April 1941. godine, Ivo Andrić se nalazi među grupom jugoslovenskih diplomata koje je Treći rajh zatvorio u jedan hotel na Bodenskom jezeru, odsečene od sveta. U hotelu je i njegov ataše za štampu, Nenad Jovanović, sa suprugom Milicom. Unutar ratne drame odigrava se još jedna, intimna drama, vezana za ljubavni trougao u kojem se našao slavni nobelovac.

Iako se svojski trudio da svoj život, naročito onaj emotivni, drži podalje od očiju javnosti, Ivo Andrić ipak nije bio dosadni sredovečni neženja, kako bi to izgledalo na prvi pogled. Na fotografijama mahom ozbiljnog i krutog držanja, Andrić je tek tu i tamo dozvoljavao da se provuče poneka pukotina u toj njegovoj zatvorenosti.

Zašto je odlučio da napusti diplomatsku karijeru i zašto je Drugi svetski rat proveo u Beogradu u samonametnutoj povučenosti iz javnog života? Odgovor možda leži upravo u događajima sa Bodenskog jezera. Andrić i ostale diplomate tamo su provele četrdeset dana uzalud pokušavajući da izdejstvuju nekakav dogovor sa Nemcima. O ovom događaju ne zna se mnogo.

Žaneta Đukić-Perišić mu je u svojoj knjizi „Pisac i priča“ (Akademska knjiga, 2012) posvetila fusnotu u kojoj je pomenula da se, nakon izbijanja II svetskog rata, Andrić kao ambasador u ostavci u Hitlerovoj Nemačkoj našao na Bodenskom jezeru zajedno sa ostalim diplomatama i članovima njihovih porodica koji su tu bili internirani kad je Nemačka napala Jugoslaviju.

Na osnovu tih redaka pisac Vule Žurić krenuo je u dalje istraživanje i od toga je nastao scenario za TV-film „Proleće na poslednjem jezeru“. Ova crtica iz udžbenika istorije nije mnogo poznata široj javnosti. Pominjana je tu i tamo, ali očito nije bila toliko interesantna, smatra Žurić.

– Čini mi se da je Andrić najuspešnije od svih naših pisaca koji su živeli u doba kad već javnost pritiska sa druge strane vrata ili gleda kroz špijunku uspeo da svoj život savršeno zakopča. I da svojim javnim nastupom a možda i svojim likom sa fotografija, doprinese da steknemo utisak da je to jedan čovek, možemo čak da kažemo, bez biografije, čiji je život sazdan od njegovog dela. Međutim, kad slušate neke ljude koji su ga znali i koji su čitali razna svedočanstava, oni su ipak videli u njemu čoveka od krvi i mesa. Njegove emocije su bile jednake emocijama drugih ljudi. On je voleo, zaljubljivao se, imao je i taj život, samo se o njemu nije mnogo govorilo. Verovatno je i on sam doprineo da se o tome mnogo ne priča, naročito za njegovog života, a posle su, mislim, svi ovi ratovi koji su došli i rasprava čiji je Andrić i da li je on pisac mržnje ili pisac pomirenja, te razne stvari i polemike koje se i danas vode, sve su one sklonile njegov život pod neki bosanski ćilim. Mi smo ispod tog ćilima izvadili samo deo života koji je, zapravo, bio, jedna velika avantura – kaže Vule Žurić za portal Nova.

Andrić je bio u kontaku sa pripadnicima pokreta Mlada Bosna, lično je poznavao Gavrila Principa, u trenutku izbijanja Prvog svetskog rata (i Principovog atentata na Franca Ferdinanda) vratio se iz Krakova, bio u zatvoru, optužen za veleizdaju, potom je učestvovao u stvaranju prve Jugoslavije, bio njen „veliki pobornik i podržavalac“ ali i „jedan od onih koji su bili i najtransparentnije razočarani kako se odvija ta priča“ a onda je za vreme II svetskog rata upravo sa Bodenskog jezera krenuo taj njegov put koji je, opet, na neki način ostao zamagljen. I koji je proizveo nova nagađanja, ovoga puta ne o njegovoj verskoj, već o ideološkoj pripadnosti. Da li je bio simpatizer Draže Mihailovića ili je njegovo učlanjenje u Komunističku partiju Jugoslavije bilo iskreno?
– Može se reći da je sa Bodenskog jezera počeo taj put preispitavanja jer sam pronašao u dnevnicima nekih diplomata koji su kasnije umrli u izgnanstvu da su Andrića smatrali za isključivog krivca što se cela grupa vratila u Beograd i nije uspela da pređe u susednu Švajcarsku. Nemačke vlasti su, kao u nekom dobrom trileru ili šekspirijanskoj drami, našem junaku, velikom piscu, ponudili mogućnost izbora: da jedini on ima pravo da ode tamo gde želi tj. u Švajcarsku a posle verovatno i u Ameriku. On je tu mogućnost odbio – otkriva nam Vule Žurić.

