Zaboravljena istorija: Crnjanski je pomisilio da je Leka došao da ga vodi

Kada su se Srđa Prica i njegova supruge Vukica uverili da je sve u redu, ostavili su me samog u kući. Sutra ujutro neko zvoni na vratima. Otvorim a pred vratima stoji lepo obučen čovek. Odelo svetlo, letnje, šešir, kravata, ljubazan osmeh pa i pre nego sam ga upitao ko je i šta hoće, kaže: Ja sam Ranković. A ja njemu: Zar već! On se nasmeje. Vidim ljubazan koliko može da bude – opisao je Miloš Crnjanski Aleksandru Petrovu njegov prvi nenajvljeni susret s Aleksandrom Rankovićem, po dolasku u Jugoslaviju posle dugogodišnje emigracije.Ta vrsta neočekivane susretljivosti, tada potpredsednika SFRJ i čoveka koji je bio drugo ime svih službi bezbednosti, pojačala je duboko ukorenjen strah Crnjanskog da ćemu UDBA doći glave. Sumnja i podozrenje bila je uočljiva posle Lekinog pitanja da li mu je potreban šofer. Šta će meni šofer. Nemam ja kola. Pomislim da je došao je da me vodi. Zna se kuda. Ali, ovako sve u rukavicama. Ipak, mislim se, došao je lično. Nije poslao druge.

Nedugo zatim Crnjanski je otišao na Učku, gde je ručao zajedno sa Rankovićem i Pricom. Leka u njegovim “Dnevničkim zabeleškama” navodi da je do susreta sa Crnjanskim došlo sasvim slučajno. Po povratku s odmora u Dubrovniku planirao je da provede nekoliko dana na Rijeci kako bi se video i sa Srđom Pricom. Nisam znao da se kod njega nalazi Crnjanski – piše Ranković. Kada me je Prica upozorio da se u njegovoj kući nalazi Crnjanski nisam to smatrao preprekom da sa porodicom krenem ka Opatiji do njega, na ručak.Lično se nisam angažovao oko povratka CrnjaNskog u zemlju, a iz depeša DSIP-a pratio sam tu akciju koju su vodli drugovi iz Srbije više od dve godine. Ova zabeleška ima više notu službene izjave nego privatnog, spontanog zapisa. Ukoliko bi tu rečenicu postavili u vremenski okvir, bio je to period povišenog opreza i samog Rankovića jer se “iza brda valja” Brionski plenum.Tempo i Veselinov nisu SrbijanciStigao sam u Beograd tri dana pre Price i Crnjanskog. Istog dana rekao sam Druloviću (Milojko Drulović Čiča, tada predsednik Ideloške komisije CK Srbije zatim direktor i glavni urednik "Politike", potom i prvi jugoslovenski ambasador u Kini prim. aut.) kako bi bilo neukusno ako bi štampa dala nešto više od uobičajene vesti da se Crnjanski vratio u zemlju. "Politika" je objavila vest na dva stupca, sa slikom: "Književnik Miloš Crnjanski u Jugoslaviji". Navedeno je da se odmara na Jadranu ali ne i gde. Bilo je to 25. jula 1965. godine.Ostali mediji nisu bili toliko tihi već su udarili u velika zvona, dok su članovi IK-e Vukmanović (Svetozar) i Veselinov ( Jovan ) priređivali večere za Crnjanskog u njihovim stanovima. Titu ovo niko nije signalizirao jer su njih dvojica bili "bezopasni" pošto ih niko nije vešao na zid bilečke kasarne. Na njihovu sreću nisu ni "Srbijanci" - piše Ranković. U te dnevničke redove verujem, jer izvesno je nisu "peglani".Otkud međutim bilećka kasarna, Srbijanci u Lekinim beleškama. Reč je o prikladnoj informaciji u cikličnim istragama “šovinizma”, “zastranjivanja”, ”skretanja” u partijskim redovima višeg kruga u kojoj se, ne svojom voljom, našao i Crnjanski.

