0
Potresno je da je Pol Njumen, čovek sa kojim bi većina ljudi rado promenila mesto, toliko očajnički želeo da bude neka druga osoba.
Da li su memoari glumca Pola Njumena „Izuzetan život običnog čoveka“ (Knopf), zaista memoari Pola Njumena? Pretpostavka je da je Njumen 1986. godine, godine kada je napunio šezdeset jednu, seo sa starim prijateljem, scenaristom Stjuartom Sternom, i počeo da snima na kasetofonu materijal za autobiografiju, piše „Njujorker“.
Ovo se nastavilo nekoliko godina, tokom kojih je Stern takođe intervjuisao neke od Njumenovih prijatelja sa koledža i mornarice, njegove dve žene, njegovog brata i druge članove njegove porodice, prijatelje i kolege iz šou-biznisa, uključujući scenariste, režisere, producente, agente, i glumce — skoro svi koje je mogao da pronađe a koji su imali neku vezu sa Njumenom. Do 1991. Stern je snimio više od sto intervjua. Onda ga je Njumen zamolio da prestane, glumac je 1998. odneo kasete na deponiju i sve ih spalio.
Njumen je umro od raka 2008. Deset godina kasnije, neka od njegove dece (imao je ukupno šestoro; njegov jedini sin je umro 1978) prišli su glumcu Itanu Houku da razgovaraju o snimanju dokumentarca. Houk je saznao da je Stern (koji je umro 2015.) snimio transkripte kaseta — možda se Stern brinuo da bi Njumen mogao da ih uništi — i koristio je transkripte da sastavi seriju od šest delova o životu i karijeri Njumena i njegove druge supruge, glumice Džoan Vudvord. Zove se „Poslednje filmske zvezde“ i emitovana je ovog leta na HBO Maxu. U međuvremenu, transkripte je uredio Dejvid Rozental i pretvoreni su u knjigu koja je upravo objavljena.
Većinu materijala u TV seriji čine momenti kada je Itan Houk zumiran u kadru sa svojim prijateljima, od kojih je malo njih poznavalo Njumena ili Džoan Vudvord, a većina njih se pojavljuje na ekranu kao da su upravo izašli iz kreveta.
Houk je uspeo da popuni godine nakon što su trake bačene u lomaču, kada je Njumen bio uključen u svoje filantropske aktivnosti. (Rečeno je da je prikupio i dao više od pola milijarde dolara, od čega veliki deo profitira od njegovog brenda prehrambenih proizvoda „Newman’s Own“.) A serija uključuje legendarne scene iz njegovih najboljih filmova, zajedno sa zabavnim delovima iz karijere, poput epizode televizijskog programa „Ti si tamo“ iz 1953. pod nazivom „Sokratova smrt“, u kojoj Njumen igra Platona. Kada je Pol Njumen u pitanju, želite da ga vidite, tako da serija u tom smislu mnogo više zadovoljava od knjige.
Jedno pitanje koje niko ko je uključen u ove inače vredne projekte ne postavlja, jeste zašto je pre više od dvadeset godina ovaj veliki glumac spalio trake. Da li je to bilo zato što mu se nije dopalo šta drugi ljudi govore o njemu? Da li je to bilo zato što mu se nije dopalo ono što govori o sebi? Da li je to zato što je nakon pet godina razmišljanja shvatio da nije baš zanimljiva osoba? Šta god da je razlog, trake na gradskoj deponiji deluju kao prilično jasan pokazatelj da Njumen nije želeo memoare. Ali sada ih ima. I očigledno nije imao mišljenje o tome šta je u njih stavljeno.
Drugo pitanje je zašto su njegova deca htela da sve ove stvari izađu. Oni su rekli da je to učinjeno da bi se razjasnile neke stvari iz njegovog života. Kao i kod svake zvezde Njumenove veličine, mnogo mitova i glasina se pojavljivalo. Ali iako su memoare sastavili prijatelji i porodica, oni imaju efekat umanjivanja njegovog lika.
Njumen je bio samozatajan. Bio je samozatajan u vezi sa svojom samozatajnošću. Naslov memoara je prikladan: Njumen je mislio o sebi (ili je rekao da misli o sebi) kao da nije ništa posebno, već samo običan momak — koji je izgledao kao grčki bog, ali to je bila nesreća rođenja, teret koliko i poklon. To nije bilo nešto za šta je mogao da pripiše sebi zasluge.
