Kraljica Natalija i Nikola Pašić želeli su da se Srbija potpuno okrene Rusiji, ali Milan Obrenović u nedavno otkrivenim pismima iz 1897. godine iz Beča savetuje sina Aleksandra, tada dvadesetjednogodišnjeg kralja Srbije, da se ne stavlja isključivo na stranu jedne sile i deli sa njim poverljive informacije koje je otkrio na bečkom dvoru i u diplomatskim krugovima.

To je delić onoga što se krije na 27 stranica poverljivih pisama, do kojih je nedavno došlo Udruženje „Adligat“ i koja su izložena do 26. juna u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu.

Veći deo arhive Obrenovića uništen je ili opljačkan nakon Majskog prevrata 1903, kada su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, pa su novootkrivena pisma značajan izvor za istoričare.

– Pošto sam pročitala kompletnu prepisku između oca, majke, sina, koja mi je do sada bila dostupna, moram da konstatujem da je ovaj korpus, mali po obimu, vrlo značajan po sadržaju. Našoj nauci je apsolutno nedostajao taj važan segment koji se tiče uticaja kralja Milana na sina u jednom vrlo nestabilnom vremenu, kako na međunarodnom planu tako i unutar same Srbije – kaže dr Suzana Rajić, šef Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Kralj Milan 1897. godine iz Beča piše pisma Aleksandru savetujući ga u kom pravcu da usmeri državu, svestan neminovnih promena u Evropi i nemoći Srbije u tom trenutku da odgovori na sve izazove koji će biti stavljeni pred zemlju.

– Milan savetuje sina da obrati pažnju na geostrateški položaj Srbije, ukazujući da su stavovi Austrougarske i Rusije od presudnog značaja za njenu budućnost i da ne sme sebe da liši podrške Beča. Piše mu i da će njegov pokušaj da dođe do naoružanja u Francuskoj teško doneti uspeha, jer je francusko tržište kapitala za Srbiju zatvoreno, te da mora da se okrene nemačkim fabrikama – navodi Rajić u razgovoru za Nova.rs i dodaje:

– Predlaže sinu i da napusti strategiju svoje majke, kraljice Natalije, čiji uticaj na Aleksandra smatra štetnim, jer je bio usmeren na to da se Aleksandar isključivo okrene proruskom spoljnopolitičkom pravcu.

Prema rečima predsednika Udruženja „Adligat“ Viktora Lazića, Milan u pismima izlaže svoj kompletan državno-politički program.

– Pisma daju drugačiju sliku kralja Milana. Prikazuju jednog intelektualca, koji je promišljeno planirao na državnom, društvenom i političkom planu. To je svojevrstan udžbenik vladanja. On piše sinu na savršenom francuskom jeziku kako da se ponaša u odnosima između velikih sila, kako da postupa po pitanju naoružanja koje je u to vreme veliki problem, jer svi odbijaju da Srbiji prodaju oružje. Upućuje ga da tajno nabavi naoružanje, savetuje ga kako da se ponaša po pitanju Makedonije. Otkriva mu diplomatske tajne koje je saznao na bečkom dvoru i u diplomatskim krugovima – navodi Lazić.

Aleksandar svojom nezrelošću, naglašava profesorka Suzana Rajić, nije mogao da odgovori teškim i izazovnim zadacima, a novootkrivena pisma pokazuju stepen uticaja oca na sina.

– Sve što je sledilo potom jeste rezultat postupanja po Milanovim savetima. Vreme je bilo vrlo složeno. Srbija se našla pred otvaranjem Istočnog pitanja (koje se odnosi na političke probleme izazvane slabljenjem Otomanskog carstva, prim. aut). Tu je i grčko-turski spor, sukobi na Kritu. Očekivalo se da će požar zahvatiti čitav Balkan i naravno da je mladom kralju bio potreban savetnik, iskusan poput njegovog oca, koji je imao izgrađene političke odnose sa ondašnjim establišmentom i znao je poverljive informacije, koje niko u Srbiji nije imao – kaže Rajić.

