0
Mnogi od naših sportista nisu bili samo takmičari, već i politički osvešćeni mladi ljudi, sposobni da razdvoje sport i viteško nadmetanje od političke propagande, naročito tako agresivne kakva je bila propaganda nacističke Nemačke i Trećeg rajha, kaže za Nova.rs poznata sportistkinja i autorka knjige “Krugovi Berlina 1936”.
Knjiga “Krugovi Berlina 1936” bivše jugoslovenske atletičarke i rekorderke Tamare Malešev (Novi Sad, 1967), izašla je pre nekoliko dana u izdanju Akademske knjige. U pitanju je luksuzno izdanje, knjiga velikog formata, sa autentičnim fotografijama, koja se bavi sudbinama jugoslovenskih sportista koji su odbili da pozdrave Adolfa Hitlera nacističkim pozdravom na otvaranju Olimpisjkih igara u Berlinu 1936. Tamara Malešev je bila član jugoslovenskog nacionalnog atletskog tima, rekorder države (SFRJ) u čak tri olimpijske discipline, šampion Mediterana i Balkana u skoku udalj, četvrta na Svetskom dvoranskom u troskoku, juniorska rekorderka Evrope u skoku uvis…
– Ideja za knjigu nije se stvorila odjedanput. Pre više od deset godine počela sam da uređujem stranicu na Fejsbuku pod nazivom “Atletski savez Jugoslavije” s idejom da nas atletičare ponovo poveže i da ovekovečimo u elektronskom mediju sve moguće aktere koji su bili deo atletske istorije u periodu od 1919. do 1991. dok smo zvanično nastupali. Stranica je nazvana ASJ jer ta organizacija sada nikome ne pripada, a atletičari vezani za taj period su takoreći zapostavljeni od strane svojih nacionalnih saveza. U pripremi objava vezanih za atletičare koji su nastupali na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. primetila sam da se skoro nigde ne spominje da su jugoslovenski sportisti na svečanom otvaranju odbili da pozdrave Hitlera nacističkim pozdravom. Nije postojala fotografija koja bi ovekovečila taj hrabri akt, a u sportskim knjigama i enciklopedijama polovini učesnika se nije znala sudbina posle Drugog svetskog rata, što je za mene bilo nezamislivo. I tako je krenulo… Otkrila sam 22 neverovatne priče – „Vatrene kočije“ u jugoslovenskom stilu – kaže za Nova.rs Tamara Malešev, koja danas živi u Americi.
Od koga ste krenuli?
– Krenula sam naivno u pretragu tražeći Floru Hofman, našu prvu rekorderku na 100 metara. Zbog njenog imena i prezimena tražila sam je po jevrejskim opštinama gde sam uglavnom nailazila na odgovor da nikada nisu čuli za nju, da bih na kraju uputila molbu Jad Vašem muzeju i dobila Florine skenirane izbegličke dokumente s dokumentovanom celom životnom pričom pa se ispostavilo da Flora nije bila Jevrejka, nego ćerka austrougarskog plemića Fon Hofmana koji je poginuo u Prvom svetskom ratu… Nizale su se nezamislive sudbinske priče. Otkrila sam Vaneta Ivanovića, velikog sportistu, olimpijskog trkača prepona, bogatog brodovlasnik i pritajenog filantropistu, čoveka od skromnosti, iskrenog rodoljuba i čoveka koji je duboko bio zabrinut nad sudbinom Južnih Slovena. Otkrila sam tragičnu sudbinu inž. Milana Stepišnika, olimpijca, barjaktara, reprezentativca, državnog rekordera u bacanju kladiva koji je nestao (najverovatnije ubijen) kao osudjenik nakon najmisterioznije i najmonstruoznije sudske afera, po mnogima potpuno montirane, zvane Dahau procesi. Otkrila sam dr Veljka Narančića, istaknutog atletičara, bacača diska i kugle, rekordera i reprezentativca, ali i čoveku koji je jedini učestvovao na trima Olimpijadama uključujući i onu u dalekom Los Anđelesu 1932.godine. Otkrila sam diva poetskog srca Aleksu Kovačevića kome je bacanje kugle, diska i koplja bukvalno crtalo i nameštalo životne puteve i više puta mu posredno spasilo život, heroja Jovana Mikića čiju sam nagradu za sportska dostignuća dobila 1991. godine, dr Ivu Buratovića, Jašu Bakova, Jelenu Stanojević…
Koliko je ceo projekat pisanja bio zahtevan?
