem priliku da tumačim likove sa kojima gledaoci mogu da se povežu.
Bonus video: Premijera filma „Toma“ u Čikagu