Gregor Božič: Srećan sam što sam rođen u vreme slobodnih granica

Filmski reditelj, direktor fotografije i istraživač mediteranske pomologije. Tako bi se, u najkraćem, mogao opisati gost Beograda Gregor Božič. Sineasta, koji je studirao filmsku režiju i kameru na Filmskoj akademiji u Ljubljani i u Berlinu, kao i savremene vizuelne umetnosti u studiju Le Fresnoy u Francuskoj, a njegova ostvarenja su prikazivana na najvećim festivalima širom sveta, gost je 12. revije Dani slovenačkog filma koja se odvija do 17. maja u Jugoslovenskoj kinoteci.

Rediteljski debi Božiča, dugometražni igrani film "Priče iz kestenove šume" premijerno je prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu 2019. i od tada je prikazan na više od 50 svetskih festivala. Laureat je nagrade Vesna za najbolju fotografiju na Festivalu slovenačkog filma u Portorožu 2025. za film "Fiume o morte!".

I dok su filmovi na kojima je Božič radio kao reditelj ili direktor fotografije prikazani na brojnim festivalima, među kojima su Kan, Toronto, Lokarno, Roterdam, Marsej, Kamerimaž, Goa, Talin, Njujork i Šangaj, i ovenčani nekim od najznačajnijih nagrada, kao što su Zlatna palma za najbolji kratki film, Evropska filmska nagrada za najbolji dokumentarni i kratki film, Tigar za najbolji dugometražni film u Roterdamu, nagrada za najbolji debitantski film u Talinu, pa Cezar Gregor Božič posvećen je i nečem sasvim drugačijem od filma.

Od 2008. godine sprovodi kontinuirano istraživanje starih i endemskih mediteranskih sorti voća, te sarađuje sa voćarima iz pograničnog područja Italije i Slovenije. Pre 16 godina zasadio je sopstveni voćnjak kao genetsku banku i napisao knjigu "Plodovi sunca", koja opisuje sve pronađene sorte i priče povezane s njima.

Posebna novina revije Dani slovenačkog filma ove godine jeste program Autor u fokusu. I upravo ova celina donosi izbor radova Gregora Božiča, koji će biti prikazani večeras od 20 sati u Kinoteci. Ovaj autor jedinstven je po tome što uspešno deluje i kao direktor fotografije i filmski reditelj, te osvaja mnogobrojna vredna priznanja za oba segmenta svog rada na prestižnim festivalima.

Na Danima slovenačkog filma u Beogradu predstavljeni ste kao Autor u fokusu, što je nova festivalska selekcija. Biće prikazani vaši filmovi "Cipele iz Trsta" (2014), "Playing Men" (2017) i "Obična kruška" (2025). Počnimo od prvog - šta vas je inspirisalo da snimite "Cipele iz Trsta" i sa kojom idejom ste pristupili tom filmu?

- To je zapravo bio studentski projekat. U to vreme sam studirao film na DFFB u Berlinu, a TV ARTE je imao neku vrstu konkursa za kratke filmove na temu "elegancije". Već smo imali napisan scenario za "Priče iz kestenove šume", i ta mala scena se nalazila u njemu. Zajedno sa koscenaristkinjom Marinom Gumzi, pomislio sam da bi bilo zanimljivo otići i snimiti tu jednostavnu priču u dolini u kojoj je trebalo da se odvija i "Kestenova šuma", pa smo se upustili u to iskustvo - koje je bilo izuzetno oplemenjujuće zbog ljudi i mesta koje smo upoznali tokom snimanja. Ti isti ljudi su nam kasnije mnogo pomogli i na "Kestenovoj šumi".

Dokumentarni film "Playing Men" režirao je Matjaž Ivanišin, a vi ste bili direktor fotografije. Sarađivali ste sa Matjažem i na nekoliko drugih projekata - možete li nam reći nešto više o toj saradnji uopšte i šta vas čini dobrim timom? Šta vi cenite kod njega i on kod vas?

- Poznajemo se još sa studija na AGRFT-u. Postali smo prijatelji, a snimanje filmova sa prijateljima je uvek lepo i nekako deluje kao da ste kod kuće. Mislim da su naše „poetike“ veoma različite, ali možda baš zbog toga uspevamo da pomažemo jedno drugom na vrlo pozitivan način.

Šta vi cenite kod njega i on kod vas?

