Podeli
Džejms Din Foto: Sunset Box / Allpix Press / Profimedia

Sanjajte kao da ćete živeti zauvek. Živite kao da ćete umreti danas, govorio je Džejms Din, glumac koji je rođen na današnji dan pre 90 godina.

Nazivali su ga lošim momkom Holivuda. Simbolom buntovništva. Ali, suštinski on to nije bio.

Ako bi i isplivala njegova bundžijska strana, bilo je to s razlogom, a ne bez, kako je glasio naslov jednog od samo tri filma koje je u karijeri snimio.

“Ako glumac igra scenu tačno onako kako je reditelj zamislio, po njegovim instrukcijama, onda to nije gluma. To je praćenje instrukcija. A svako ko ima bilo kakve fizičke kvalifikacije to može da radi. Ali, on nije glumac”, ovako je jednom prilikom Džejms Din objašnjavao svoje “buntovništvo”. Želeo je, zapravo, samo da bude slobodan!

Džejms Din Foto: The Hollywood Archive / Hollywood Archive / Profimedia

Imao je onaj dečački, razoružavajući pogled, najčešće odeven u kožnjak, belu majicu i plavi džins, katkad sa kaubojskim šeširom na glavi, uz nonšalantno držanje i sa rukama u džepovima, ali i nezaobilaznu cigaretu u ustima… Ova slika je verovatno prva asocijacija na Džimija. I slika koja je odavno u analima pop kulture. Nahrupio je na velika vrata u Holivudu tokom pedesetih godina prošlog veka i za tili čas postao ikona. Ikona je i danas.

Iako tajanstven i počesto stidljiv bio je a i još uvek je, uz njegovog glumačkog uzora Marlona Branda, simbol pobunjeništva. I svojeglavosti. A bio je, da parafraziramo naslov još jednog njegovog filma, glumački div!

Samo ga je majka razumela 

Džejms Din rođen je 8. februara 1931. godine u gradiću Marion u Indijani kao jedino dete Vinstona Dina, zubnog tehničara i Mildred Mari. Bio je veoma blizak sa majkom jer je samo ona “mogla da ga razume”. Ali, kada mu je bilo samo devet godina Džimijeva majka umire od raka. Otac se preženio, a svog sina šalje da živi kod rođaka. I to u ruralni deo gradića Fermonta. Umesto u gradu, odrastao je tako na farmi, pomažući rođacima u vođenju gazdinstva, a bio je veoma talentovan i za sport.

Međutim, već u školi pokazuje interesovanje za glumu, učestvuje na priredbama i u amaterskim predstavama. Iako ga je porodica savetovala da sebi obezbedi pristojan život izučavajući pravo, on se po završetku srednje škole 1949. godine odlučio da krene put “obećane zemlje” za glumce – Kalifornije. Paralelno sa pokušajima da ostvari svoj san i dokaže se na sceni i velikom platnu, razum mu je govorio da ipak treba poslušati savet iskusnijih, pa upisuje i prava na koledžu “Santa Monika”.

Odatle prelazi na losanđeleski univerzitet UCLA kako bi studirao dramu. Igra u postavci Šekspirovog “Magbeta”. Ali, glumačka karijera mu baš i ne ide kako je zamislio. Uspeo je da se domogne i “uloge” u reklami za “Pepsi” kako peva i pleše za šta je dobio honorar od 30 dolara. U proboju o kome je maštao nije pomoglo ni to što je radio kao čuvar parkinga studija CBS. Jedino čime je mogao da se pohvali bila je uloga Jovana Apostola u uskršnjem TV specijalu “Hill Number One”.

Dižući ruke od Holivuda, ali i od univerzitetskih studija 1951. godine odlazi u Njujork. Jedini cilj bio mu je da uđe u studio slavnog Lija Strazberga. I da savlada “metodski sistem glume” ruskog glumca, reditelja i osnivača Hudožestvenog teatra Stanislavskog po kome se u tom njujorškom teatarskom kutku radilo.