Njegova nesigurnost seže sve do detinjstva. „Ni od koga nisam dobio emotivnu podršku“, rekao je. Nije voleo svoju majku i nije joj verovao i verovao je da njegov otac misli da je gubitnik. (Otac je umro 1950. godine, pre nego što je Njumen stekao ikakvo profesionalno priznanje.) Rekao je Sternu da je, kao tinejdžer, bio „mršavko”. „Nisam prirodno bio ništa“, rekao je. „Nisam bio ljubavnik. Nisam bio sportista. Nisam bio student. Nisam bio vođa.“
Počeo je da se bavi pozorištem na Kenjon koledžu, koji je pohađao nakon što je otpušten iz mornarice, ali je tvrdio da „nikada nije uživao u glumi, nikada nije uživao da ide tamo i da to radi. “Nikada nisam smatrao svoje nastupe pravim uspesima; bili su samo nešto što je urađeno, ništa važnije od toga da neko vredno radi i dobije desetku iz političkih nauka.”
On je u suštini isto rekao o svojoj ranoj glumačkoj karijeri u Njujorku: „Nikada nisam imao osećaj da sam talentovan jer sam uvek bio sledbenik, pratio nekoga drugog sa stvarima koje sam u osnovi tumačio i nisam stvarno kreirao. Glumom se bavio, kako je tvrdio, kako bi izbegao da preuzme porodični posao. „Bežao sam od nečega“, kaže on. „Nisam trčao prema nečemu.“
Njumen je sebe opisao kao potpuno nespremnog da bude roditelj – imao je decu jer su to ljudi radili kada bi se venčali – i brinuo se da se nikada ne poveže sa svojom decom kao ljudima. „Ne bih želeo da budem jedno od svoje dece“, rekao je svom starom profesoru drame na fakultetu. Kada je njegov sin Skot umro od slučajnog predoziranja nakon problematičnog života, Njumen je osetio kajanje što se nije povezao sa njim. „Mnogo sam puta pao na kolena i tražio od Skota oproštaj“, rekao je Sternu.
Kao i njegov otac, Njumen je bio aktivni alkoholičar. Rečeno je da je pio gajbu piva dnevno, a nakon toga, dok nije odustao od žestokih pića, oko 1971. godine, viski. Često bi se onesvestio. Džoan Vudvord je svoje opijanje, pre nego što je prekinula, nazvala „bolešću naših života“.
Njumen je deo svog glumačkog uspeha pripisao sreći – smrt Džejmsa Dina u saobraćajnoj nesreći otvorila mu je neke velike uloge – a ostatak upornosti. Mislio je da je gluma išla mnogo lakše drugim ljudima — na primer, njegovoj ženi. Gluma je kao seks, rekla je jednom. Trebalo bi to da uradite, a ne da pričate o tome.
Pol Njumen je uvek morao da priča o tome. Morao je da razume psihologiju svojih likova; proučavao je pokrete i akcente za koje je mislio da bi mogao da koristi u svojim ulogama; pitao je pisce i reditelje beskrajno: „Šta je moja motivacija?“ pitanja. Tokom snimanja filma „Buč Kesidi i Sandens Kid“, Robert Redford, instinktivni glumac, morao je da se navikne da stoji okolo dok se njegov kolega priprema za snimanje.
Njumen je rekao Sternu da je prva uloga u kojoj se osećao emocionalno prijatno bila uloga Frenka Galvina, advokata alkoholičara u filmu „Presuda“, koji je izašao 1982. godine, prilično kasno u njegovoj karijeri. „Nikada nisam morao da tražim od sebe da uradim bilo šta u tom filmu“, rekao je Njumen. „Nikada nisam morao da pozivam bilo kakve rezerve. Nikada se nisam pripremao ni za šta, nikada nisam morao da idem u ćošak, to je bilo odmah. Bilo je divno.“
Nakon što je 1969. snimio film o vozaču trkačkih automobila „Pobeda“, za koji je plaćen rekordnih 1,1 milion dolara, Njumen se bavio auto-trkama, i u tome je postao veoma dobar. On je u Ginisovoj knjizi rekorda zabeležen kao najstarija osoba koja je pobedila u profesionalno trci — “Rolex 24 sata u Dejtoni”. Imao je sedamdeset godina. I svoj uspeh kao vozača pripisao je upornosti. „Jedina stvar u kojoj sam se ikada osećao graciozno je trka automobila“, rekao je on. „I za to mi je trebalo deset godina.“
Među stvarima koje njegova deca žele da izmene je ono što jedno od njih naziva „javnom bajkom“ o Polovom pedesetogodišnjem braku sa Džoan Vudvord. Vudvordova je izlazila sa mnogo muškaraca pre nego što je upoznala Njumena, uključujući Marlona Branda. Ali nije bila glamurozna. Ne biste je prepoznali na ulici, zbog čega je mogla da igra mnogo tipova. Prepoznali biste Njumena, zbog čega on nije mogao. Imali su intenzivnu, doživotnu ljubavnu vezu, a veliki deo toga, o čemu su iskreno govorili u intervjuima, bio je seks. „Džoan je rodila seksualno stvorenje“, kaže Njumen u memoarima. „Ja sam jednostavno stvorenje njenog izuma.“ Oni su se takođe profesionalno povezali. Zajedno su snimili šesnaest filmova; od kojih je on režirao pet.
