Podeli:
Marina Abramovic
Foto: EPA/GEORGIOS KEFALAS

"Jedna stvar mi nedostaje neverovatno mnogo, vidim da ona sasvim nestaje, a to je humor. Nema humora. Nema politički nekorektnih, prljavih šala, ničega", rekla je Marina Abramović, umetnica performansa u razgovoru sa svojim indijskim kolegom Nikilom Čoprom.

Razgovor dvoje umetnika uživo preko zuma, upriličen krajem jula za potrebe Muzeja umetnosti i fotografije u Bengaluru u Indiji, zainteresovani su mogli da prate u realnom vremenu i da postavljaju i pitanja učesnicima. Marina Abramović je odmah na početku Indiju nazvala “spiritualnom majkom” od koje je mnogo naučila i mnogo toga je primenila u svom radu. Umetnica je, odgovarajući na pitanja svog kolege i gledalaca, govorila o svojim počecima, odluci da se posveti performansu, prirodi, izolaciji u vreme korone i mogućnostima da se izrazi u takvom okruženju, augmentativnoj realnosti…

– Ja sam umetnica. Ljudi pitaju kako se postaje umetnik. Zapravo verujem da se umetnik ne postaje. Rođeni ste s tim. Rođeni sa darom i treba da ga propoznate što je moguće pre. Sećam se svoje prve izložbe, bile su to slike, i bila sam ljubomorna na Mocarta jer je on svoj prvi koncert imao sa sedam godina. Pomislila sam: “O, bože, već sam zakasnila”. Na prvoj izložbi predstavila sam oblake, saobraćajne nezgode i svoje snove. Snovi su nešto što vam je dato. Dakle, sanjate san i sledećeg jutra ga naslikate. Bilo je to jesdnostavno. Slikala sam sa 18, 19 godina i sećam se kao važnog trenutka u svom životu kada sam slikala oblake, različite vrste oblaka, projekcija, oblake kako napadaju ljude, crne senke… I onda sam jednog dana ležala napolju, gledala u nebo, u određenom trenutku kada nije bilo oblaka, ničega, samo potpuno plavo nebo. I onda je niotkud nadletelo 12 vojnih aviona i iscrtali su crtež na nebu i gledala sam kako se on razlaže i nestaje i ponovo ostaje samo plavo nebo. Nakon toga mi se zaista nešto dogodilo, skoro kao otkrovenje. Upitala sam se zašto treba da odem u atelje i da napravim nešto dvodimenzionalno, ako mogu jednostavno da odem u prirodu i koristim vazduh, vodu, vatru i svoje telo i stvaram umetnost – ispričala je Marina Abramović o svojoj odluci da se posveti performansu.

Marina Abramović/Foto: EPA/JORGE ZAPATA

A onda se prisetila i svog prvog performansa.
– Nikada neću zaboraviti kada sam izvela svoj prvi performans. Isprva sam bila jako nervozna, ali u trenutku kada sam stala pred publiku sve je nestalo. Osetila sam neku organsku vezu sa svojom publikom. Osetila sam tu razmenu energije između mene i publike i, što je više performans napredovao, osećala sam skoro struju i totalno prisustvo, to da sam ovde i sad, i znala sam da je to moj medij, da je to nešto što sam oduvek htela da radim. I tako sam postala umetnica performansa. Veoma je važno da umetnik otkrije svoj medij. Neki su sjajni slikari, neki sjajni vajari, neki stvaraju poeziju, neki filmove, pišu knjige… Potrebno je da znate koji je to medij kojim ćete se najbolje izraziti. Imala sam sreće da otkrijem performans. I sada, posle 50 godina karijere, to i dalje radim. To je nešto iza čega zaista stojim – rekla je ona.
Podsetila se kratko i saradnje sa Ulajem, svojim dugogodišnjim partnerom, i njihovog poslednjeg rada i razlaza zaključenog poljupcem na Kineskom zidu.