– Građa za knjigu je sakupljana godinama. Čitala sam i studirala članke koji su objavljeni u periodu pre Drugog svetskog rata. Podatke sam našla u beogradskim dnevnim novinama „Politika“, „Pravda“ i „Vreme“, u arhivi Narodne biblioteke Srbije. Iz Hrvatske sam dobila originalne kopije „Ilustrovanih sportskih novosti“ i magazina „Svijet“. U knjizi ima ukupno 115 fotografija koje nisu nikada objavljene na našim prostorima a dobijala sam ih iz svetskih arhiva i biblioteka, ali i iz porodičnih albuma junaka moje knjige. Autobiografije Vaneta Ivanovića i Alekse Kovačevića su mi pomogle puno, a neprocenljive su porodične priče i zapisi naslednika mojih junaka koji su rasuti svugde po svetu, a koje sam pronašla i ostvarila kontakt preko interneta. Kada sam sakupila dovoljno podataka, knjigu je bilo lako napisati. Puno su mi pomogli Nik i Ivo Buratović (Južna Afrika), Marina Fuhs (Francuska), Ivan i Teo Ivanović (Velika Britanija), Jelena i Komnen Kovačević (SAD), Aleksandar Mikić (Slovenija), Branka i Vojo Narančić (SAD), Branka Sagradžija (Nemačka), Katrine Sokolof (SAD) i Katarina Stepišnik (Slovenija). Poteškoće su nastale u tehničkom smislu – naći izdavača, naći grafičkog dizajnera… Moj komšija, renomirani grafički dizajner Atila Kapitanj je dizajnirao knjigu, a srećna sam što je Akademska knjiga, izdavačka kuća iz Novog Sada, prihvatila moj projekat i lansirala je širom Srbije. Knjiga se isto može naći i u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Sudbine jugoslovenskih sportista koji su odbili da pozdrave Hitlera nacističkim pozdravom su glavna tema knjige. Da li se u tom činu vide između ostalog osobine našeg naroda koje su se kasnije često otkrivale: inat i bunt?
– Mnogi od sportista nisu bili samo takmičari, već i politički osvešćeni mladi ljudi, sposobni da razdvoje sport i viteško nadmetanje od političke propagande, naročito tako agresivne kakva je bila propaganda nacističke Nemačke i Trećeg rajha. Ne bih da generalizujem, ali naši sportisti, predstavnici raznih naroda i narodnosti su tada bili Jugosloveni. Odlučili su da spuštanjem zastave, kao što se to čini u vojsci, i pogledom nadesno, odaju počast domaćinu, što je bio hrabar akt.
Stiče se utisak da se u knjizi izdvaja Vane Ivanović. Zašto je on toliko važan?
– Do pre desetak godina ništa nisam znala o tom čoveku, što je sramota. Nažalost o njemu se malo znalo u zemljama bivše Jugoslavije. Fantastičan lik koji zaslužuje veliku pažnju. Vane Ivanović je važan jer je on zajedno sa Jovanom Mikićem inicirao bojkot takozvanog olimpijskog pozdrava svečanoj loži prilikom otvaranja, tačnije bojkot pozdrava kancelaru Adolfu Hitleru. O svakom od bogatih segmenata dugog života Vaneta Ivanovića, kao sportiste, privrednika, brodovlanika, političara, diplomate, dobrotvora… mogao bi se snimiti uzbudljiv film, a njegovi memoari su čudesna literatura.
Malo ljudi zna da su po mnogo čemu Olimpijske igre u Berlinu 1936. bile posebne. Prvi put je izgrađeno Olimpijsko selo, na primer…
– Za ove Igre je prvi put organizovano štafetno donošenje olimpijske baklje sa Olimpa, gde je ona upaljena pomoću uveličavajućeg stakla na grčkom suncu. Igre je pratila velika propaganda u svetu i u samoj zemlji domaćinu. Korišćena su sva najmodernija sredstva, plakati, radio, novine, igrokazi i raznorazne predstave, a prvi put je uključen i film. Čak osam kamera je bilo postavljeno na olimpijskom stadionu. Snimljen je svaki detalj, za šesnaest dana koliko su trajale Igre, potrošeno je ukupno oko 400,000 metara filma. Sprava za merenje vetra je prvi put korišćena baš na Igrama u Berlinu, kao i filmsko snimanje ciljne linije, te kontrola rezultata u trkama povezivanjem startnog pištolja sa štopericama sudija.
Kontroverzna rediteljka Leni Rifenštal je takođe obeležila Olimpijske igre. Kako iz današnje perspektive gledate na njen rad i život?
