Neki to vole vruće: Lepota i usud Merilin Monro

Kultura 06. jun. 202109:17 > 09:49
Podeli:
Foto: Supplied by LMK / Landmark / Profimedia

Ja sam sebična, nestrpljiva i pomalo nesigurna. Ponekad pravim greške, ponekad sam van kontrole i s vremena na vreme teška za rukovanje. Ali, ako ne možeš da me podneseš kada sam najgora, sigurno me ne zaslužuješ ni kada sam najbolja, govorila je holivudska ikona Merilin Monro.

I možda ove reči seks-simbola, personifikacije raskoši ali i prokletstva koje Holivud nosi na najbolji način opisuju svu lepotu i usud same glumice. Koliko su je uzdizali u nebo toliko su je i „vukli po blatu“.

„Priča mog života, uvek izvučem deblji kraj“, čuvena je replika iz najčuvenijeg filma najpopularnije blondine u istoriji filma. Izgovara je u filmu „Neki to vole vruće“ Merilin Monro koja bi pre neki dan, 1. juna napunila 95 godina.

Merilin i Džek Lemon, preobučen u ženu u filmu „Neki to vole vruće“ Foto: Supplied by LMK / Landmark / Profimedia

Na vrhuncu karijere, posle filmova „Muškarci više vole plavuše“, „Kako se udati za milionera“, „Sedam godina vernosti“, „Autobuska stanica“ i „Princ i igračica“ Merilin Monro rešila je da čitavih godinu i po dana odmori od Holivuda. Nije mogla da se pohvali sjajnim zdravstvenim stanjem… Već tada bila je zavisna od barbiturata, pretrpela silne psihičke lomove, a usledio je još jedan. Ponovo je zatrudnela, pomislivši da će konačno izgurati do kraja” trudnoću. Možda će doživeti „treću sreću“

Zbog svega sklonila se na neko vreme od „svetala reflektora“, pokušavajući da pronađe utočište od svega u zagrljaju svog tadašnjeg supruga, dramskog pisca Artura Milera.

Ali, posle upijanja silnih knjiga, pokušaja zalečenja „rana“, nedostajala joj je gluma. I u aprilu 1958. godine holivudska fam-fatal bila je spremna da ponovo stane ispred filmske kamere.

„Monro će raditi `Vruće`“, bio je naslov kojim je časopis „Varajeti“ slavodobitno prvi javio o povratku holivudske dive posle gotovo dve godine u posao.

Filmski časopisi utrkivali su se da što pre dođu do konkretnijih informacija o novom glumičinom poduhvatu i prezentuju ih svojim čitaocima. I isplivali su neki detalji – „Monroova će igrati pevačicu u bendu u komediji koja je smeštena u dvadesete godine“… Već tada se znalo da će se ponovo udružiti sa slavnim scenaristom i rediteljem Bilijem Vajlderom, sa kojim je 1956. sarađivala na filmu „Sedam godina vernosti“. Takođe i da će se film zvati „Ne večeras Džozefina“, koji je kasnije preimenovan u „Neki to vole vruće“.

Sa snimanja filma Foto: Courtesy Everett Collection / Everett / Profimedia

Međutim, još uvek niko nije imao pojma kakav je tačno sinopsis komedije, u čijem su fokusu, kako se kasnije saznalo, dvojica muzičara koji se „pretvaraju“ da su dame i priključuju ženskom bendu kako bi umakli mafijašima, jer su u Čikagu bili svedoci „smaknuća“ na Dan zaljubljenih 1929. godine.

Osim Monroove, Vajlder se dvoumio oko dvojice glavnih muških likova. Želeo je da Frenk Sinatra zaigra u filmu, ali glumac i pevač je sa indignacijom odbio da se preoblači u ženu. Tek će kasnije uloge poveriti Toniju Kertisu i Džeku Lemonu.

I na početku ništa nije slutilo da će biti tako težački posao „poroditi film“. A jedva su ga snimili i priveli kraju da bi danas „Neki to vole vruće“ imao ne samo kultni status već ga je Američki filmski institut proglasio najboljom američkom komedijom svih vremena. A rola koju je iznedrila uz muke, prevashodno zbog intimnih problema, ostaće najznačajnija i verovatno najvoljenija uloga Merilin Monro u čitavoj karijeri. I jedina za koju je ovenčana velikom nagradom – Zlatnim globusom za najbolju glumicu u komediji ili mjuziklu.