“Performans bez publike ne postoji”

Govoreći o tome šta ona smatra performansom, umetnica je naglasila da je za tu vrstu nematerijalne umetnosti važan trenutak, da se dešava “ovde i sada”.

– Mnogi umetnici, kada ih pitate šta je performans, različito opisuju taj medij, ali ja mislim da je performans zapravo to da vi, kao umetnik, odredite vreme i mesto gde će publika doći i onda stvarate mentalnu i fizičku konstrukciju u koju unosite energiju, gde se dešava razmena energije između vas i publike. I ako performans traje tri sata, tri meseca, 12 dana, koliko god da je potrebno, šta god da se dogodi, da nestane struje, zemljotres, šta god, i to je deo rada… Za mene je važno da budem u performansu sada. Jer je za performans važan taj trenutak. Morate da naučite da živite u sadašnjosti. Prošlost se već dogodila, budućnost nije. I posebno sada, kada ste u ovom neverovatnom dobu koronavirusa, sve što imamo je sadašnjost. Budućnost je nepoznata, ne znamo šta će da se dogodi, ne znamo kako će to da se razvija. Dakle, sada smo i ovde, i veoma je važno prihvatiti taj trenutak bez straha i da mu se zaista predate – navela je Marina Abranović.

Performans u njenom slučaju podrazumeva i pripreme za izvođenje.

– To nije lako. Ljudi misle da jeste. Imala sam performans u kom sam tri meseca sedela u muzeju, sedam sati dnevno, ili 10 kada je muzej otvoren petkom, i onda, kao, “ona samo sedi i ne radi ništa”. Ali, evo, sedite tri sata bez pomeranja, videćete koliko je to komplikovano. Veoma je važno da pripremite telo. Za taj konkretan performans pripremala sam se kao astronaut koji se priprema za odlazak na Mars, na Mesec. Moram da promenim navike svog tela, tako da sam mogla da jedem i pijem samo uveče, jer se tokom dana nisam pokretala, nisam ustajala sa stolice, nisam odlazila do toaleta. Promenila sam ceo metabolizam i za to mi je bilo potrebno godinu dana – rekla je ona.

Govorila je i o tome kako vidi budućnost performansa, s obzirom na “novu normalnost”.

– Zanimljivo je razmišljati o budućnosti performansa, čak i sada kada imamo fizičku distancu, a potebna nam je publika. Performans nikada neće izumreti. Performans je kao Feniks, uvek će se rađati iz sopstvenog pepela. U vreme ekonomske krize, performans ne košta mnogo, i dostupan je. Performans nije ona kategorija umetnosti koja se u doba udobnosti može prodati za milione dolara. Mi smo zaista tu da bismo nešto promenili u našoj kulturi, da probudimo svest u javnosti. Performans ne može da promeni živote, ali vam zaista može ponuditi put. Performans bez publike ne postoji. Publika i performer stvaraju delo – ističe Marina Abramović.

Premijera opere u Minhenu u septembru

Na Čoprine reči da mu je drago što je osećanje za prirodu na neki način pokrenulo njen umetnički razvoj, umetnica mu je odgovorila da je “priroda u ovom trenutku toliko probuđena, čista, da podrhtava”, a da je ona tri meseca u svojoj kući u zaleđu Njujorka, okruženoj prirodom.

Marina Abramovic
Foto: EPA-EFE/Tytus Zmijewski

– Nijednom u poslednjih 50 godina nisam bila na jednom mestu tri meseca. Moj život je neverovatno stresan, bavim se dugim performansima i meditacijom, ali mi je život veoma stresan. Ne bavim se sad performansom jer mi je za to potrebno da putujem, ja sam sama rad, ne mogu da pošaljem rad u kutiji. Zanimljivo je, a to mi se nikada ranije nije dogodilo, da mi je život tako neverovatno programiran. Imam zakazane performanse za 2025. i sad je sve otkazano – rekla je Marina Abramović.

