Milica Vučković: Predrasude o ženama u književnosti

Ima onaj vic, prepričava ga i Milica Vučković, koji glasi “ne razgovaram često sa ljudima koji se bave umetnošću, a i onda kada to činim najčešće kažem - produženi sa mlekom i čašu vode”. Njoj je ta slikovita pozicija, sa jetkim podtekstom, prilično dobro poznata. Sluša to desetak godina, od kako je krajem srednje škole počela da radi u kafićima, a od tada je diplomirala na Falultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde sada priprema doktorat, za njom je devet samostalnih izložbi i više kolektivnih, kao i dve objavljene knjige: zbirka kratkih priča “Roj” (Apostrof, 2014)  i roman “Boldvin” (Lom, 2019). Tokom studija se godinu dana usavršavala na Baliju, bavi se tatuom, trčanjem i ekstremnim sportovima, a vodi i kafe galeriju u centru Beograda.Slikaš, pišeš, baviš se tatuom, otvorila si kafe galeriju... Verovatno smo nešto zaboravili. Šta navodiš u rubriku zanimanje, kako vidiš sebe?- To je dobro pitanje zato što zaista ne znam odgovor, a valjda su dobra pitanja ona na koja nemaš zapet odgovor ko praćku. Ne zato što mislim nešto posebno o sebi, već zato što ne znam šta da mislim. Završila sam slikarstvo, da, i sada sam na doktorskim studijama. Kada kažem da sam slikarka, to mi zvuči pomalo levitirajuće. Već više od deset godina se bavim tetoviranjem, od toga živim (jer od umetnosti ne), i najmanje volim da izgovorim da sam tattoo majstor. Od toga zarađujem, time se bavim, ali nisam tattoo majstor. Pišem da, izdala sam zbirku priča i taj roman, ali smatram da je to tek početak, suviše mali korak da bih mogla sada nonšalantno da kažem – pisac sam, da ne kažem spisateljica. Ali pišem, da. Držim kafanu koja je i galerija jer kafanski posao najbolje znam da radim, radim u ugostiteljstvu još od srednje škole. U rubriku “zanimanje” upišem šta mi najviše odgovara u datom kontekstu. Sebe ne vidim, osim u ogledalu kada svako od nas zauzme tek neku pozu - pozu za ogledanje, koja sa nama i nema neke veze. A kada se vidim negde na nekom snimku, bolje mi je da ne gledam. Budućnost takođe ne vidim, i ne verujem u horoskop i gledanje u šolju. Kad porastem mislim da ću biti slikarka, ipak.

Koliko sve to čime se baviš hrani jedno drugo, a koliko je u koliziji?- Ne bih rekla ni da hrani, a ni da je u koliziji. To je, prosto, samo kada mi jedna Milica dosadi ili me nervira, ja odem kod druge. I tako u krug. Srećom pa ih ima dovoljno.Šta je to što možeš rečima da kažeš, a ne možeš slikama, i obrnuto?- Rečima mogu da pokušam da kažem šta mislim, a slikama da pokušam da shvatim kako se osećam. Sve u svemu, ljudi su osuđeni na nesporazum.Rekla si svojevremeno da slikarstvo više nije medij za društveno angažovane teme. A književnost?- Ne znam kada sam to rekla i odakle mi pravo da nešto tvrdim, ali rekla bih da je možda to prevaziđeno, makar u ovom izvlačenju, u ovoj epohi. Slikarstvo ima čime da se sada bavi, likovnim i prostornim, novim medijima i materijalima, novim formama, ima nekoliko slikara koji sada pomeraju te neke granice. A književnost, književnost bi morala da bude angažovana, valjda ne postoji druga? Najangažovaniji su oni što imaju para da sede kući i pišu o neangažovanim temama.“Koliko sam puta u životu poželela da postoji dugme, pauza, koje bih stisnula u do sada bezbroj situacija, nekada i u dobrim situacijama, ne bih dala vremenu da proleti tako brzo, već bih ga podelila na segmente, na slike, pa da mogu da zagledam i osetim svaku ponaosob, do detalja...”, kaže tvoja naratorka u “Boldvinu”. Koja sećanja bi ti zadržala da duže traju?