A, Puslica, ili „Šećer“ Kejn Kovalček, ta emotivno nestabilna, u ljubavi nesrećna pevačica koja i svira ukulele, u tumačenju Merilin Monro istovremeno je šarmantna i tragična, urnebesno smešna i izaziva patnju. A tek kad u izazovnoj haljini iz koje pršte njene obline napući usne, nagne se i zapeva: „I Wanna Be Loved by You“… Pa, svi muškarci su bili omađijani, a dame su poželele da budu poput nje…

I kada se kasnije saznalo kroz kakve je sve tegobe prolazila tokom snimanja, ono što je donela na velikom platnu još je impresivnije. U to doba toliko je bila ophrvana problemima, od psihičkih i fizičkih, zatrudnela je i pobacila, uz neizmeran strah od izlaska na scenu, da i ne čudi što bi satima i satima kasnila na snimanja. Bilo je i dana kada se uopšte ne bi ni pojavila na setu. Čitava ekipa besnela bi na glumicu, probijen je budžet filma, kasnilo se sa okončanjem snimanja…

A i kada bi se glumica pojavila na setu, non-stop se sukobljavala sa rediteljem, jer su imali drugačije viđenje njene uloge. Razlog trvenja bio je i to što je zaboravljala replike.

Nije mogla da ih zapamti, zbog čega je reditelj bio prinuđen da kraj kamere postavlja velike ploče sa rečenicama koje je trebalo da izgovori. I u nekim scenama se jasno vidi kako Merilin „šeta“ očima napred, nazad čitajući sa tabli…

Rečenicu „It’s me, Sugar“ (To sam ja, Šećer) ponavljala je 47 puta! Govorila je: „Sugar, it’s me“ ili „It’s Sugar, me“, ali pravu nikako nije mogla da „ubode“, kao ni „Where is the Bourbon“ (Gde je burbon)? Umesto toga bi izgovarala: „Where is the Whiskey“, „Where is the Bottle“ ili „Where is the bonbon“. Uspela je iz 50. puta, ali okrenuta leđima kameri…

I besneo je Vajlder ne samo zbog toga, već i zato što je insistirala da njena profesorka glume Paola Strazberg, inače druga supruga čuvenog Lija Strazberga bude stalno prisutna na setu. Monroova je na nagovor Strazbergove stalno tražila da ponavljaju već urađene scene da se Toniju Kertisu, njenom partneru u filmu, toliko sve smučilo da se poverio da je snimanje ljubavne scene sa Merilin bilo kao da se „ljubi sa Hitlerom“. Kasnije se zbog toga pokajao, rekavši da to nikada nije izustio…

Merilin Monro i Toni Kertis u sceni iz filma Neki to vole vruće. Foto: Supplied by LMK / Landmark / Profimedia

Do novinara je naravno stiglo sve što se dešavalo iza kulisa snimanja Vajlderovog filma, a žuta štampa se naslađivala skandalima. Čak je i „Varajeti“, kako je podsetio ovih dana na svom sajtu, redovno obaveštavao svoje čitaoce o „bolestima Monroove“ i svim zastojima u produkciji filma.

„Merilin Monro je juče opet bila bolesna i nije došla na snimanje `Neki to vole vruće`, filma na čija se samo dva seta do sada pojavila i provela svega dva sata na snimaju. I tražila je da se izbriše svaki snimljeni kadar“, izvestio je „Varajeti“ svoje čitaoce 21. avgusta 1958. godine.

O silnim problemima pisali su i drugi, uz spekulacije da film nikada i neće biti završen. „Zasluga“ za to pripašće, kako su navodili, „bolesnoj zvezdi“.

Toliko se snimanje oteglo da je novinare „Varajetija“ kopkalo da istraže koliko to košta osiguravajuću kuću, pa je objavljen tekst pod naslovom „Ko drži torbu sa novcem“.

„Bolest Merilin Monro koja se iznova vraća dok snima film koji je već trebalo da bude završen je `interesantno stanje` ne samo za prijatelje i fanove glumice, već i producente i osiguravajuću kompaniju. S obzirom da polisa kuće `Lojd` iz Londona ne predviđa pokrivanje `ženskih poteškoća`, uključujući i trudnoću to znači da je kompanija Junajted artist, a i čitava ekipa filma u velikim finansijskim problemima“, pisao je „Varajeti“.