Međutim, očekuje je uskoro premijera opere u Minhenu, zbog koje će ponovo na put.

– Bukvalno sam srećna zbog toga što bi moja opera trebalo da bude premijerno prikazana 1. septembra, zove se “Sedam smrti Marije Kalas”. To je prva opera koju režiram i igram u njoj, a govori o ženi koja umire za ljubavlju. U svakoj operi žena umire za ljubavlju. Uzela sam sve te smrti iz različitih opera i spojila ih u jednu. Posvećena je Mariji Kalas, koja je zaista umrla od slomljenog srca, zbog ljubavi. I sad moram da otputujem na dva meseca, da prođem dve nedelje karantina, a onda probe i nastup… U operi ima 3.000 mesta, ali možemo da je izvedemo pred 200 ljudi, zbog održavanja fizičkog razmaka. To je nezgodno, nikad nisam imala tako redukovanu publiku, nikad takve okolnosti, a opet sve ostale premijere u Evropi odložene su za sledeću godinu. I sad ima mnogo tih čitanja horoskopa, i deluje da će septembar biti pun krize, nasilja, demonstracija, tih loših aspekata Marsa, tako da nemamo mnogo vremena jer će se epidemija vratiti. U osnovi živimo u vreme kada ne možemo ništa da planiramo. To je tako važno vreme, verujem da je ovo vreme u kojem ne možete da planirate i morate da se suočite sa strahom od nepoznatog zaista vreme lične, mentalne, fizičke, emocionalne transformacije – rekla je ona.

“Smejanje je važno, a sada uopšte nema humora”

Upitana za to kako gleda na doba izolacije i otuđenja, bez dodira i boravka sa porodicom, prijateljima, Marina Abramović rekla je da joj mnogo nedostaje – humor.

– Jedna stvar mi nedostaje neverovatno mnogo, vidim da ona sasvim nestaje, a to je humor. Nema humora. Nema politički nekorektnih, prljavih šala, ničega. A volim to. Ima to neke veze sa političkom korektnošću, koja je sasvim oduzela kreativnost. Da smo takvu političku korektnost kakvu imamo sada imali sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih, ne bismo mogli da izvedemo 80 odsto naših radova. Bilo bi nemoguće. Nešto zaista nije u redu u pristupu humoru. Mislim da je smejanje veoma važno. Dalaj Lama je svaki govor počinjao šalom, smejao se i otvarao je srce. Prvo treba da otvorite srce smehom, a onda možete da kažete i užasne istine, posle toga. A sada uopšte nema humora – primećuje umetnica.

Upitana za to šta misli o preuzimanju rizika da se u doba koronavirusa izlazi iz izolacije, da se ljudi sreću sa prijateljima, druže, dodiruju ili ljube, umetnica je odgovorila da je to zaista stvar ličnog izbora.

– Kada odete u supermarket, gde ima mnogo drugih ljudi, i dalje nosite maske i rizik je manji. Sad idem na put, letim avionom i to će biti riskantnije, ali postoji stvar koja mi tu više smeta, a to je kompromis. Mnogi ljudi pitaju me da li mogu da uradim performans preko zuma, ali kako da prikažete svoj rad bez ljudske interakcije? Svima je potrebna neka vrsta umetnosti, a onda završite sa veoma lošim “zum performansima” kakvi se vide svuda po svetu, sa užasnom tehnologijom, a ja ne želim da predstavim svoj rad na taj način. Ako vam je potrebna interakcija sa publikom, šta onda taj kompromis sa koronavirusom zapravo znači? Nisam spremna na kompromis. Uvek mislim da će ovo proći, a mi ćemo nastaviti da radimo bez kompromisa, na način na koji to i treba da bude urađeno – kazala je Marina Abramović, sa čim se Čopra saglasio.

Ona navodi da bi bilo dobro vreme izolacije iskoristi za introspekciju.