Žurić slikovito objašnjava kako su, u toku te represije unutar zlatnoga kaveza, neki junaci hteli da razvale vrata i pobegnu a drugi da umilnom pesmom ubede gospodara da ih pusti. Andrić je bio „negde na pola puta“.

Žurić se trudio da na jedan „andrićevski diskretan način“ ispriča priču o ljubavnom trouglu „koji je bio stvaran“.
– Nenada Jovanovića, prevodioca, vrsnog novinara i poliglotu o kome danas ne znamo mnogo, Andrić je doveo za svog atašea za štampu u Berlin 1939. pre svega što je u to vreme najverovatnije već bio u intimnoj vezi sa Jovanovićevom ženom Milicom Babić Jovanović – tvrdi Žurić.

Milica Babić, rođena 2. septembra 1909. u Bosanskom Šamcu, bila je naša prva školovana kostimografkinja. Studirala je i usavršavala se u Beču i Parizu a onda 1931. došla u Beograd gde je uradila prve nacrte kostima za Narodno pozorište. Negde u to vreme udala se za dve godine starijeg Nenada Jovanovića iz Tuzle.
– Ne samo da smo se bavili Andrićevim učešćem u toj tragičnoj sudbini grupe koja, možda, oslikava i ukupnu sudbinu i način ponašanja naše politićke elite i razloge zašto je Jugoslavija brzo propala i zašto za njom kasnije niko od aktera nije zažalio, već smo, sa druge strane, prikazali kako se i u okviru tih burnih političkih, vojnih i ratnih događaja dešavala duboko intimna priča jednog iskreno zaljubljenog čoveka ali čoveka koji je, očito, pristao da učestvuje u jednom vrlo čudnom ljubavnom trouglu. Taj trougao je, pre svega, bio ispunjen međusobnim drugarstvom i ljubavi prema umetnosti. Postoje reči koje je Milica zabeležila (dok je još bila u braku), gde kaže kako je u Andrića zaljubljena a da svoga muža voli. Na osnovu te jedne rečenice mi smo pokušali da izgradimo ceo jedan odnos – otkriva nam Vule Žurić.

Kada se sa grupom diplomata vratio u Beograd, krajem maja 1941, Ivo Andrić je te ratne godine proveo što u Beogradu, što u Sokobanji što u Vrnjačkoj Banji.
– Znamo da je u to doba pisao i ćutao, nije učestvovao u javnom životu a za te tri godine ćutanja napisao je najveća dela kojima je prevazišao granice naše kulture i našeg jezika – priča nam dalje Vule Žurić.
Nastavio je druženje sa Jovanovićima, koji su živeli u Mišarskoj.
Nenad Jovanović je 1943. deportovan u Dahau, odatle se vratio posle rata ali se od posledica zatočeništva teško razboleo i preminuo 28. februara 1957. u Ženevi. Godinu i po dana kasnije, 27. decembra 1958, Milica i Ivo su se venčali.
Za „ulaženje u glavu“ jednog junaka kakav je bio Andrić, najlakše i najbolje je konsultovati piščeva dela. Jer, ističe Žurić, ličnost umetnika nikada ne može da se potpuno odvoji od njegovog rada.
– Ma koliko pisac pisao o nekim drugim stvarima njegov život je duboko utkan. Čak se i u najapstraktnijoj Pikasovoj ili slici Džeksona Poloka nalazi autorov život. Ja sam ovde iskoristio neke misli iz Andrićevih dnevnika i drugih knjiga ali tako da ne zvuče kao da ih deklamuje nego kao da dolaze iz samog života – ističe Žurić.