INTERVJU Dan Grabnar: „Komšija“ je film o trenutku kad čovek prestane da preispituje sopstvenu savest

Upravo u tom prostoru nastao je „Komšija“, kratkometražni igrani film Dana Grabnara koji će imati svetsku premijeru na 32. Sarajevo film festivalu 17. avgusta u 14 časova, u bioskopu Cineplexx 2.

„Komšija“ govori o trenutku kada politički sukob prestaje da bude apstraktan i ulazi u svakodnevni život. Dok je Beograd uzdrman studentskim protestima i sve dubljim društvenim podelama, u središtu priče je policajac Ivan, čovek koji svoju ideologiju nikada nije dovodio u pitanje. Tokom intervencije na protestu, u masi demonstranata prepoznaje mladića koji mu uzvraća pogled. Sledećeg dana, nakon besane noći provedene u stanu koji deli samo sa psom, Ivan u liftu ponovo sreće isto poznato lice, i shvata da ono pripada njegovom komšiji, Marku.

Iako je inspirisan studentskim protestima i policijskom represijom u Srbiji, „Komšija“, u kom igraju Milan Marić, Arsenije Arsić, Boško Puletić i Nenad Gvozdenović, nije film koji funkcioniše kao politički pamflet. Njegova najveća snaga leži u tome što veliki društveni sukob svodi na jedan pogled u liftu i pitanje koje ne prestaje da proganja glavnog junaka: šta ostaje kada više ne možeš da se sakriješ iza uniforme, maske ili sistema?

“Komšija” ne nudi odgovore, ali zato što postavlja pitanje koje će ostati i kada se promeni politički kontekst: šta se događa sa čovekom kada prestane da sluša sopstvenu savest? Ako film uspe da tu dilemu prenese i publici van Srbije, onda će njegova priča nadživeti vreme koje ga je inspirisalo.

Sa rediteljem filma Danom Grabnarom sam razgovarao o tome kako je film od psihološkog trilera postao intimna drama, zašto ga je zanimala banalnost zla, kako je gradio lik policajca Ivana i zbog čega veruje da „Komšija“ nije samo film o Srbiji danas, već priča o trenutku kada čovek prestane da preispituje sopstvenu savest.

Koliko se scenario menjao tokom razvoja? Da li je prvobitna verzija bila politički direktnija ili intimnija od one koju danas gledamo?

- Napravili smo mnogo izmena. Bila je to živa stvar do poslednje ruke montaže. Od nečega što je više delovalo kao psihološki triler, umesto igranja sa žanrovskim tropama trilera, posvetio sam e više onome što je dramski najjače - sukobu. Dve suprotstavljene strane, gde niko ne popušta. Drago mi je što sam pojednostavio film, oslobodio ga nekih rediteljskih zabluda i umesto atraktivnog filma pokušao da napravim dramski potentan i snažan eho naše sadašnjice.

Kako si balansirao između toga da ga humanizuješ, a da pritom ne relativizuješ nasilje?

- Mislim da je stvar uverenja da u svakom od nas postoji kapacitet da učinimo „loše“ stvari, da se izrazim trivijalno. Samim tim, nemoguće je ne humanizovati nekoga. Želeo sam da razumem zašto neko iz dana u dan, već godinu dana, stoji u kordonu i bije na komandu.

Krenulo je od parola „Spustite štitove“, koje sam slušao na protestima, i pokušaja da razumem šta znači istreniranost pojedinca da na komandu uradi ono što mu je zadato, bez postavljanja pitanja. Mnogo mi je značio film „The Zone of Interest“ u razumevanju „negativaca“ u filmskim likovima, kao i Hannah Arendt, koja je postavila temelje razumevanja banalnosti zla.

Da li je Ivan predstavnik sistema ili pojedinac koji je imao mogućnost izbora?

- Scenarista Filip Rutić lepo je rekao da je "Komšija" film u kome politički sukob prestaje da bude apstraktan i ulazi u svakodnevicu. Samim tim Ivan prestaje da bude samo pripadnik sistema, već postaje i komšija. Komšija momku koga je juče na protestu pretukao.

Hteo sam da prikažem da je biti pod maskom, sakriven, ne znajući koga biješ, dok prebijeni ne zna ko si ti zapravo, luksuz. Odjednom su to postali protesti koji su ušli u svaku nišu naših života i nemoguće je živeti dvojni život. Samim tim, Ivan je nateran da napravi izbor, jer Marka sreće sve vreme: u liftu, prodavnici, ispred zgrade...

Sukobljene strane dele stanove, zgrade, prostor i zemlju u kojoj žive, i moraće da žive zajedno i kada se sve ovo, kako god se završilo, završi.

Kako si vizuelno želeo da prikažeš osećaj represije? Da li postoje autori ili filmovi koji su uticali na estetiku "Komšije"?

- Hteo sam da se radnja celog filma odvija na Novom Beogradu, jer je on zimi stvarno neisprosan i sirov. Trudio sam se da scene budu slojevite i da u svakom trenutku postoji pritisak na Ivana, bilo kroz lavež njegovog psa ili kola koja brzo prođu.

Sa snimateljem Miroslavom Ilićem odlučio sam da ceo film snimimo iz ruke, a kao referenca su nam bili filmovi Andree Arnold koji se bave engleskim periferijama, pre svega „Red Road“. Takođe smo hteli da svedemo stilizaciju kako bi izgled bio što naturalističkiji i da postignemo uzbudljive kadrove pozicioniranjem (blocking) likova u kadru, koji sve vreme menjaju planove, udaljenost i samim tim poziciju moći.

Što se tiče scena u enterijeru, ugledao sam se na film „Crimson Gold“ Jafara Panahia, koga smatram rediteljskim savršenstvom i autorom jednog od mojih omiljenih filmova.

Film govori o protestima u Srbiji, ali pitanje odgovornosti pojedinca prevazilazi lokalni kontekst. Šta bi voleo da publika u nekoj drugoj zemlji prepozna kao univerzalno u "Komšiji"?

- Trenutak nemoći. Kada se priroda, ne samo našeg posla, već našeg života, sukobi sa ljudima bliskim nama. Takođe i trenutak sramote, kada znamo kako nas tuđe oči vide i nijedna reč, izvinjenje ili molba ne pomažu da se operemo od krivice.

U tom smislu Ivan je tragičan lik, s tim što, za razliku od Aristotelove definicije, ne počinje iz plemenite pozicije, već je tragičan zato što je nemoćan i sprečen da promeni svoj život.

To sam zaključio na osnovu onoga što sam svojim očima video na protestima. Tu nema katarze, nema promene strana i spuštanja štitova. Policija će ostati policija. I to nije stvar samo Srbije, već je svuda u svetu policija, u momentima građanske neposlušnosti, represivni organ. Situacija je paradoksalna u svojoj suštini.

Svetska premijera je u Sarajevu. Šta za tebe znači što će „Komšiju“, koji govori o savremenoj Srbiji, prvi put videti međunarodna publika baš na Sarajevo film festivalu?

- Velika je čast i zadovoljstvo. Preponosan sam na svoju ekipu i zahvalan festivalu što nas je uključio u program. Jedva čekam da vidim i ostale filmove iz Srbije. Ova godina je za domaći studentski film izuzetna.

Festival je topao. Imaš osećaj da si deo nečeg bitnog, okružen profesionalcima, idolima i ljudima kojima je stalo do tvog filma. Nema lepšeg osećaja od toga.

Kakvu reakciju priželjkuješ od policajca koji bi pogledao film?

- Teško mi je da to ovako sagledam. Ne pravim sebi iluziju da film može toliko duboko da promeni čoveka, ali bih voleo da čujem njihovo mišljenje, s obzirom na to da, iz očiglednih razloga, nisu bili uključeni u proces pravljenja filma.

Ne znam do koga će sve film doći, ali bih voleo da ga pogleda što više ljudi, da ne bude „zarobljen“ u festivalskim krugovima. Ovo je, pre svega, film o jednoj podeljenosti u narodu i voleo bih da ga pogleda i publika koja nije navikla da ide u bioskop, a kamoli na filmske festivale.

Bilo bi lepo kada bi me kontaktirao neki policajac koji je pogledao film sa željom da razgovaramo o njemu, a ne sa nekim drugim namerama.

Plaši li te mogućnost da film bude posmatran isključivo kroz političku prizmu, a manje kao umetničko delo?

- Ne, to je prosto takav film. On je jako svež, aktuelan i samim tim podložniji kritikama, mišljenjima i podelama. Ako se bude više debatovalo o poruci, ideji i političkom kontekstu koji film predstavlja, a manje o tome kako je snimljen, montiran i režiran, to će mi biti dobra potvrda da sam približio film životu

Šta si tokom rada na "Komšiji" naučio o sebi kao reditelju?

- Da je potrebno verovati u svoju ideju i pratiti intuiciju. Ovo je stvarno bio moj najzahtevniji poduhvat u životu i drago mi je što sam uspeo da ubedim i ekipu, koja je, kao i ja, bila uplašena i nesigurna, jer je zadatak bio veći od bilo čega što smo ranije radili.

Ali sve je to normalno i drago mi je što smo napravili taj „leap of faith“. Tema je pipava, scene protesta su zahtevne za uverljivo izvođenje, a budžet je bio praktično nikakav.

Ipak, udružili smo se, pomogli su nam ljudi iz zborova i ostali studenti FDU i napravili smo nešto veće od filma - dokument vremena u kome živimo, kako po onome što se dešava u "Komšiji", tako i po načinu na koji smo ga snimili.

Kada bi neko za, recimo, dvadeset godina pogledao "Komšiju", šta bi voleo da kaže: da je ovo film o Srbiji 2025. ili o tome šta se događa kada čovek prestane da preispituje sopstvenu savest?

- I jedno i drugo. Svaki film ima svoj društveni i vremenski kontekst, ali to nije dovoljno. Mora da ima neku dramu, postupak, dilemu, ideju ili poruku koja ga čini filmom. Bez toga je to samo snimak, a ne film.