Merilin Monro na setu filma Foto: LFI/Avalon.red / Avalon / Profimedia

A pisanje uglednog nedeljnika, osnovanog još 1905. bilo je blago u odnosu na neke druge napise u štampi. Ali danas gorak ukus ostavljaju reči kolumniste „Varajetija“ Armija Arčerda, koji je više od pet decenija radio za ovaj časopis, a ovako opisao prvu pres konferenciju ekipe filma:

„Merilin Monro se pojavila u crnoj haljini sa takvim dekolteom da se maltene sve videlo. Rekla je da ju je samo skinula sa ofingera i da svako može da je kupi. Ali, može li svako da je ispuni“, bezobrazno je upitao Arčerd.

Uprkos svim nipodaštavanjima u medijima, ali i svim problemima Monroova je „emitovala“ takvu moć i šarm, i Vajlder je to uspeo savršeno da ovekoveči. Nikada pre i nikada posle Merilin nije bila bolja.

„Kakvo je čudo umetnosti i čudo prirode Merilin Monro“, reči su kojima je svoju recenziju započeo čuveni kritičar Rodžer Eber za „Čikago san tajms“, dok je „Njujork tajms“ konstatovao da je dva sata na velikom platnu previše da bi se „furala jedna fora“, no da je film „Neki to vole vruće“ načinio podvig.

„Ona je komičarka sa takvim seksepilom i veštinom koje niko ne može poreći“, napisao je kritičar „Varajetija“ posle premijere filma, a u svojoj recenziji osvrnuo se čak i na „krizne situacije“ tokom snimanja:

„Ako je u vreme snimanja bila trudna, nije ni bitno što je morala da nosi sve one uske haljine koje su joj bile pretesne. Ova dama sve može da podnese, a može i publika“.

Iako je napravila „ulogu karijere“, „Neki to vole vruće“ nisu doneli glumici nove, zaslužene trijumfe. Posle ovog ostvarenja snimila je još samo dva filma – „Hajde da se volimo“ i „Neprilagođeni“, po scenariju Artura Milera. Trebalo je to da bude suprugov poklon za Dan zaljubljenih, no kada je snimanje konačno počelo braku je već bio kraj. A da stvar bude gora, Miler će Merilin ostaviti zbog Inge Morat koja je radila fotografiju za film.

Nesanica, teška depresija, tri spontana pobačaja, zloupotreba pilula, u kombinaciji sa alkoholom punili su stupce žute štampe u to vreme, a Merilin je zavredela „titulu“ nepouzdane osobe. Najbolje je kloniti se Monroove – kolalo je holivudskim kuloarima. I ne čudi što na kraju nikada nije završila snimanje filma koji će, zbog tragičnih okolnosti, biti poslednji u karijeri i životu – „Nešto se mora dati“. Studio „20th Century Fox“ dao joj je otkaz usred snimanja ostvarenja u režiji Džordža Kjukora, a neki od čelnika studija su to pravdali rečima da je glumica „mentalno poremećena“.

Poslednji javni nastup imala je u maju 1962. godine kada je predsedniku SAD Džonu Kenediju (i ljubavniku, kako se decenijama tvrdi) na proslavi pevala „Srećan rođendan dragi predsedniče…“

A već 4. avgusta pronađena je mrtva u svom domu u Brentvudu, u Los Anđelesu. Beživotno nago telo pronašli su na krevetu zaključane spavaće sobe. Imala je samo 36 godina. Presudilo joj je trovanje pilulama.

I trebalo je da se desi taj užas da bi mnogi shvatili svu briljantnost Merilin Monro. Naročito onu koju je pokazala u filmu „Neki to vole vruće“. Možda je snimanje bilo „pakleno“, ali gledati je u filmu predivno je, „rajsko iskustvo“.

Na kraju balade čovek koji je verovatno najviše „čupao kosu“ dok je sniman film, nominovan za pet Oskara (osvojio jednog- za najbolji kostim), Bili Vajder pokajao se zbog „javnog opanjkavanja“ Monroove.

Reditelj je tokom snimanja bio očajan zbog psihičkog rasula glumice, ali sve se promenilo posle njene tragične smrti. Zato je Vajlder godinama kasnije, osvrćući se na svoje kinematografsko remek-delo, rekao i ovo:

„Poslednjih 15 godina počeo sam da radim na čak deset projekata. I svaki put kad sam započinjao rad pomislio bih – Neće ovo uspeti, potrebna mi je Merilin Monro. Niko ne počiva u toj orbiti, svako je u odnosu na nju tako ograničen“.

Pred smrt veliki reditelj ustvrdio je da su samo dve glumice uspevale da „načine čaroliju“ pred filmskom kamerom – Greta Garbo i Merilin Monro i zaključio:

„Da je Merilin tu, klečao bih pred njom i preklinjao je da snimimo još jedan film…“

Komentari

Vaš komentar