Dugo je, međutim, veza bila tajna, jer je Njumen već bio oženjen ženom po imenu Džeki Vit, i nije mogao da se natera da zatraži razvod. „Nemoguća vremena“, rekao je Sternu. „Bio sam neuspešan kao preljubnik.“ (Nije jasno šta se smatra uspehom na tom polju.) Afera ga je učinila jadnim, i, neverovatno, trajala je u tajnosti pet godina, a za to vreme Džeki je rodila ćerku. Pol je rekao da se oseća „pakleno krivim” zbog svog tretmana prema Džeki: „Nosiću to sa sobom do kraja života.“ Džeki se na kraju ponovo udala, ali ni ona nije bila previše srećna zbog onoga što joj je uradio.
Vudvordova je bila ambiciozna i na početku uspešna kao Njumen — 1958. osvojila je Oskara za najbolju glumicu za „Tri lica Eve“ — ali nakon što su počeli da dobijaju decu, često je ostajala kod kuće dok je njen muž bio na terenu. „Biti Polova žena je moja karijera“, rekla je tada. Čini se da se tokom godina to osećanje donekle smanjilo.
Mnogo su se svađali, a navodi se da je Njumen imao afere. Najmanje jedna je poznata, sa maloletnom holivudskom glumicom po imenu Nensi Bejkon („Seksi mačkice idu na koledž“, „Privatni životi Adama i Eve“). Počelo je dok je snimao „Buč Kesidi“, izgleda da je trajalo godinu dana ili više, i ušlo je u tabloide. (Nećete to naći ni u televizijskoj seriji ni u knjizi. Bejkon to prepričava u svojim memoarima, „Legende i karmin“. Njumenov biograf Šon Levi kaže da se njena priča proverava.) Godine 1983, Njumen i Džoan su obnovili zavet.
Njumen je bio blagosloven lepim licem; takođe je bio blagosloven lepo građenim telom. „Morao je da dođe do dvadeset devet godina“, rekao je Vudvord jednom, „i onda je ostao kao 29-godišnjak iz godine u godinu, dok sam ja postajala sve starija i starija.“ Gotovo bi se moglo reći da je zvezda filma „Cool Hand Luke“ Njumenov torzo, ravan i savršeno zategnut. Izgleda kao da ima osamnaest godina. U stvari, imao je četrdeset dve.
Njuman je zadržao tu građu ceo život. Jedna od njegovih poslednjih uloga bila je kao scenski menadžer u filmu Torntona Vajldera „Naš grad“, koji je emitovan 2003. On izgleda kao mladi glumac koji je napravljen, ne baš vešto, da glumi starca. Imao je skoro osamdeset godina. Konzumirati gajbu piva dnevno i održavati to telo – Pol je rekao da ima dobar metabolizam – je natprirodno (i pomalo nepravedno).
Teško je potvrditi njegovu tvrdnju da je kada je ušao u Actors Studio shvatio da je emocionalno „anesteziran“. Osećao je strast (za Džoan); osećao je krivicu (zbog Džeki); osetio je odbačenost (od roditelja). Osećao je dosta sumnje u sebe. Na osnovu memoara, on ne bi morao da kopa mnogo duboko da kanališe ta osećanja.
Čini se da je njegovo pravo priznanje bilo to što nikada neće biti klasičan glumac, jer će uvek biti konformista; bio je neizlečivo tradicionalan. „Do dana današnjeg“, rekao je Sternu, „ljudi koje smatram ekscentričnim ljudima pozorišta, boemima, su oni u čijem sam društvo želeo da budem, ljudi poput Džona Malkoviča, Džeraldin Pejdž, Ripa Torna, Skorsezea, Džeka Nikolsona, Branda, Hjustona. . . . Nemam neposrednu ličnost. Nisam pravi ekscentrik. Imam obe noge čvrsto postavljene u svom rodnom mestu. Ti ljudi, oni su autentično svoji. Oni ne rade na nečemu što nisu.“
Ideja da za glumu – odnosno pretvaranje – prvo morate biti autentični deo je mističnosti pozorišta. Pripada negovanoj iluziji obožavatelja da je glumac isto tako harizmatičan van scene kao i na sceni, da je ono što se oseća ispred kamere pravi izraz osobe koja emociju izvodi. Džejms Din je zaista bio buntovnik bez razloga, Madi Voters je bio tužan kao što je pevao… Ako je neko to mogao da prozre bio je to Pol Njumen. Potresno je da je on, čovek sa kojim bi većina ljudi rado promenila mesto, toliko očajnički želeo da bude neka druga osoba.
Bonus video: Božo Koprivica o romanu Milene Marković