Milan je, dodaje, znao za sastanak austrougarskog i ruskog cara, na kome su dogovarali sudbinu Balkana.

– Znao da je na tom sastanku bilo reči o Balkanu i Istočnom pitanju, o Osmanskom carstvu. Istovremeno je shvatao da Srbija ne raspolaže potrebnim kapacitetima, da je vojska u lošem stanju, da ne može da odgovori državnim i nacionalnim zadacima i zato izlaže program naoružanja Srbije, smatrajući da mora da kupi i vreme za ozbiljne događaje koji su usledili u 20. veku – ističe Rajić.

U jednom pismu, nadovezuje se Viktor Lazić, otac savetuje sina da „pije vodu sa dva izvora“, da se ne stavlja na stranu ni Austrije ni Rusije.

– Upozorava ga na opasnosti ukoliko se Srbija stavi na stranu samo jedne velike sile i predviđa da je neminovna propast Srbije, ukoliko ona ne bude spremna na promene, koje dolaze u Evropi. Na neki način predviđa Prvi svetski rat – zapaža Viktor Lazić.

Istoričar Nebojša Damnjanović naglašava da je 1897. godina prekretnica kada su u pitanju Srbija i porodica Obrenović i da je povod pisama najverovatnije grčko-turski sukob.

– Pisma piše pola godine uoči svog povratka u Srbiju. Osamdesetih i devedesetih godina 19. veka Srbija je na početku industrijalizacije sa 2,5 miliona žitelja, seljačka zemlja, u kojoj je svega 10 odsto stanovnika pismeno. U senci je svog velikog suseda Austrougarske, za koju je bila politički i ekonomski vezana. Aleksandar je smenio predsednika Vlade Stojana Novakovića, vođu konzervativaca, koji je približio Srbiju Rusiji i rehabilitovao te odnose – oslikava Damnjanović prilike u kojima nastaju pomenuta pisma.

– Milan je dosledno vodio austrofilsku politiku još od Berlinskog kongresa i, nezadovoljan ruskim držanjem, vezao se za Beč, dok je kraljica Natalija sina upućivala na drugu stranu. U toj atmosferi i u takvim odnosima, Aleksandar je išao od jednog do drugog državnog udara. Za priču o atmosferi u Srbiji u vreme nastanka pisama bitno je i da je Aleksandar 1894. ukinuo čuveni ustav iz 1888. koji je ustanovio parlamentarnu demokratiju u Srbiji. Vraćen je stari ustav iz 1869. što je izazvalo političke trzavice, nestabilnost u zemlji, česta smenjivanja vlada. Posle Stojana Novakovića dolazi vlada umerenih radikala sa Đorđem Simićem na čelu (od decembra 1896. do oktobra 1897). Milan se zatim vraća, a Vladu preuzima Vladan Đorđević, poznati lekar, bečki đak, koji je poput kneza Mihaila smatrao da zaostaloj seljačkoj Srbiji treba čvrsta stabilna vlada i pristaje da bude predstavnik vladara – navodi Damnjanović.

Milan se vraća u Srbiju u oktobru 1897. iako je dobio tri miliona franaka od Srbije i ruskog dvora da napusti zemlju uz obećanje da se nikada neće vratiti.

Njegov povratak ruski car komentariše rečima: „Čujem da se ona životinja vratila“, a Aleksandar imenuje svoga oca za komadanta aktivne vojske i Srbija tri godine ima dvojicu vladara.

Prof. Suzana Rajić naglašava da je samo uz pomoć Milanovog autoriteta Aleksandar uspeo da za izuzetno kratko vreme „osposobi, spremi, naoruža i iškoluje kadrove, stvori profil tog uzornog srpskog oficira koji je zapravo osvetlao obraz Srbiji u ratovima u 20. veku“.

