Partizan hodao na ivici žileta, trofej Kupa u magli

Crno-beli su preživeli šut za pobedu rivala, agresivni i silno motivisani FMP, probleme sa faulovima i sopstvene nedostatke u igri i posle produžetka rezultatom 95:90 obezbedili plasman u polufinale.

Iako je u rezultatskom smislu napravljen korak napred u osvajanju trofeja, utisak je da je na osnovu svega što smo videli „Žućkova levica“ za korak dalje od vitrina crno-belih.

Ogromna potrošnja nosilaca, razotkriveni nedostaci skraćenog rostera koji se najviše ogledaju u rotaciji u reketu i činjenica da pojedini igrači ne mogu da doprinesu čak ni u malim ulogama donose veliki znak pitanja za dalje ambicije.

Sa druge strane, iako će to možda nekom čudno da zvuči, Partizanu će možda biti i lakše protiv Mege u polufinalu jer prekoputa neće biti rival koji će ga prebiti poput ekipe FMP-a, što bi moglo da olakša pre svega Dvejnu Vašingtonu i Sterlingu Braunu da dođu do svog ritma.

Uz to, postoji šansa da plan Đoana Penjaroje kojim je pokušao da slomi FMP već na startu sada da potreban rezultat i ekipi donese bolji ulazak u utakmicu, a veliki dobitak za nastavak, ne samo Kupa, već i ostatka sezone mogle bi da budu igre Alekseja Pokuševskog.

Briljirao je u odbrani i u skoku, u napadu pogodio sve važne šuteve i u nekoliko navrata kao sekundarni kreator sjajnim potezima razbijao odbranu FMP-a, a kada je ekipa ostala bez jedine klasične petice u vidu Bruna Fernanda, u produžecima zatvorio i tu rupu.

Odlučio je Penjaroja da na startu defanzivnom postavom ubije ritam rivalu od starta i da na tim postulatima dođe do razlike, što se činilo kao dobra ideja. Lakić, Radanov, Bonga, Braun i Fernando imali su zadatak da uguše rivala.

Agresivno je iskakao raspoloženi Fernando u odbrani, FMP nije mogao da primiriše reketu i osim startne trojke, crno-beli su lako došli do 7:3.

Odbrana je delovala dobro, FMP se mučio, a ni tajm-aut trenera Saše Nikitovića nije to odmah prekinuo, ali su izgubljena lopta i dva brza faula Radanova promenili tok. Ulaskom Vašingtona je pao pritisak na organizaciju rivala, koji je pronašao balans i pogađao trojke u visokim procentima, što je donelo egal za tili čas. Partizan nije imao pravi ofanzivan ritam, pokušaj da se spusti lopta u reket nije davao rezultat kakvim se Penjaroja nadao. FMP je rizikovao puštajući na šutu za tri Mijailovića, Pokuševskog, Lakića, a potpuno agresivno izlazio na Vašingtona i neprimetnog Brauna.

Partizan tako nije uspeo da se nametne, a rival je stekao preko potrebno samopouzdanje, pa se prva deonica završila nerešenim rezultatom.

Početak druge četvrtine bio je ponovo u znaku početnog recepta Partizana. Konačno su našli ritam u odbrani i sa Vašingtonom na terenu, FMP nije pronalazio šuteve i to je rezultiralo serijom od 9:0 koju su režirali upravo Fernando, Pokuševski i pomenuti Vašington.

I ponovo je FMP našao način da uzvrati. Pogođena trojka, vezane greške Partizana i serija od 5:0. Treba istaći i da Partizan nije dobio gotovo ništa od Uroša Mijailovića i Mitra Bošnjakovića koji su promašivali čak i zicere. Naročito je u tome prednjačio Bošnjaković koji je mašio i sa distance i na obruču, a nije doprinosio u defanzivi, a bar jedan od njih dvojice mora da da makar nešto kako bi se skinuo pritisak sa nosilaca igre.

To je ponovo vodilo u isti scenario i potpuni povratak FMP-a, koji je na momente prelazio u vođstvo, a Partizan se suočio i sa još jednim problemom.

Fernando od početka nije izlazio iz igre i kako je odmicalo prvo poluvreme, vidno je gubio snagu – sporije je prelazio u fazu napada, bio je manje agresivan u odbrani pik-en-rola, nedovoljno prisutan u skoku, što je rezultiralo time da ne dolazi u dobre pozicije ispod obruča za poene. Ipak, i kada je želeo da ga izvede Penjaroja, on je to odbio. Partizan je u poslednjem minutu sa nekoliko dobrih poteza obezbedio četiri poena viška na poluvremenu, ali je FMP bio u meču.

I onda je došla treća četvrtina i meč je dobio potpuni zaokret. FMP je počeo da pogađa sve, igrači su leteli po terenu, a na drugoj strani Partizan više nije imao nikakvu ideju. Reket odsečen, šutevi spolja nisu ulazili, pravile su se greške i rival je od minus četiri došao do 11 poena razlike na dva minuta do kraja treće. U košmaru koji je usledio, Partizan je pred poslednju deonicu bio na minus sedam.

U tim trenucima je delovalo da će FMP, koji je šutirao neverovatno za tri, prirediti senzaciju, ali je Partizan našao snage za povratak. Recept je ponovo bila odbrana, FMP je počeo da promašuje i malo po malo smo ušli u egal završnicu, a važan faktor su bila i slobodna bacanja koja je FMP u završnici počeo da promašuje kao posledica očiglednog umora.

Sama završnica donela je više igru nerava nego košarkašku bitku u kojoj je FMP dobio svoj šut za pobedu kada je delovalo da Partizan može da reši meč, ali Barna nije uspeo da pogodi taj šut i nekako je postalo jasno da će Partizan ipak uspeti da dođe do trijumfa bez obzira na peti faul Fernanda.

Jednostavno, sulud tempo i agresivnost ekipe iz Železnika uzeli su danak u umoru i ni sjajni Lazar Stefanović i Filip Barna nisu više mogli da povuku, pa je uprkos trzajima tim iz Železnika morao da položi oružje.

Imaće Penjaroja ozbiljan zadatak da odmori ekipu jer su mu na terenu četvorica igrača provela preko 30 minuta, dok je Fernando bio na granici, i to sve u meču visokog intenziteta.

Treba reći i da je kako je meč odmicao sjajan bio Isak Bonga, koji je sa indeksom 29 bio i najkorisniji igrač četvrtfinala, kao i 12 ukradenih lopti koje bi mogle da budu ozbiljno oružje do kraja.