“Ovo je najbolja pozorišna škola. U njoj su velikani, poput Marlona Branda, Džuli Haris, Artura Kenedija… Ovo je najbolja stvar koja jednom glumcu može da se desi”, uzbuđeno je pisao svojoj porodici 1952. godine.

I tada već počinje da dobija neke glumačke angažmane. U to se, doduše, baš ne može računati kaskaderski zadatak u igranoj emisiji “Pobedi sat”, gde je vrlo brzo dobio otkaz. Ali, igrao je u nekih dvadesetak TV ostvarenja, kao i na Brodveju.

No, bio je veoma samosvojan i svojeglav, o čemu je govorio i njegov kolega Rejmond Masi. Prisećao se kako bi Din svojim pristupom zadacima i takozvanom metodskom glumom, koju je naučio kod Strazberga, mnogima zadavao “glavobolje” na snimanjima.

Nikada nije znao tekst pre nego što bi došao na set i često je ignorisao instrukcije- kazivao je Masi, prisećajući se kako je voleo da se osami kada se spremao za ulogu. A kada je bio spreman, samo bi zazviždao, čime bi “obaveštavao” kolege da snimanje može da počne…

“Biti glumac je najusamljenija stvar na svetu. Sam si sa svojom koncentracijom i maštom i imaginacijom, i to je sve što imaš”, govorio je Džimi.

Istočno od raja

Trenutak koji će ga konačno vinuti u zvezde doživeo je praktično zahvaljujući svom uzoru Marlonu Brandu. Da Brando i Montgomeri Klift nisu odbili reditelja Eliju Kazana i uloge u filmu “Istočno od raja”, pitanje je da li bi Džejms Din ikada postao holivudska ikona. No, sudeći po talentu, ali i rečima samog Branda, to je bilo neupitno:

“Spremao sam se da zapevam u filmu ‘Momci i devojke’ kada me je Elija Kazan pozvao da ga posetim na mestu snimanja svog novog filma ‘Istočno od raja’. Nekoliko meseci ranije ponudio mi je da igram u tom filmu, gde bi ulogu moga brata igrao Montgomeri Klift. Ali, u to vreme sam bio zauzet, a mislim i Monti. Umesto njemu, Gedž (nadimak Kazana, prim.aut.) je ulogu brata ponudio novom glumcu po imenu Džejms Din koji je, Gedž mi je rekao, želeo da me upozna. Pre nego što smo se upoznali Gedž mi je rekao da se njegova nova zvezda neprestano raspituje za mene i da svoju glumačku tehniku i način života gradi po uzoru na mene – ili bar prema osobi za koju je mislio da sam ja, pošto me je video u filmu ‘Divljak'”, zapisao je Brando u svojim “Memoarima”.

Marlon Brando i Džejms Din Foto: Courtesy Everett Collection / Everett / Profimedia

Prisetio se kako je kada su se upoznali Džejmsu bilo 20, sedam godina manje nego njemu i da je posedovao jednostavnost koju je Brando smatrao ljupkom.

“Osetio sam nešto od onoga što obeležava jednog farmerskog momka, poreklom sa srednjeg zapada, koji se iznenada obreo u velikom gradu, isto ono što sam ja imao u sebi kada sam došao u Njujork, kao i neke od nemira koje sam kao mlada osoba osetio pošto sam stekao status slavne ličnosti. Bio je nervozan kada smo se upoznali i jasno mi je stavio do znanja da ne samo da imitira moj način glume, već i ono što je on smatrao mojim životnim stilom – rekao mi je da je počeo da uči da svira kongo bubnjeve, da se bacio na motore i očigledno je bilo da traži moje odobrenje za sve to”, pisao je Brando.