– Treba da budete spremni na samoću, na to da se više ne plašite, da postanete introspektivni, gledate unutar sebe umesto ka spolja, da zaista budete ono što jeste. Da vidite kakve promene u sebi možete da izvedete. Uvek sam verovala u to da ako možete da promenite sebe, onda možete i hiljade ljudi. To tako ide. Matis je tokom Drugog svetskog rata, dok su svi slikali užase, kao odraz društva kakvo je bilo, slikao samo cveće. Mislim da je zaista potrebno da razvijemo optimističan način gledanja na stvari. Sa mnogo humora, sa mnogo ljubavi, da radimo nešto sasvim suprotno onome što nas okružuje. Prestala sam da gledam televiziju, jer su sve što vidite loše vesti. Veoma je važno stvoriti za sebe dobre vesti, one su nam potrebne. Sa dobrim vestima i pozitivnom energijom sve se može promeniti. Svaki dan može vam biti najdivniji dan u životu. Tu vrstu alata imamo mi kao umetnici, da drugima damo primer – zaključila je ona.

Čišćenje tela

Odgovarajući na pitanja jednog od pratilaca ovog razgovora da li umetnost performansa znači postavljanje granica ili njihovo prekoračenje, Marina Abramović odgovorila je očekivano, ali sa slikovitim obrazloženjem.

– Kada nastupam, uvek verujem da kao osoba ne treba da dam 100 odsto od sebe, nego 150 odsto sebe. Sto odsto nije dovoljno. Ako date 100 odsto od sebe, to se od vas očekuje. Ali ako uradite 50 odsto više od 100, onda pomerate granice. A uvek gledam da pomerim granice. Ne kažem da treba da idete preko svojih mogućnosti, ali ih pomerajte koliko god je to moguće – kazala je ona.

Marina Abramovic
Marina Abramović i Nikil Čopra Foto: Zoom Printscreen

Pitanje o tome šta i kako vežba pred performans kada veliki deo njenog rada čini publika nasmejalo je Marinu Abramović, kao i kada je Čopra na pitanje šta je njega inspririsalo da se bavi performansom odgovorio sa: „Marina“.
U odgovoru jednom umetniku performansa iz Bangalora „šta njoj znači telo“, Marina Abramović navela je da je “telo njen dom”.

– To je dom u kom živim. A da biste u njemu živeli udobro, potrebno je da očistite telo, tako da radim nešto što zovem “čišćenje kuće” – rekla je ona, navodeći da bi volela da u Indiji jednom napravi radionice sa grupama od 12 do 55 ljudi, da provode pet dana bez hrane, razgovora, a potom teške psihofizičke vežbe da bi ojačali snagu volje i percepciju, a da šestog dana pojedu po šaku pirinča kuvanog na vodi, zatvorenih očiju i polako, a da onda tek počnu da pričaju.

– To je “čišćenje kuće”. Čistim svoje telo dvaput godišnje, u proleće i pred zimu, i onda koristim svoje telo kao alat, objekat ili subjekt svog rada – navela je ona.

“Nikad ništa ne bih uradila bez publike”

Ispričala je i da su joj na njenu ideju da u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku izvede performans “Umetnik je prisutan” rekli da joj niko “u najužurbanijem gradu na svetu” neće doći da sedi pred njom, a na pitanje izvesne Jasmin Jahan da li je spremala neki novi rad tokom izolacije ili izvela performans bez publike, odgovorila je:

– Nikad u svom životu ne bih uradila ništa bez publike. Moji performansi su teški i uvek računam sa energijom publike, koja mi zapravo pomaže da prevaziđem svoja ograničenja. Tu dodatnu energiju koju dobijate od publike možete dobiti jedino pred publikom. U suprotnom to ne biste uradili – napomenula je Marina Abramović.