Do Beograda je stigla službena informacija da je jedan polaznik Škole rezervnih oficira u Bileći, Srbijanac kako je navedeno, komentarisao da bi Titovu fotorgrafiju na zidu mogla da zameni Aleksandrova. Tito je na sastanku IK CK, govoreći o šovinističkim ispadima, iz šešira izvukao Bileću kao i da je iz SKJ isključen Zagrepčanin koji je prijavio slučaj a ne Srbijanac koji je napravio taj eksces. Od Bileće do Crnjanskog nikad kraći put.Tito je tada reagovao na povratak Miloša Crnjanskog iz emigracije kao i na susrete "nekih drugova sa njim". Leki je tek kasnije bilo jasno da je i on taj "drug" jer je riječki "Novi list" je doneo belešku u septembru 1965. iz koje se vidi da je u društvu Price i Crnjanskog bio i Ranković.Zašto se Hitler zahvalio CrnjanskomStrah Miloša Crnjanskog od povratka bio je neskriven. Da li je on bio I opravdan? Da je ostao u Beogradu ne bi bilo ne samo "Romana o Londonu", "Embahada", "Kod Hiperborejaca" već ni autora. Crnjanski bi bio ubijen "kao zec". Ponajmanje zbog njegove nezgodne naravi, svadljivosti, inaćenja, temperamenta, nemirnog duha, plahovitosti... već zato što mu je, pre rata, u raboš upisano izveštavanje ("Vreme" 1937) o Španskom građanskom ratu iz redova Frankovih falangista, dok je sa druge strane rova kod republikanca bio "Politkin" reporter Vladimir Dedijer.Nije mu zaboravljeno ni da mu se, među probranim evopskim novinarima, tri puta, kao izveštaču "Vremena", Hitler lično zahvaljivao na objektivnom prikazivanju situacije u Nemačkoj. Na listi ranijih grehova Crnjanskog nalaze se i "Ideje", časopis koji je Crnjanski pokrenuo 1934. i zbog koga mu "ne gine više meseci zatvora". Uz to Crnjanski je vodio novinski rat sa komunistima, polemisao je sa Krležom… Da je ostao u Beogradu široka metla revolucionarne pravde pomogla bi Crnjanskom da se dokopa naslovne strane "Politike" na spisku streljanih. Ne bi pomoglo ni što je za Petra Drugog izjavio da: "Nije to Karađorđević, Dezerterović je to", pa ni zapažanje da kada je trebalo razgovarati sa svetom, naši velikani nisu govorili svetske jezike, bežali su i pokazivali svoju lokalnu, palanačku meru. Tako i Slobodan Jovanović u Londonu beži od Engleza i drugih stranaca, jer nije znao da govori nijedan drugi jezik osim srpskog.Da li bi ijedan preki sud prihvatio reči budućeg nobelovca: "Od svih nas jedino je Crnjanski rođeni pisac" - rekao je Andrić. Otuda je strah pisca bio na čvrstim temeljima njegovog minulog rada i predrasuda. Kada se Marina Cvetajeva vratila u Rusiju – ubila se, Kuprin kad je stigao – sagao se i poljubio rodnu grudu. Šta ćete vi uraditi – pitao je jedan mladi pisac Crnjanskog. Ni jedno ni drugo – odgovorio je. Pre tog odgovora pesnik Tanasije Mladenović odlazi u London po nalogu Slobodana Penezića Krcuna, tada predsednika srpske vlade, da Crnjanskog ubedi da se vrati u zemlju.Povratku je prethodila depeša Jovana Veselinova, šefa srpske KP upućena ambasadoru Srđi Prici: "Garantujemo trosoban stan. Do useljenja obezbeđujemo o našem trošku apartman u hotelu ’Ekscelzioru’ Beogradu". Nije to ohrabrlio Crnjanskog koliko reči Moše Pijade. Poznavali su se od 1920. godine. Na jednom prijemu u Londonu, na kome sam ja bio kao savetnik za štampu, Moša me je prepoznao, potapšao po leđima i rekao: Budalo matora, što se ne vratiš kući!Ispadoh i ja RankovićevacPosle opatijskog susreta s Rankovićem Crnjanskog je obuzeo novi talas straha Poslao sam mu poštom, doduše sa velikim zakašnjenjem, mojih deset, lepo spakovanih, knjiga na njegovu zvaničnu adresu potpredsednika države - priča Crnjanski. Petrov to svedočanstvo decenijama kasnije prenosi u njegovoj memoarskoj knjizi "Memoroman". Kad za dan-dva zvoni neko na vrata ovog stana. Otvaram, nepoznati ljudi. Pitam ko su? Kažu iz policije. Vidim u rukama drže onaj moj paket s knjigama.Pomisilim pogrešio sam adresu. Pitaju me da li sam ja poslao ovaj paket drugu Rankoviću. Jesam, ko bi drugi. A oni meni, pošto jesam, da dođem sutra do njihovog načelnika na razgovor. Daju mi njegovo ime i adresu. Tamo kod Dunav stanice i one novembarske ulice, kako se već zove. Pitam zašto, a oni: Samo vi dođite. Kažem: ja u policiju ne idem. Ako je pogrešna adresa neka je oni pošalju na pravu. Ja u policiju ne idem. A oni meni da su mi rekli šta si imali da kažu. Uljudno mi poželeše sve najbolje i odu. Pomišljam i da Rankovića nekako potražim i vidim u čemu je stvar. U policiju ne idem i što bi! Slaže se i Vida da sačekamo. Uveče kao i obično gledam Dnevnik na televiziji. Kada ono... danas na Brionima…

Ostalo znate. Ode drug Marko. I ne samo on. Shvatam da ovi iz njegove policije, da bi se opravdali ko može i kako može, počinju da jure takozvane rankovićevce. I zamislite počeli takoreći od mene. Ispadoh i ja rankovićevac. Crnjanski ne odlazi u policiju ali se oni njemu ponovo vraćaju tražeći opravdanje zbog čega se juče nije pojavio na datoj adresi. Pošaljite po mene kola sa šoferom pa me vodite kao hapšenika. I lepo zatvorim vrata. I to je sve. Ne pojaviše se više drugovi. Ja uopšte nemam nameru da živim - bile su poslednje reči koje je izgovorio Miloš Crnjanski. Pesnik koji - kako je zabležio pesnik takođe, Božidar Šujica - domovinu voli bolom i gnevom, preminuo je posle dva dana u osamdeset četvrtoj godini, 30. novembra 1977. godine.Bonus video: Andrićevi znakovi u Beogradu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortiandriceviznakoviubeograduam-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2122926"]