"Projekat o golgoti obećava spektakl užasa, a ignoriše poziv na tišinu i dostojanstvo": Vuković o novom državnom projektu, predstavniku Srbije u Veneciji

Projekat izabran da predstavlja Republiku Srbiju na 61. Bijenalu u Veneciji koje počinje u maju 2026, pod bolno patetičnim naslovom "Preko golgote do vaskrsa", kako za Nova.rs kaže likovni kritičar i teoretičar umetnosti Stevan Vuković, zaslužuje kritičku analizu na više nivoa: od sumnjive koherentnosti autorskog tima do duboke estetske regresije samog umetničkog rada.

- Kustoski tim, čiji je zadatak kontekstualizacija projekta, formiran je od strane ljudi čije biografije predstavljaju bizarnu devijaciju od uobičajene prakse. Čine ga Olga Čučković, licencirani turistički vodič Rima i Vatikana, specijalizovana za porodične ture i promovisanje italijanske kuhinje ("Italijanska Hrana sa Olgom!"), i Tomaš Koudela, češki profesor Pedagoškog fakulteta, pesnik i prozni pisac. Ovakav izbor "kustosa" deluje kao ironičan odgovor umetnika Predraga Đakovića na prvi od ključnih kriterijuma konkursa - "umetnički kvalitet i inovativnost projekta".

#blockquote_0

Podseća za naš sajt Stevan Vuković, ujedno i predsednik Upravnog odbora AICA Srbija, lokalne sekcije međunarodnog udruženja likovnih kritičara, na kriterijume po kojima je žiri vrednovao projekte pristigle na konkurs a dostupni su u tekstu konkursa za učešće na Bijenalu na sajtu Ministarstva kulture. To su: umetnički kvalitet i inovativnost projekta; jasno definisan koncept projekta; korespondiranje, u određenoj meri, sa centralnom temom ili kritički osvrt na istu; osmišljena arhitektura i dizajn postavke; tehnička izvodljivost pri realizaciji; usklađen i racionalan budžet u propisanim okvirima; potencijal za pravovremeno izvođenje, u odnosu na zadate rokove; ugled u stručnoj javnosti; reference autora na međunarodnom planu; i doprinos uspostavljanju i unapređenju međunarodne saradnje kao i afirmaciji savremene umetničke scene Srbije u inostranstvu.

I osvrćući se na prvi kriterijum konkursa, naš sagovornik konstatuje:

- Đaković, čiji radovi nesumnjivo nisu ni visokog umetničkog kvaliteta ni inovativni (makar po reakcijama umetnika i kritičara iz Srbije ovih dana), verovatno je pomislio da je inovativno razbiti ustaljenu formu kustoske prezentacije pozivanjem stranaca drugih struka, umesto kustosa i istoričara umetnosti koji pomno prate i tumače savremenu scenu Srbije.

Dodaje Vuković da problem, međutim, nastaje s Komisijom, sačinjenom od birokrata, koja ovaj predlog nije shvatila kao duhovitu dosetku, već ga je proglasila za zvaničnog predstavnika.

- Štaviše, naziv projekta "Preko golgote do vaskrsa" direktno narušava centralnu tezu Bijenala. U kustoskom tekstu Kojo Koua, prenetom u raspisu konkursa, jasno stoji da je nužno "Odbijajući spektakl užasa, došlo je vreme da se slušaju molski ključevi, da se tiho podesimo na šapat, na niže frekvencije; da se pronađu oaze, ostrva, gde je dostojanstvo svih živih bića zaštićeno." Projekat o golgoti upravo obećava spektakl užasa, ignorišući poziv na tišinu, suptilnost i dostojanstvo.