- Sačuvala bih sliku kada trčimo svi po Ceraku rascopanih kolena i glava, visimo sa dženarika i igramo kantare, a moja mama posle ručka siđe sa flašom domaćeg soka od višnje i nekoliko plastičnih čaša od kiselog mleka, pa sve svi sjatimo oko nje i čekamo red da pijemo. Čekanje da brat dođe iz škole da vidim da l’ mi je kupio mirišljave papiriće, pa i kad kaže da nije, ja mislim da laže i da jeste, a da hoće da me iznenadi. Oduvek sam bila optimista. Sačuvala bih, zauvek, svoje odrastanje na Dunavu, bacanje i dizanje mreža sa đedom, ukradeni kukuruz koji se peče na vatri dok neko svira gitaru loše i svi pevamo, takođe loše, ali divno, i ukradene šljive od kojih se prave, moje omiljene, knedle sa šljivama.Sačuvala bih kilometarske šetnje i kilometarska razmišljanja kada sam godinu dana živela sama u Indoneziji i jednom u deset dana u internet kafeu proveravala mejl da vidim šta rade meni bliski ljudi za koje sam tada želela da su mi, svi zajendo, što dalje. Sačuvala bih, čak, i sinoćno veče kada sam sedela u mraku i gledala zvezde i moj Dunav, isti onaj Dunav u koji đed više ne baca mreže jer je suviše star i suviše često govori o smrti, a mi mu zameramo što se predaje. Imaju ljudi valjda pravo i da se predaju. Sedela sam, dakle, sinoć i gledala tako zvezde, nigde nema toliko zvezda kao na Dunavu, i slušala “Planet Caravan”. Mislim da je to možda najbolja pesma na svetu, iako to nije bilo pitanje.https://www.youtube.com/watch?v=DW3pZjmS3rgPostoji li u “Boldvinu” nešto što su čitaoci otkrili, a da ti nisi inicijalno mislila o tome?- Otkud znam.Učestvuješ na festivalu Krokodil. Ove godine će biti predstavljene isključivo autorke. Pišu li muškarci i žene zaista različito pa to ostavlja prostora za takve podele ili je nešto drugo po sredi?- Doslovno sam sa pet strana pokušala da priđem ovom pitanju i uvek se vraćala unazad, iznervirano, ali evo pokušaću. Muškarci i žene ne pišu isto ili različito, i muškarci i žene pišu. Književnost se ne deli na mušku i žensku već na dobru i lošu. Ako bi loše u književnosti kod žena bilo ono nešto, roze, ljubavno i trivijalno, ne vidim zašto je bolje u književnosti kod muškaraca ono bradato, falusno, lovačko-boemsko. Ono što je činjenica je to da su žene u književosti (kao i svuda drugde) daleko manje zastupljene nego muškarci, a tamo gde im se napravi prostor, stavi im se roze korica. O ženama u književnosti se odgaja velika predrasuda, velika nepravda. Istina je da žene nekada nisu imale ni vremena ni opciju da pišu. Ženska deca se nisu školovala - ne do pre šest vekova, već do pre dva kolena, i to na Balkanu, koji je, kao, Evropa.Moje obe babe su nepismene, a dede su slali na školovanje. Mog dedu, dok je bio živ, da ste pitali koliko ima dece, rekao bi - „jedno dijete i tri ćeri“. Eto, to je pozicija žena. Proces emancipacije još traje, tek je počeo, ali da li ide u dobrom pravcu, to ne znam. Ja ne pripadam toj nekoj novopečenoj feminističkoj kliki raspomamljenih žena koje ne znaju šta će od sebe pa se razleću nešto na sve strane u sto i jednom besmislenom aktivizmu. Možda štap zaista mora toliko da se nakrivi na tu stranu da bi posle zaista bio ravan, ne znam. Svakako, ne znam ni šta mislim o tome što na ovogodišnjem festivalu Krokodil učestvuju samo žene i šta je tu po sredi, ali nemam ništa protiv, to su većinski sjajne žene. Postoje one žene koje se feminizmom bave samo tako što ono što rade - rade đavolski dobro. To je najbolji aktivizam. To bih preporučlila svakome.Šta je to što sada pišeš?- Pišem novi roman, odnosno, napisala sam već novi roman, jer sam “Boldvina” napisala odavno, mnogo ranije od godine kada je objavljen. Taj novi roman na kojem radim, mislim da će biti baš sulud, možda čak bude i grozan, to me mnogo raduje.

Pratiš li književnu scenu u regionu? Postoji li ona uopšte i vidiš li svoje mesto na njoj?- Trudim se da pratim, ali regionalna književna scena je zaista ogromna, kvalitetna i odgromna, to je potpuno neverovatno. Ima toliko puno mladih sjajnih pesnika, zatim svake godine pročitam makar jedan roman kojim budem oduševljena. Mogla bih dugo da nabrajam kada bi trebalo da kažem koji mi se sve autori i autorke regiona dopadaju. Moje mesto je valjda tu negde među njima, u nekom ćošku, najviše volim da sedim u ćošku, odatle se najbolje vidi i niko te ne gura.Samostalna si umetnica. Videli smo sada, u doba korone i priči o pomoći samostalnim umetnicima dok su ustanove kulture zatvorene da ima i onih koji misle da samostalni umetnici „ne rade ništa“, ne samo u među neupućenima, nego i među onima na, da tako kažemo, pozicijama moći. Kako ti gledaš na sve to?- Pisali su ljudi već na tu  temu masovno, kako eto, sedite u karantinu, čitate knjige, naučne radove, gledate onlajn predstave i filmove, slušate muziku, sav taj sadržaj dobijate besplatno, a mislite da se umetnicima ne treba pomoći. Nemam ja tu šta da dodam osim da je čovek jedno nakaradno biće i da civilizacija odavno ide pogrešnim tokom, nikako da se samo zaustavi.Ako nema svrhe pokušavati danas da neko bude Karavađo, kako to negde kažeš, niti ima mesta za “pretenciozni angažman” u slikarstvu, šta onda (pre)ostaje?- Ostaje ogromno, baš veliko i kao pećina duboko i neistraženo polje formi i boja, tekstura, poteza. Zamislite da nema društvenih normi i da svako od nas može da izmišlja reči po sopstvenoj volji. E pa, to je slikarstvo, staneš ispred belog platna i izmisliš čitav jedan svet, i tako zauvek.Galerije se sada polako ponovo otvaraju za publiku. Čini se da ni pre nije bilo lako mladim umetnicima da dođu do samostalne izložbe. Koji su kriterijumi po kojima predstavljate umetnike u “Vjernom psu”?- Ideja je da u „Vjernom psu“ zaista može da izlaže bilo ko. Naravno, i to entuzijastično „bilo ko“ ipak se svede na neke kriterijume, više tehničke nego likovne. Dakle autori moraju da imaju neki opus radova, da tih radova ima dovoljno za samostalnu izložbu, ako ne, mogu se priključiti grupnoj izložbi sa ostalim autorima na kraju godine. Što se likovnog izraza tiče, trudimo se biramo autore autentičnog jezika, neformalnog, inovativnog, ali isto tako volimo i klasične stvari. Pre svih tih kriterijuma, kod nas prednost imaju mladi i neafirmisani autori, budući da znamo koliko je u Beogradu teško i skoro nemoguće naći (i platiti) prostor za izlaganje.

Da možeš da pozoveš bilo kog slikara i pisca na piće u taj svoj prostor, ko bi to bio?- Nikog ne bih zvala. Ljude koje volim i kojima se divim (bez obzira što su svi već uveliko mrtvi), volela bih da sam srela negde usput, u nekoj sporednoj i zadimljenoj kafani i da sam ih gledala iz prikrajka, pa ako se baš ne ispostave kao potpuni idioti, možda bih sela sa njima za sto da slušam šta pričaju. Svakako, ne volim da upoznajem ljude, više volim da ih volim iz daleka.Na Fejsbuku često komentarišeš društvene, pa i političke fenomene sada i ovde, često iz specifičnog ugla... Kako vidiš Beograd i Srbiju danas?- Srbiju vidim kao zemlju jeftine radne snage na ivici propasti, punu ljudi koji nemaju novca da vode iole dostojanstven život, i takvima, gladnima, se najlakše manipuliše, a oni iako možda i na ivici svesti znaju da ih ruka koja hrani ubija, nemaju drugu opciju nego li da i danas - jedu. Beograd vidim kao ukrasnu mašnu na kanti đubreta, na deponiji od zemlje, rasprodatoj, opustošenoj. Takođe ga vidim kao grad prepun pretencioznih ljudi koji pričaju iste floskule iz dana u dan, nemajući svest da Srbija nije Beograd i da Beograd nije Srbija, grad u kojem ljudi imaju pristojne plate, voze dobre automobile, imaju skupe telefone jedu po restoranima i kukaju nad „urušenim sistemima vrednosti“, a vlast im ne valja jer ove godine ne mogu na more i jer im se ne dopadaju pločice na Trgu republike. Beograd, grad u koji se sasipaju neki tuđi milioni i kradu neki naši crkavi novci, vidim ga kao vatromet gde sve puca po svim šavovima a svi misle - „vidi vatromet, mora da je neka proslava“.Živimo, izgleda, u vreme rijalitija. Negde si i ti izbor za NIN-ovu nagradu nazvala rijalitijem, mnogi ga vide i u Skupštini... Šta je alternativa?- Ta reč rijaliti se više toliko koristi da me izluđuje. Ja sam je upotrebila u kontekstu NIN-a, baš zato što oni tu reč stalno upotrebljavaju i od nje se groze, a nisu ništa bolji. Sve je danas rijaliti, takvo je doba. Alternativa je da ne budemo: pre svega fašisti, zatim sitne interesdžije, krupne interesdžije, laktaši, alavi novca i slave, besprizorni, bezobrazni, poltroni, ograničeni, spletkaroši, potkupljivi. Alternativa je da imamo kritičko mišljenje, da ne prihvatamo stvari zdravo za gotovo, da ne mislimo da nešto znamo, nego da učimo. Alternativa je da imamo razumevanja jedni za druge, i sa zubima i bez zuba, da razumemo svoje i tuđe okolnosti i šta je ono što nas čini različitima ali šta bi bilo ono što bi moglo da bude naše zajedničko. Ako se to ikada desi, svet možda može da bude bolje mesto.