– Leni Rifenštal je za mnoge kontroverzna ličnost. Imala je dug život sa velikim turbulencijama. Uz svoje lične kvalitete i kvalitete velikog umetnika ostvarila je kasnije u svojoj karijeri mnoge druge uspešne poteze.
Podsetite nas malo na vaše učešće na Olimpijadi u Barseloni 1992. Kako je to izgledalo, biti deo takozvane “bele ekipe” i šta je to tačno podrazumevalo?
– Mislim da sam u Barseloni 1992. provela 16 najjadnijih dana u svom životu. Ne bih politizirala, ali neka fakta govore. Rezolucijama Saveta bezbednosti u maju 1992. odlučeno je da sportisti Srbije, Crne Gore i Makedonije ne mogu učestvovati na Olimpijskim igrama u Barceloni. Posle dva meseca promenili su mišljenje i dva dana pred početak Igara saopštili da na Olimpijske igre mogu učestvovati samo sportisti u pojedinačnim sportovima, pod neutralnim belim olimpijskim obeležjima i bez učešća u svečanom defileu prilikom ceremonije otvaranja igara. Nazvali su nas „The Independent Team“ – 52 sportista iz 13 sportova. Čarterom smo poletetali iz Budimpešte pošto je beogradski aerodrom bio zatvoren. Nije bilo nikakve pompe. Nije bilo specijalnih olimpijskih uniformi, zastava, plakata… Nije bilo ni smeha, sreće što idemo. Bili smo nepoželjni iako smo bili samo sportisti. U Barseloni. sve im je smetalo, čak i čarape sa trobojkom. Pri dolasku zadužili su specijalce da nam „pročešljaju“ torbe ne bi li našli prošvercovanu trobojku. Za uzvrat su nam dali jednu belo/zelenu trenericu, dve majice i dva šorca boje mira koje predstavljaju nijednu zemlju, a opet sve zemlje u isto vreme. Naš „Independent Team“ je bilo nastanjen daleko od Olimpijske vreve, pored ženskog zatvora. Dobili smo i specijalna uputstva od organizatora kako da se ponašamo a koje smo morali da potpišemo jer sa prvim incidentom celoj ekipi sledila je deportacija. U ime sporta i igara mi smo bili pristali na sve ne znajući da ćemo provesti 16 stresnih dana u najlepšem gradu na svetu, gradu čarobnjaka Antonija Gaudija. Šteta što Međunarodni olimpijski komitet nije znao za predlog junaka moje knjige Vaneta Ivanovića koji je pola veka pre Igara u Barseloni predlagao da na Igrama svi učesnici budu bez obeležja zemalja iz kojih dolaze i da predstavljaju samo sebe imenom i brojem. No jedan je bio Vane Ivanović.
Kažite nam još nešto o FB stranici „Atletski savez Jugoslavije“ koju uređujete.
– Stranica je on jedne osobe (mene) prerasla toliko da imamo više od desetine ljudi koji aktivno komentarišu, prilažu fotografije i rezultate. Naslednici već pokojnih atletičara prilažu fotografije svojih roditelja ponosni na njihov uspeh. FB ASJ je zajednički, interaktivan sajt i ja pokušavam koliko mogu da reagujem i dopunim sliku sa informacijama i zapažanjima koje mi se dostave. Moram da priznam da malo posustajem. Ne objavljujem više fotografije svaki dan jer sam bila zauzeta mojom knjigom „Krugovi Berlina 1936“. U najavi je i izdanje na engleskom jeziku. Kada i to završim vraćam se punom parom na FB ASJ.
Pratite atletiku i danas? Koliko su se stvari u toj “kraljici sportova” promenile od vašeg vremena, i koliko čovek još može “više i dalje”? Ima li limita?
– Nema limita, jer evolucija ne poznaje limite… Atletika se puno promenila od mog vremena. Nema više dominacije atletičarki Istočnog bloka. Raspadom Istočnog bloka i njihovog organizovanog državnog doping programa kada je pobeda smatrana ideološkim osvajanjem, „kraljica sportova“ se manje-više vratila na neku normalu. Bez njih naše atletičarke napokon ulaze u ravnopravnu borbu što se vidi i po bilansu medalja na velikim takmičenjima. Pratim sa velikom pažnjom uspehe učenica mojih drugara Dragutina Topića i Gorana Obradovića. Već sledećeg vikenda putujem za Judžin na finale Dijamanske lige gde ću navijati za Angelinu Topić i Ivanu Španović. Ove devojke su oborile moje rekorde posle dve decenije i pomerile granice visoko i daleko.
Bonus video: Čemu smo se sve radovali i smejali sa našim košarkašim reprezentativcima?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