Kad se analiziraju dostupni podaci o životu i radu Predraga Đakovića iz srpskih i čeških izvora uočava se, napominje Vuković, postojanje konzervativnog, tehnički orijentisanog pristupa slikarstvu, što ga "diskvalifikuje iz domena savremene, kritičke umetničke prakse":

- Primarni gest Đakovićevog rada je njegova pasivna, gotovo defanzivna banalnost. Za razliku od produktivne banalnosti Pop Arta koja je služila kao oružje za kritiku spektakla, ovde je banalnost cilj. Njegove teme - pejzaži, portreti, žanr scene - vizuelno su i emocionalno sigurne. Kompozicije su uredne, školske, a paleta izbegava rizik. Ovo je umetnost kao dekor, dizajnirana da bude umirujuće ignorisana, a ne propitivana. Funkcioniše kao estetski sedativ, zamenjujući istinsko istraživanje neometanim izvođenjem naučenog "zanata" - kaže naš sagovornik, dodajući kako umetnikov pokušaj da se taj "udobni stil" izborom motiva uzdigne zapravo dovodi do patetičnih aspiracija:

- Prisutno je tehničko preterivanje i preterano revnosno naprezanje da se ubrizga gravitas tamo gde nije zaslužen. Ovo se manifestuje u nepotrebnoj upotrebi dubokog, akademskog chiaroscura ili teksture impasta očigledno namenjene da označi "emocionalnu dubinu" ili "borbu". To su pozajmljeni dramski rekviziti, relikvije prošlih vekova. Napor da se dosegne uzvišeno je vidljiv, ali neuspešan, zbog čega se rad ruši u patos.

Đakovićev rad, ocenjuje još Vuković, karakteriše militantni konzervativizam stila. Umetnik predstavlja aktivno povlačenje od materijalnih, konceptualnih i diskurzivnih izazova avangardne savremene prakse.

- Njegovo pridržavanje pravilima akademskog realizma i post-impresionističkih tehnika nije oživljavanje, već čin stilske inercije. Biranjem da slikarstvo predstavi kao gotov, rešen medij, a ne kao neprekidno, disruptivno istraživanje, Đaković aktivno odbija da se suoči sa složenom, haotičnom stvarnošću sadašnjeg trenutka. Ako umetnik tvrdi da se bavi traumama, postavlja se pitanje: da li je trenutno najviše aktualna trauma ona Novosadske racije (istorijska trauma) ili Pada nastrešnice (savremena trauma)? Ako je Bijenale zasnovano na umetnicima kao vitalnim tumačima društvenog i psihičkog stanja, zar nije adekvatnije katalizovati odnose koji su nastali usled traume koja se dešava u ovom trenutku?

Detaljna analiza Đakovićevih referenci i onlajn prisustva dokazuje, po sudu Stevana Vukovića, da Komisija nije ispoštovala niz ključnih kriterijuma za vrednovanje projekata:

- Nemoguće je detektovati bilo kakve relevantne analitičke ili kritičke studije njegovog rada u najmerodavnijim stručnim časopisima (npr. ArtForum, Frieze, regionalni časopisi savremene umetnosti), ili bar u lokalnim časopisima u Srbiji ili njegovoj matičnoj Češkoj. Niska vidljivost i nedostatak kritičkog dijaloga ukazuje na nizak ugled unutar međunarodne stručne javnosti - kazuje naš sagovornik.

Podseća likovni kritičar i teoretičar umetnosti i da je najrelevantnija izložba u Đakovićevoj biografiji prošlogodišnja "Molitva kao milost" u Galeriji Matice srpske, kad su njegova dela bila izložena pored onih Alfonsa Muhe.

- Muha je definisao secesiju na prelazu iz 19. u 20. vek. Uparivanje sa istorijskim, a ne savremenim umetnikom signalizira njegovu poziciju unutar retrogradnog diskursa. Ovo je izložba koja slavi zanat i istoriju, što potkopava kriterijum "učešća na relevantnim izložbama i programima u centrima savremene umetnosti i bijenalnim manifestacijama". Osim toga Đaković godinama živi i radi u Pragu. Nema dokaza da je, tokom boravka u Češkoj, ikada aktivno promovisao ili afirmisao savremenu umetničku scenu Srbije. Njegov povratak u "maticu" radi državnog projekta, bez prethodno izgrađenih međunarodnih referenci u polju savremene umetnosti, sugeriše da ne ispunjava kriterijum afirmacije savremene umetničke scene Srbije u inostranstvu. Umesto afirmacije scene, projekat služi afirmaciji njega kao pojedinca - zaključuje Stevan Vuković.