Tokine, Nataša je. Igor Karanov je preminuo. – Tu sam poruku primio sinoć, malo posle ponoći. Nataša je žena koju je voleo i koja je volela njega. Predstavila se za slučaj da nemam njen broj i napisala njegovo prezime, jer ako nemam broj, možda neću znati koja je Nataša u pitanju, ni koji Igor. Stvarno nisam imao broj jer smo se uvek čuo sa Igorom, a Natašu sam viđao uživo, ili s njom pričao preko njegovog telefona. Ovako mi je sve bilo jasno.
Igor i ja nismo imali zajedničke prijatelje, mada smo imali mnogo zajedničkih poznanika. Nismo jedan drugom poznavali roditelje, ni braću ni sestre. Mi smo poznavali jedan drugog i to nam je bilo sve. Nikad nismo mogli da se dogovorimo oko toga kako smo se upoznali. Obojica imamo istu priču, samo što u njegovoj on prilazi meni da se upoznamo, a u mojoj ja njemu. Slažemo se oko mesta i vremena, znamo i koje mesto na šanku je bilo u pitanju, i šta je ko pio, i ko je s kim bio, samo su nam uloge zamenjene.
Posle toga nismo gubili vreme, nikad nismo sedeli uludo, nismo propuštali da se upoznajemo, da živimo, da se volimo kao carevi. Nas dvojica nemamo nezavršena posla, mi smo iskoristili svaki zajednički trenutak koji nam je bio dat. Na svakom trenutku s njim sam beskrajno zahvalan svakome i svemu kome se može biti zahvalan, a najviše njemu, mom prijatelju.
Ne znam zašto ne mogu da prestanem da plačem, nema racionalnog razloga, jer sve je u redu, on i ja bismo sad znali da je sve u redu, da stvari idu svojim tokom i da mi nismo plačljivci nego borci, i evo i ja sad sam ovde znam da je sve tako, samo mnogo mi nedostaje budućnost s njim. Da se dere na mene, da se smeje, da svira i peva, da idemo na ragbi, da vežbamo praćku, da pokazujemo jedan drugom specijalke, da mi govori u pravim trenucima ono što sam sposoban da čujem. Nedostaje mi da me voli onako kako me je voleo. Nedostaje mi da ja njega volim, živog, jer mnogo je teško naći živog čoveka koga možeš tako lako i čisto da voliš.
Nije on bio lak čovek, mada ne znam ni da li je bio težak. Bio je zajeban tip. Igor Karanov, pesnik, otac, pisac, ljubavnik, novinar, majstor borilačkih veština, urednik, voditelj, snajperista, Igor Karanov, dobar dečko s mačem u ruci.
Sanjao sam ga noćas, njega i Natašu. Bilo je leto u tom snu, našli smo se negde u Svetogorskoj, u nekoj kafani koja više ne postoji ali ima stolove na pločniku. Slučajno smo se sreli, a kao trebalo je da se nađemo, i sednemo na kafu, sijalo je sunce, a on je u crnom kaputu, zgodan, lepo ošišan i bled, sa šljivom ispod oka. Ja u snu znam da je umro i kažem – Umro si, a? – On kaže – Umro sam, sad samo da završim neke sitnice i odoh. – Ja kažem – Bled si. – On kaže – Pa umro sam brate. – Ja kažem – Znao sam da ne bi otišao bez pozdrava. – Njega već nije bilo, a ja sam gledao u telefon, kao dobro mogu još neko vreme da ga pozovem, i evo i sad sve mislim da ga ne zovem jer možda mi se neće javiti, možda je završio te sitnice.
U ovoj suludoj žalosti koja razdire i daje mi snagu, jedina osoba s kojom mi se ćuti o njemu, je Nataša. Dok su se muvali, i dok se još nije znalo kako će da ispadne sve to između njih, ja sam upao u neku muku i nisam imao gde da spavam u Beogradu, on me je pozvao kod njega. Proveo sam tamo dve nedelje, bio sam mu potreban kao rupa u glavi dok se udvara ženi svog života, ali bio sam dobrodošao kao da su samo mene čekali. Tada, upoznao sam novog Igora, istog onog od ranije, samo najboljeg. Tada smo završili sva posla koja smo imali, ostala nam je samo budućnost.
Bonus video: Branka Petrić se pesmom oprostila od Laneta
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare