U pet decenija dugoj karijeri Marina Abramović (73) je hodala po Kineskom zidu, ležala u petokraki koja gori, sedela nepomično danima u galeriji, ali, koronavirus ju je zaustavio. Premijera opere "7 smrti Marije Kalas" koju je režirala u Bavarskoj državnoj operi odložena je do daljeg.
Poslednjih mesec dana Marina je boravila u Minhenu gde je, kao reditelj i idejni tvorac, u saradnji sa kompozitorom Markom Nikodijevićem, postavljala ovaj muzičko-teatarski komad: kombinaciju video umetničkih radova i performansa o tragičnim mitovima vezanim za Mariju Kalas ispričanih kroz sedam arija.
Sve do kraja marta, na Marinin zahtev, Bavarska državna opera je pokušavala da nađe način kako bi premijera zakazana za 11. april ipak mogla da se održi, uz živi onlajn prenos, bez publike u samoj sali. U jednom intervjuu umetnčki direkor kompanije, Nikolaus Bahler, rekao je da razmišlja o uklanjanju sedišta iz prvih redova, na nivou orkestra, kako bi muzičari svirali na propisanoj udaljenosti. Međutim, početkom aprila je izdato i zvannično saopštenje da sve te alternative, jednostavno „nisu mogle biti opravdane“ i praizvedba je odložena na neodređeno.
(Zanimljivo je da je na sajtu pariske Opere Garnije, koja se otvara 9. juna, moguće kupiti ulaznice za gostovanje „7 smrti Marije Kalas“ početkom septembra).
– Nadala sam se da će nam anđeli pomoći, svakog dana sve više i više. Ali, nije bilo moguće – izjavila je Marina nakon odluke o otkazivanju.
Ta premijera bila bi kulminacija njene životne opsesije Marijom Kalas koja je počela kada je naša umetnica imala 14 godina. U svojim memoarima „Prolazim kroz zidove“ (Samizdat, 2017) pisala je kako se osećala kada je ovu američku divu grčkog porekla prvi put čula na radiju, u bakinoj kuhinji: „Bila sam hipnotisana, kroz telo su mi prošli žmarci i prostrujao je nekakav elektricitet“.
Kasnije je otkrila sve o Mariji Kalas. Pročitala je svih osam biografija i videla da imaju mnogo sličnosti: obe su Strelci u horoskopu, obe su imale teške majke, „a tu je i taj neverovatan intenzitet emocija, kada je u isto vreme i krhka i jaka“, opisala je Marina.
„7 smrti Marije Kalas“ je mešavina najvećih hitova Kalasove, ali i Marine, piše „Njujrk tajms“ (The New York Times). Svaku od sedam arija prati kratak film u kojem Marina igra pored glumca Vilema Dafoa. Tu su simboli koje često koristi u svojim radovima – noževi, zmije, vatra, oblaci – a kako se opera bliži završnici, „identiteti dveju žena postaju tako zbrkani, da je teško prepoznati o kojoj divi se, zapravo, radi“.
Marina je odabrala arije iz opera „Karmen“, „Toska“, „Otelo“, „Norma“, „Lučija od Lamermura“, „Madam Baterflaj“ i „Travijate“, kojima je želela da odrazi razna emotivna stanja.
Dok pevači i orkestar na sceni arije izvode uživo, kratki filmovi emituju se na sceni. Marina i Vilem Dafo snimili su ih u novembru u Los Anđelesu, u režiji Australijanca Nabila Elderkina.
Naša umetnica performansa i američki glumac upoznali su se početkom ovog veka u Njujorku. Marina je živela u u zgradi u kojoj se nalazilo eksperimentalni pozorište „Vuster grup“ (Wooster group) gde je Vilem Dafo nastupao. Postali su prijatelji i zajedno su sarađivali u komadu „Život i smrt Marine Abramović“ avangardnog reditelja Roberta Vilsona.
U šest od sedam kratkih filmova u „7 smrti Marije Kalas“ Dafo igra ili Marininog ljubavnika ili dželata. U svih sedam ona umire. U jednom on drži pitona koji će je udaviti, uz zvuke „Ave Marija“ koju Dezdemona peva neposredno pre nego što će umreti od ruku glavnog junaka iz Veridjevog „Otela“.
– Poznajemo se godinama, i volim da radim sa njom. Ako želi da je ubijem, pa, to je za mene velika čast – izjavio je Dafo.
U drugom filmu ubija je nožem, uz melodiju „Habanere“ iz „Karmen“ Žorža Bizea.
Suzan Mekleri, profesorka muzikologije na Univerzittu u Klivlendu, kaže da je Bizeova opera uspostavila temelje za tragičnu heroinu koju ubijaju na sceni. Žene su od nastanka opere umirale u njoj, napominje, ali publika to nije mogla da vidi na sceni sve do 19. veka.
– Posle „Karmen“, koja je bila pravi hit, to je postalo skoro pravilo. Ako žena peva te visoke tonove, i toliko se ističe i pokazuje, na ovaj ili onaj način, moraće da bude ubijena – objašnjava prof. Mekleri.
Tu su još i Madam Baterflaj, koja se sama ubila nožem, i Toska koja je skočila u smrt.
