Na dan kad je umro Toma Zdravković (30. septembar 1991) jedna beogradska radio-stanica je celo popodne emitovala njegove pesme, potpisnik ovih redova ih je snimao i ta stara TDK kaseta, od tada nekoliko puta prelepljivana selotejpom, jedan je od dražih suvenira u inventaru mladosti.
Istovremeno, veliki pevač tužnog glasa ožaljen je uz medicinski nedozvoljenu upotrebu alkohola i cigareta, supstanci koje su mu, uz njihovo rodno mesto – kafanu, zvanično došle glave, ali dijagnoza bi mogla biti i drugačija. Tomu je ubilo ono najlepše što je izgrevao – nepatvorena emocija. I ma koliko ju je ispevavao, u njemu je ostalo dovoljno da ga sagori iznutra i zato punom istinom zvuče stihovi uklesani na njegovom spomeniku:
„Teško li je, ko što si ti znao
Osećati sve života strane
Mnogo srećan i nesrećan biti
I nositi u duši orkane.“
PROČITAJTE JOŠ
Jedan od tih orkana naišao je upravo onog dana kad je sahranjivan na beogradskom Centralnom groblju i iz korena iščupao brezu, a oni koji su tamo bili, svedoče kako je prava kanonada kestenova dobovala po kovčegu slavnog pevača, pored čijeg groba je stajao i čitav vod vojske koji je iz jedne beogradske kasarne pobegao na njegovu sahranu.
„Nije mu se išlo sa ovog sveta“, reći će njegov brat Novica, koji nas je, takođe, napustio u junu ove godine.
Buket belih ruža
A sve je radio da ode, ali je uradio dovoljno da zauvek živi. Da ne računamo za života, ali od njegove smrti pa do danas nije stasala nijedna generacija da uz neku od njegovih pesama nije odbolovala nesrećnu ljubav, minulu mladost i prvo pijanstvo.
Neka se zakunu oni koji su voleli Ljiljane, Jelene, Sanje, Branke, Dijane… da nisu napamet znali istoimene Tomine pesme.
Mogu li promoteri pomodne političke korektnosti dokazati da reč Rom zvuči lepše od Cigana koje je on opevao. I poštovao ih i voleo više od svih boraca za njihova prava zajedno.
A on će „Buket belih ruža“, jednu od svojih prvih i najtužnijih pesama sredinom 60-ih godina posvetiti prvoj velikoj ljubavi, izvesnoj Slavici, koju je upoznao dok je pevao u Tuzli. Dva puta mu je nanela bol. Prvi put neverom, drugi put kad je na recepciji hotela na Svetom Stefanu, gde je pevao, zatekao telegram u kome mu poručuje da leži teško bolesna u jednoj sarajevskoj bolnici i želi da ga još jednom vidi. Otišao je da je obiđe i više se nije ni vraćao na Sveti Stefan. Ponovo je stao za mikrofon tuzlanskog hotela „Bristol“, na čijoj će ga recepciji posle nekoliko dana sačekati novi telegram koji je javljao o njenoj smrti.
Susret sa Silvanom
U tragici njegovog bića i života i brutalne iskrenosti, sa kojom ih je opevao glasom koji je rođenjem bio baždaren za tužne vokale, začetak je tajne uspeha momka iz leskovačkog sela Pečenjevce, kome je sve – čamotinja provincije, izgled žgoljavog zgubidana, sužena perspektiva jednog od petoro dece siromašnih roditelja – bilo hendikep, osim vatre koju je nosio u sebi i razgorevao je u srcima pijanih meraklija po zadimljenim kafanama južne pruge. U jednoj od njih, leskovačkom „Radanu“, srešće se sa Silvanom Armenulić i ona će ga jedno veče, sa opravdanim rizikom da upropasti veče i sebi i gostima, pustiti na binu. Srećom, sumnja je bila neopravdana. Kad se Toma latio mikrofona, ona do kraja večeri nije ni morala da peva. Za šansu koju mu je pružila odužiće joj se jednom od najlepših pesama naše narodne muzike „Šta će mi život“, koja će proslaviti Silvanu, ali će na neki način naslutiti preranu i tragičnu smrt popularne pevačice. Napisao je, po sopstvenom priznanju, jednog mamurnog jutra u hotelu „Slavija“, posle nekoliko pijanih noći, a kasnije će, žaleći za koleginicom, reći:
– Bolje da je nije snimila, a ostala živa!
Dug put do uspeha vodio je od kafanskih i hotelskih podijuma diljem bivše Jugoslavije da bi tek nakon četvrt veka bavljenja muzikom održao svoj prvi solistički koncert u beogradskom Domu sindikata 1982. godine, koji će pet godina kasnije dvadeset dana zaredom puniti pod nazivom oproštajni koncerti. Međutim, onaj istinski oproštajni koncert održaće u Podgorici dvadesetak dana pred smrt, uz reči:
– Vaš Toma Zdravković upravo je održao svoj poslednji koncert.
PROČITAJTE JOŠ
Rob nesrećnih ljubavi
Šta je to uzdiglo Tomu Zdravkovića od još samo jednog pevača novokomponovane narodne muzike na koju se, najčešće s pravom, gledalo s prezirom, do statusa kultnog umetnika u rangu najboljih francuskih šansonjera? Nije lako odgovoriti na to pitanje, jer bilo je u okvirima tog muzičkog žanra pevača sa boljim glasom i pesama sa upečatljivijim rimama, ali su se one Tomine uzdigle do nezaborava.
Presudilo je nekoliko stvari, ali najpre činjenica da su njegove pesme bile bolno istinite i pre nego što ih je otpevao, on ih je odživeo.
On je zaista voleo lepu spikerku beogradske televizije da bi iko posumnjao u tačnost njegovog šapata: „Danka, Danka, volim te“. I nije bilo poze u priznanju da bi „sve što ima u životu dao za Ljiljanu“, nego je to bio najiskreniji refleks zaljubljenosti u glumicu božanstvene lepote Ljiljanu Blagojević, sa kojom se sreo na snimanju serije „Doktorka na selu“.
„Ljubav me je pokretala, pogotovo ona neuspešna“, iskreno će priznati u nekom intervjuu. I nije morala biti samo njegova, važno je da je bila dovoljno jaka.
Kafana – drugi dom
U „Sećaš li se, Sanja“ pretočio je ljubavne jade svog kolege Mikija Jevremovića, a besmrtna „Jelena“ je nastala kao uteha bratu Novici, koji se bio nešto posvađao sa svojom tadašnjom devojkom i budućom suprugom u jednoj „mokroj“ kafanskoj noći.
Ako je pevao „Kafana je moja sudbina“, opet je pevao istinu. Kafana mu je to zaista i bila: i kao radno mesto i kao drugi dom i kao pogibija koja će mu odneti i godine i zdravlje i novac, do koga je držao kao do lanjskog snega. I trošio ga je, i poklanjao, i delio i ostavljao po kockarnicama. Dok su drugi pevali da se skuće i zarade, pogonsko gorivo Tominih pesama bila je sopstvena duša.
„Dotak‘o sam dno života“ bila je bolna rekapitulacija burnog života i melanholije koju je doneo nakon boravka u Americi, a prelepa balada „Mali dečače moj“ posvećena je nekom osječkom dečkiću koji je na ulici prodavao igračke kako bi nabavljao lekove za bolesnog oca. Možete samo zamisliti koliko mu je igračaka Toma otkupio.
Satkan od emocije
Najtačniju definiciju uspeha Tome Zdravkovića dao je njegov kolega i prijatelj Kemal Monteno, koji mu je i napisao nekoliko pesama, među njima onu testamentarnu „Pesme moje“, poigravajući se nazivima Tominih pesama:
„Toma je bio satkan od emocije. Njegova pesma krene iz peta, pa prolazi kroz stomak, kroz srce i dušu, i na kraju izlazi kroz glas i emociju. To ljudi osete.“
Upravo na tom osećaju da ih taj čovek iza mikrofona ne laže dok peva uzdizala se i danas traje veličina Tome Zdravkovića. I to što je bio pevač tuge, onih mračnih ponora ljudskog bića, svestan da velike pesme ne pišu srećni ljudi:
„Prever, Aragon, Jesenjin, moj drug Mika Antić, svi su bili plemenite duše i život im je ispunjavala tuga. Uz njih sam ne kao pesnik već kao pevač tuge“, reći će jednom.
Pesme i pevanje su mu bili život, ali je bio i svestan da su mu i zalog besmrtnosti.
„Pesme moje, pesme moje
Ni za šta me ne krivite,
Ostanite s drugovima
Iza mene živite.“
Imalo ga je šta i nadživeti.
Četiri braka
Izvan kafana i kockarnica, ništa manje nije bio turbulentan ni privatni život Tome Zdravkovića. Zaljubljivao se, ženio i razvodio, a iz četiri braka ima dvoje dece. Iz prvog braka sa Olgicom ima ćerku Žaklinu, koja danas živi u Holandiji, a iz poslednjeg braka sa Gordanom sina Aleksandra i on živi u Kanadi. Drugu suprugu Milicu upoznao je u beogradskom „Gradskom podrumu”, gde je nastupao, a od nje će se razvesti i oženiti Cetinjankom Nadom, koju je upoznao u Budvi, ali i taj brak nije dugo trajao. Iako je sve svoje ljubavi opevao, Nada je jedina supruga kojoj je posvetio pesmu.
Bonus video
Supruga Tome Zdravkovića za Nova.rs: Ceo moj život s njim je lepo sećanje
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare