Marko Vidojković o Igoru Karanovu: Gruvao je i razvaljivao od početka do kraja

Kultura 17. jan. 202215:17 > 15:19
Podeli:
Igor Karanov i Marko Vidojković Foto: Nova.rs, Ivan Dinić/Nova S

Kod smrti je strašno i to što ne znaš ko je sledeći. Igor Karanov bio je sledeći, preksinoć, što sam saznao iz poruke na Viberu, koja me je dočekala kad sam se probudio, piše Marko Vidojković u svojoj kolumni za "Danas" koju prenosimo uz dozvolu autora.

„Kako?“, pitao sam i dobio odgovor, koji me samo delimično začudio, jer svi koji su poznavali Igora znali su i da se nije štedeo. Nalik čovečijem pastuvu, u svakom mogućem smislu gruvao je i razvaljivao, od početka do kraja. Nije imao nikoga do samoga sebe da ga gura kroz karijeru, ali toga nije bilo malo: talenat, marljivost, stas, strast, velike oči i luda glava iza njih – sve to je Igor imao i uložio u svoj kratki život.

Upoznali smo se 2005, kada sam postao izvršni urednik u Plejboju. Stasiti dugokosi duhoviti novosadski lepotan pisao je tada za Gloriju i Plejboj. Njegova dečačka želja da mu kažeš šta eventualno ne valja, činila je naredne tekstove još boljim. Kad je Plejboj u jesen 2005. kupila Atika, Igor Karanov ostao je u Gloriji.

Istog leta, 2005, bila je svadba Jasmine i Saleta Ejndžela, na privatnom imanju kraj Avale. Napio sam se kao stoka, a Igor se unakazio do neprepoznatljivosti. Svaka čast, majstore. U neko doba zagrljeni smo se odvukli do mojih kola i krenuli ka Beogradu. Čak nas je zaustavila i policija, a ja sam, zahvaljujući toni sarmica od zelja, naduvao nulu. Igor nije jeo ništa.

Karanov je preuzeo kormilo Plejboja pošto smo Perica Gunjić, Sale Ejndžel i ja, posle više od sedamdeset brojeva, odatle otišli. Mesečni budžet bio je tolicni da su ceo broj mogla pisati jedva tri čoveka, ali Igor je mogao da zapne i za šestoricu. Bilo mi je drago, ali i žao.

Sreli smo se jesenas u redakciji Nove i izgrlili se. Svi koji ste ga znali znate i tu neodoljivu potrebu da ga izgrlite kad se sretnete. Uskoro je prešao na TV Insajder. Konačno je ekran uhvatio lepotu, šarm i talenat novosadskog večitog dečaka, tačnije, njegove poslednje dane.

Ostavio sam znak tuge na Igorovom Fejsbuk profilu, a onda plivao rekom ožalošćenih žena, muškaraca, novinara, aikidoka i boema, koji su se osetili kao da im je umro nekom omiljeni brat od tetke, nekom doživotna simpatija. Zvao me Sale Ejndžel umesto ja njega. Teško je čoveku koji godinama živi u Nemačkoj objašnjavati da je tragedija utoliko veća jer se Igor zapravo samo bućnuo u srpsko more mrtvih poznatih, bitnih i bliskih, kojim plovimo od 2020. „Osećam ja to, zato uopšte ni ne dolazim u Srbiju“, kaže Ejndžel.

Poslednji put video sam ga na novogodišnjoj proslavi portala nova.rs. Udaljen dvadesetak metara, sedi na ivici fotelje. Derem se: „Karanov, Karanov!“, a on me gleda belo. Nije to on, kažu mi, pijan si. Bedak, uvek je lepo videti Igora. Prilazim čoveku, koji izbliza uopšte ne liči na njega i izvinjavam se. Zagrliću Karanova nekom drugom prilikom, zaključio sam tad i nastavio da pijem.

("Danas")

Komentari

Vaš komentar