„7 smrti Marije Kalas“ traže od publike da se zamisli nad sveprisutnošću umiruće dive, ali Abramovićeva kaže da ne želi ovaj komad da posmatra kao kritiku mizoginije u operi.
– Kao prvo, ja nisam feministkinja. Smrt žene na sceni samo je dramatičnija i lepša od muške smrti – rekla je Marina.
Mariji Kalas, sopranu čije su strastvene izvedbe doprinele ponovnom interesovanju za bel kanto repertoar s početka 19. veka, ni u privatnom životu nije nedostajalo drame. Imala je burne odnose sa direktorima operskih kuća, publikom i medijima, naglo je gubila težinu i, vremenom, snagu svog vrhunski osetljivog glasa.
A onda je tu bila i čuvena afera i sa Aristotelom Onazisom. Upoznali su se dok je ona još bila u braku sa italijanskim biznismenom Đovanijem Batistom Meneginijem. Veza sa Aristotelom ubrzo je prerasla u veoma javan ljubavni trougao u koji se umešala Džeklin Kenedi (kasnije Džeklin Kenedi Onazis). Kada je Aristotel umro 1975, Kalasova se povukla od očiju javnosti, u svoj apartman u Parizu, gde je i u umrla 1977, od srca. Imala je samo 53 godine.
– Više nije htela da živi. U stvari, umrla je od ljubavi i slomljenog srca. I ja sam skoro umrla od ljubavi, tako da razumem šta to znači – otkrila je Marina.
Kada ju je, pre deset godina, ostavio supurg, italijanski umetnik Paolo Kanevari, bila potpuno skrhana, dodala je.
– Prestala sam da jedem. Da pijem, Nisam više htela da živim. Dugo sam bila u lošem stanju – priznala je naša umetnica.
Rad je bio jedina stvar koja ju je spasla.
– Ali, Kalasova se odrekla čak i svog rada. I tu je velika razlika između nje i mene. Ja nisam mogla da odustanem od umetnosti – istakla je.
Polanski i Injaritu bili u igri
Ovaj projekar začet je u Marininoj glavi još pre 30 godina, izvestio je sajt ArtNewspaper. Prvobitna ideja joj je bila da angažuje sedmoricu najvećih filmskih reditelja za po jednu scenu smrti. Do kraja 2014. objavljeno je je dobila pristanak od Romana Polanskog, Alehandra Gonzalesa Injaritua, Marka Brambilje, Đade Kolagrande i Jorgosa Lantimosa, ali su kasnije Polanski i Injaritu odustali, a norveški pisac Peter Skavlan napisao scenario koji je, potom, adaptiran za operu u Marininoj režiji.
Taj Marinin duh istrajnosti i čelične volje bio je prisutan i tokom proba u Minhenu, krajem marta, kojima je novinar „Njujork Tajmsa“, Metju Anderson, prisustvovao preko Skajpa.
Marina, obučena u dug beli bademantil, namignula je novinaru, „neću ovo da nosim, ovo je samo za probu“. Onda je sela za sto preko puta korediteljke Linzi Pajsinger, česte Marinine saradnice i umetnice performansa. Pajsingerova joj je davala detaljne isntrukcije kako da se kreće po sceni, pred kraj opere, nakon svih sedam izvedenih arija.
– Ovo je poslednja scena koju ćete videti. U spavaćoj sobi Marije Kalas – otkrila je Marina.
Na početku scene ona je u krveetu, a Linzi joj sugeriše kako da sedi i pomera ruke i vrat. Marina sve zapisuje.
– Ne mogu biti i na sceni i van scene u isto vreme. Linzi mi je pomogla da uvežbam pokrete – obasnila je Abramovićeva.
Prema instrukcijama, ona ustaje iz kreveta, kao u transu, i hoda po studiju, do zidnog ogledala, a onda do stola u sredini sobe, gde lagano podiže plastičnu vazu i baca je o pod. Iz zvučnika dopiru tonovi mračne orkestarske muzike Nikodijevća, aranžirani za sintisajzer, sa dugim akordima i dramskim basovima.
Marina je u pauzama nanosila dezinfekcioni gel na ruke. Pošto je minhenska Opera državna institucija, probe su bile dozvoljene, iako je privatnicima u Nemačkoj rečeno da ostanu kod kuće. Poštujući pravila o bezbednosti, broj ljudi u prostoriji za probe bio je ograničen, a distanca između njih morala je da bude metar i po.
Dirigent Joel Gamzu rekao je da je nastanak rada u takvim okolnostima „izazovan ali uzbudljiv“.
– Ovo je novo za sve nas, ali se trudimo da uradimo što više možemo – rekao je Gamzu.
Marina je uvela strog režim tokom proba.
– Bilo je veoma važno da svakog dana primenjujem vojničku disciplinu: ustajanje, vežbe, doručak, opera. Svaki dan isto – istakla je.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Nije bila ni najmanje zabrinuta da će se zaraziti koronavirusom.
– Nije mi nijednom prošlo kroz glavu. Kada pomislim koliko sam puta rizikovala život u svojim performansima, do sada sam mogla da umrem više puta. Kada radim nešto što volim, ništa loše ne može da mi se desi – poručila je.