- Trebalo bi da pitate Matjaža šta on ceni kod mene; ja kod njega apsolutno cenim sposobnost da u filmu stvari učini „suštinski jednostavnim“. Ja uvek stavljam previše toga u svoje scenarije, dok je Matjaž s druge strane izuzetno sveden u onome što želi da snimi i uspostavi. Luksuz je ako možete da se fokusirate na tako „male“ i „marginalne“ stvari koje njega fasciniraju - i da pokušate da ih postavite u naglašenom svetlu. Odlazimo na mesta za koja nijedna druga filmska ekipa ne bi pomislila da vrede, jer su toliko „nespektakularna“. Verujem da je to prelepa privilegija.

Kada je reč o ovom konkretnom dokumentarcu - kako ste došli do vizuelnog jezika u filmu "Playing Men"? Kao direktoru fotografije, šta vam je bilo posebno važno?

- "Playing Men" je bio moj prvi "veliki" film. Bio je to vrlo intuitivan proces; bilo nas je troje - Matjaž, Ivan Antić koji je bio zadužen za zvuk, i ja. Na neki način smo provocirali situacije koje smo želeli da snimimo, iako je u pitanju „dokumentarac“. Bili smo veoma radoznali, pa je ono što se dešavalo ispred mog objektiva često bilo izuzetno uzbudljivo i zabavno. Moja logika za ovaj film bila je otprilike sledeća: učiniti da izgleda što je moguće duhovitije, življe i autentičnije, uz održavanje neke vrste formalne koherentnosti kroz čitav film. I nikada ne snimati nešto što vas zaista ne zanima. Bilo je lakše biti rigorozan u tome jer smo snimali na 16 mm, pa smo imali veoma ograničenu količinu materijala.

Vaš prvi film "Cipele iz Trsta", kao i "Obična kruška", svaki na svoj način bave se pograničnim područjem između Slovenije i Italije. To je ujedno i region u kojem ste odrasli. Šta vas je u tom susretu kultura fasciniralo kada ste bili mlađi, a šta vas danas u njemu interesuje?

- Što sam stariji, sve više to doživljavam kao privilegiju što sam ovde rođen. Ne osećam se toliko povezano sa centralnom Slovenijom - Ljubljanom, a zbog granice sa tako drugačijom, italijanskom kulturom, pretpostavljam da sam razvio neku vrstu otvorenosti prema "drugom". Imali smo sreće da smo rođeni u vreme slobodnih granica, pa možemo da koristimo dobre strane obeju zemalja. Mogu da zamislim da je nekada to bilo veoma teško mesto za život, ali danas je prilično lepo, da i ne pominjem prirodu i pejzaž koji su zaista oblikovali moj estetski senzibilitet. Ponekad je ovde zaista veoma lepo.

"Obična kruška" fokusira se na voće, ekologiju, brigu za budućnost čovečanstva, ali možda i na određeni stepen optimizma u pogledu ljudske prilagodljivosti. Koje su vam teme iz ovog filma bile posebno važne?

- Činjenica je da je voće prisutno u mnogim pričama i snovima lokalnih stanovnika Goriške. Želeo sam da odam omaž toj činjenici, da je tradicija uzgoja voća u mom regionu zapravo kulturno nasleđe. Pokušali smo da to sagledamo iz bliske budućnosti, znajući da se većina tog znanja, pa čak i lokalni pejzaži, neprestano zaboravljaju i uništavaju. Budućnost je delovala kao nešto prilično zastrašujuće.

Kao što smo spomenuli, vaši filmovi se prikazuju na Danima slovenačkog filma. Kako vidite svoje mesto u slovenačkoj kinematografiji i kako danas posmatrate dokumentarnu scenu u zemlji u pogledu tema, kvaliteta i međunarodnog dometa?

- Ne mogu da govorim o dokumentarnoj sceni kao takvoj, jer nisam stručnjak. Slovenija je veoma mala zemlja od dva miliona stanovnika, i kada uporedim naša dostignuća sa onima mojih kolega iz Italije ili Nemačke, zemalja sa više od 70 miliona ljudi, to je sasvim u redu. Poslednja ministarka kulture Asta Vrečko učinila je mnogo pozitivnih stvari za film u Sloveniji. Mogu samo da se nadam da nova desničarska vlada neće sve to ponovo uništiti, kao što se dešavalo ranije. Iz svake drastične promene i smanjenja državnog finansiranja filma sledio je period veoma loših filmova ili potpuni izostanak produkcije.