– To je period modernizacije srpske vojske što će posle samo 15 godina i manje biti na ispitu. Zavedena je, kako kaže Dimitrije Mita Đorđević, veliki poznavalac istorije toga doba, monarhijsko-vojna i birokratska diktatura. Urađeno je mnogo toga dobrog, ali su ukinute demokratske slobode. Skrpljena je neka stranka od ostataka liberala i naprednjaka. Radikali su oterani u ilegalu i širili su po inostranstvu pamflete, posebno protiv kralja Milana, što će dovesti do pokušaja atentata na njega – govori Damnjanović.

Rajić smatra da pronađena pisma menjaju pogled na određene događaje s kraja 19. veka.

– Kreću prepakivanja, nove blokovske podele, novi savezi. Kraj 19. veka je nagoveštaj onoga što će civilizacija doživeti u prvoj polovini 20. veka. Tenzije su rasle u međunarodnim odnosima. Srbija je krajem 19. veka već moderna evropska država koja ima želju da postane važan akter na Balkanu i kralj Milan smatra da ona mora da uloži u sebe i da ima ozbiljnog oponentna u Bugarskoj. Turska je sve nemoćnija i već se vidi njen nestanak pa se gleda kako će biti podeljen njen teritorijalni posed – ističe Rajić.

Milan je, dodaje, osetio ozbiljnost situacije i da je poslednji trenutak da Srbija uđe u tu utakmicu spremna, ako želi da bude važan akter u razrešenju Istočnog pitanja.

– To je vreme kada se sile naglo naoružavaju i međunarodni sistem ustanovljen 1878. u Berlinu postaje spora. Osećajući promene koje će neminovno doći, kralj Milan savetuje svoga sina kako i kojim putem da upravi državni brod. To je suština ovog korpusa pisama – naglašava Rajić.

Na nekoliko mesta upismima sinu Milan ismeva kraljicu Nataliju i Nikolu Pašića – naziva ih „ona tvoja sveta Natalija i sveti Pašić“.

– To su jedini segmenti pisani na srpskom. Mi ovde imamo državni program i te epizode u kojima se vidi njegova netrpeljivost prema Nataliji i Pašiću. On se protivi prevashodno njihovom političkom uticaju, jer Natalija i Pašić žele da se Srbija u potpunosti okrene Rusiji, dok Milan smatra da je opasno da se u toj situaciji Srbija stavi potpuno na stranu jedne sile – ističe predsednik „Adligata“ Viktor Lazić.

Jed koji u Milanovoj rečenici vlada prema kraljici Nataliji i prema radikalima, posebno prema Nikoli Pašiću, za profesorku Rajić, nije ništa ekskluzivno.

– Taj odnos je poznat. To je samo upotpunjavanje mozaika odnosa unutar porodice Obrenović nakon razvoda Milana i Natalije. Može doprineti da se pojedine kockice uklope, bliže oslikaju, ali nisu toliko bitni kao segmenti koji se tiču državnih pitanja – zaključuje Rajić.

Pisma, nabavljena van zemlje tokom pandemije koronavirusa, još uvek nisu u celosti pročitana i prevedena. U planu je njihova digitalizacija, izrada monografije, a koordinator nabavke pisama i zamenik upravnika Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ Adam Sofronijević najavio je da će na osnovu teksta pisama uraditi i digitalni model pomoću koga će se prepoznavati rukopis kralja Milana.

– To znači da će svaki sledeći kraljev rukopis računari moći automatski da prepoznaju među stotinama hiljada različitih stranica, čak iako ne postoji drugi dokaz da se zaista radi o kraljevom rukopisu. Sa naučne tačke gledišta, već samo to ovim pismima daje ogroman značaj – naglasio je Sofronijević.

Arhiv Vojvodine, „Adligat“ i Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ formirali su i digitalnu zbirku „Kralj Milan u srpskoj štampi“ sa više od hiljadu digitalizovanih članaka i knjiga o kralju Milanu. Taj projekat vodi Adam Sofronijević, a zbirka se može pogledati na sajtu kraljmilan.unilib.rs