To što pomera granice tokom performansa sigurno se odražava na nju fizički i psihički, primetio je jedan od pratilaca razgovora. Pokreće li to kod nje i anksioznost i kako se nosi sa njom, pitao ju je.

– Teskobu osećate pre nego što počnete. Ja budem prestravljena. Osećam grčeve u stomaku, sedim u toaletu kao na bezbendnom mestu. I jezivo je. Ali tog trenutka kada se nađem pred publikom, sve to nestane. Nema toga, prenesem se u stanje svesti koje zovem super-ja, što znači davanje najboljeg od sebe, i onda samo samo ja i oni. To je ljubavni odnos, između mene i publike. Ljubavna priča. A kada se završi, dala sam svaki atom svoje energije za to. Ne ostaje ništa. I sve što poželim, to je led – nasmejala se umetnica i dodala da “ako date sve od sebe, ništa ne može da vas povrediti, čak ni najgora kritika”.

Performans i nove tehnologije

S obzirom na to da peformans definiše kao nešto što se dešava “sada i ovde”, pred publikom, zanimljiv je i njen odgovor na pitanje da li će se i performans u budućnosti “digitalizovati”.

Marina Abramović sa naočarima za mešovitu realnost Foto: Printscreen/YouTube/Dennis Anderson

– Ja i volim i mrzim svoj odnos prema tehnologiji. Mrzim to što nam je tehnologija uradila, jer nam je oduzela sve vreme i postali smo robovi tehnologije, jer smo kao ljudska bića skloni zavisnosti. Ali tehnologija istovremeno ima i mnogo pozitivnih aspekata. Mislim da nema ničeg lošeg u tehnologiji, nego u našem pogrešnom pristupu prema njoj. Veoma sam otvorena za nove stvari – rekla je Marina Abranović.

A onda je opisala i svoj rad “Život”, urađen uz pomoć tehnologije i naočara za augmentativnu realnost.

Marina Abramović u “Životu” / Foto: Printscreen/YouTube/Dennis Anderson

– Imala sam rad vezan za virtuelnu realnost i nije mi se dopao. Samo sam eksperimentisala. Onda sam uradila rad sa augmentativnom realnošću (AR) i njega zaista volim. On se zove „Život“ i to me zanima. Snimila sam performans sa 36 filmskih kamera i bilo je to kreiranje moje prilike u tri dimenzije iz toga. To je neverovatno iskustvo. U metarealnosti vaša slika kreirana je kompjuterski i to niste vi, to je avatar, ali u ovom slučaju, sa filmskim kamerama, to ste zaista vi i time ste sačuvani zauvek, besmrtni ste, tako da jednog dana kada me ne bude, vi stavite naočare i ja ću sedeti u vašoj sobi, u kupatilu, gde god da pogledate. To delo, „Život“, bilo je jako skupo da se izvede jer je tražilo 36 kamera da se snimi 17 minuta jer je toliko tehnološko ograničenje, a skidanje svakog tog minuta traje 22 sata. Neverovatno je skupo. I sad je moguće prodati moje stanje ili deo mene ili čestice moje atomske energije kao prvo AR delo. Veoma me zanima ta vrsta realnosti, jer kada vidite video ili film, i dalje osećate energiju izvođača ili glumca, ali je ona dvodimenzionalna. A zamislite ovu sa kamerama u 36 brzina, to je blisko samom životu. To može da bude nemerljivo bolji podsetnik na to ko ste bili nego fotografije ili video – zaključila je ona.

Marina Abramović na kraju je zatražila i najsmešnije pitanje od svih, na šta je uzvraćeno pitanjem da učesnici razgovora ispričaju neki vic. Odgovorila je na to da ima jedan vic koji stalno priča jer je „najmanje riskantan“. I ispričala ga je:
„Koliko umetnika performansa je potrebno da bi se popravila sijalica? Odgovor je: Ne znam, bio sam tamo samo šest sati“.

Komentari

Vaš komentar