Snimljen 1955. godine, kada je bila i premijera, po adaptaciji istoimenog romana Džona Stajnbeka, ovaj filmski debi u glavnoj roli u “Istočno od raja”, ujedno je i jedino ostvarenje koje je doživeo da vidi na platnu. Iako ga je kritika obasula hvalospevima za debi na velikom platnu, tek je posthumno nominovan za Oskara za rolu Kala Treska, što je bila prva posthumna nominacija za jednog glumca u istoriji Američke akademije za film.

Radnja je smeštena u dolini Salinas u Kaliforniji i odvija se za vreme i neposredno nakon Prvog svetskog rata. Iako je rat samo lajtmotiv Kazanovog filma, reditelj “Tramvaja zvani želja” zapravo slika porodičnu dramu, jer su u fokusu dva brata koji se bore za naklonost svog oca i jedne devojke. Osim Dina, u ostvarenju igraju Ričard Davalos u ulozi njegovog brata Arona, Rejmond Mesi kao njihov otac Adam i Džuli Haris kao neodoljiva Ejbra.

Ostalo je zabeleženo da najveći deo svoje uloge Din nije igrao kako je bilo zacrtano u scenariju. Naprotiv, improvizovao bi na licu mesta. A scena koja se Dinu “ukazala”, ujedno je i jedan od najemotivnijih momenata kada grli oca koji ga odbija, plačući…

Buntovnik bez razloga

A sledeći film, “Buntovnik bez razloga” iz 1955. godine, nije stigao ni da pogleda. Našao se u bioskopima samo mesec dana nakon njegove smrti.

I ona prva asocijacija na Džejmsa Dina kao lošeg momka u kožnjaku upravo je “imidž” iz filma Nikolasa Reja. Priča o mladosti, besu spram celog okruženja i potrazi za identitetom, bazirana je na psihološkoj studiji mladih delinkvenata iz 1944.

Džim Stark (Din) tek što se doselio u novi grad sa porodicom. No, brzo stiče novog prijatelja, problematičnog Džona Kraforda Platoa (Sal Mineo) i zaljubljuje se u devojku iz komšiluka Džudi (Natali Vud). Nevolje počinju kada Džudin dečko Baz izazove Džima na trku koja se završava tragično…

Film, koliko god imao kultni status, s druge strane kao da je bio uklet. Jer, svo troje glavnih glumaca izgubili su živote prerano i pod tragičnim okolnostima: Din je poginuo u saobraćajnoj nesreći neposredno pred premijeru, Sal Mineo izboden je na smrt 1976, dok je Natali Vud tragično okončala svoj život 1981. godine.

Tokom snimanja “Buntovnika” već je bio velika zvezda. Čovek o kome su mediji pokušavali da saznaju sve i svašta, koji je imao svoje klubove obožavateljki, i oko svog imena počeo da stvara “kult”.

O privatnom životu zvezde mnogo se spekulisalo. I tada, a i sad. Bio je u vezama sa Liz Šeridan, Barbarom Glen, Ursulom Andres i veren glumicom italijanskog porekla Pjer Anđeli. Ali, bilo je i glasina da je Din, u stvari, homoseksualac, koje je samo podgrejao Nikolas Rej, a mnogo kasnije i Elizabet Tejlor…

Pisalo se da mu je skulptura hobi, kao i mađioničarski trikovi, naročito oni sa vatrom. Ali, najveća strast bile su mu auto-trke.

Foto: Courtesy Everett Collection / Everett / Profimedia

Div

Poslednji film koji je Džejms Din snimio bio je “Div”, Džordža Stivensa. Scenario je rađen po romanu spisateljice nagrađene Pulicerom Edne Ferber. U filmu igraju i Elizabet Tejlor, Rok Hadson, Kerol Bejker, njegova koleginica iz Strazbergovog studija, a priča ove psihološke prati dobrostojeću porodicu Benedikt, teksaške rančere odnosno novopečenog kauboja-bogataša kome je nafta “poslata s neba” Džeta Rinka (Din).

Premijerno je prikazan 10. oktobra 1956. godine, a Din ne samo da je nije dočekao, već nije video ni završno ostvarenje nakon montaže. I za ulogu Džeta Rinka Din je drugi put posthumno nominovan za Oskara, no nije ga dobio.

Dok je snimao film, a pre nego što će ga zadesiti tragična sudbina, rekao je:

“Ako čovek može da napravi most između života i smrti, ako može da živi i nakon što umre, onda je možda bio veliki čovek”, govorio je ne znajući šta će ga ubrzo snaći, a još je i pričao kako se sa 24 godine smirio i usporio:

“Rizikovao sam mnogo puta u životu. Naročito na putevima. I počeo sam da se trkam, ali sada vozim po auto-putevima, i veoma sam oprezan, jer većina ljudi na putu ni ne zna šta radi…”

Bilo je to u popodnevnim časovima 30. septembra 1955. godine. Dok je Din isprobavao svoj novi “porše 550 spajder” za predstojeću trku u Salinasu, policajac mu je napisao kaznu jer je vozio 65 kilometara na čas u zoni gde je bilo dozvoljeno maksimum 55.

Poslednja slika Džejmsa Dina Foto: The Hollywood Archive / Hollywood Archive / Profimedia

A samo dva sata kasnije, kada je krenuo put Salinasa, limuzina “ford tjudor” sudarila se sa “poršeom” kojim je upravljao. Sa slomljenim vratom i teškim unutrašnjim povredama, hitno je prebačen u obližnju bolnicu. Ali, nije mu bilo spasa.

Ni danas, 66 godina kasnije nisu raspetljani uzroci sudara, a porota je tada utvrdila da je to bio nesrećan slučaj “bez zločinačke namere”.

“Glumac mora da interpretira život, a da bi to uradio treba da prihvati sva iskustva koje život nudi. U stvari, mora da traži više od života, u odnosu na ono što mu život podmeće pod noge”, govorio je Din.

Zašto su ga žene volele

Mnogo godina nakon smrti Marlon Brando je u svojim memoarima (Narodna knjiga, 1995.) podsetio da se njegova meteorska slava može pripisati kulturnoj i društvenoj revoluciji u Americi u to vreme u kojoj su “autsajderi isplivali”, ali da je Džimi posedovao sve ono što mu je išlo u prilog.

“Ne samo da je bio na putu da postane dobar glumac, već je bio ličnost i imao je držanje, što je publiku zainteresovalo, a uz to izgled i ranjivost, koje su žene smatrale izuzetno privlačnim. One su imale želju da brinu o njemu. Bio je osećajan i bilo je elemenata iznenađenja u njegovoj ličnosti. Nije bio vatren ili dinamičan tip, ali je imao istančanu energiju i taj nedodirljivi kvalitet povređenosti koja je imala ogroman uticaj na publiku”, zapisao je Marlon Brando.

Džejms Din Foto: Courtesy Everett Collection / Everett / Profimedia

Posthumno je ovenčan sa dve nagrade Zlatni globus, decenijama je konstantno prisutan u pop kulturi, kako kroz muziku, knjige, dokumentarce… Samo u poslednjoj deceniji snimljena su tri biografska filma o Džejmsu Dinu, od čega poslednji “Život” u režiji Antona Korbijna. Upravo je najavljeno da će u vidu holograma Džejms Din “igrati” u akcionom filmu “Finding Jack”. To će “upumpati” dodatni novac imanju zaduženom da brine o glumčevoj zaostavštini, koje inače zarađuje pet miliona dolara godišnje.

A glumac koji bi danas napunio 90 godina, u svim kratkom i burnom životu prošao je “tušta i tma”. Imao je dva cilja. I oba ih je ostvario, ako je suditi prema ovim rečima Džimija Dina:

“Biti dobar glumac nije lako. A biti muškarac je još teže. Želim da budem oba pre nego što skončam.”

Komentari

Vaš komentar