Marina Abramović: Nije trenutak da brojimo mrtve

- Ja inače živim kao moderni nomad, putujem iz mesta u mesto, svaka hotelska soba mi je kao novi dom i zbog toga je telo jedino mesto sa kojim se zaista poistovećujem. I kada radim, radim u izolaciji. Ova pandemija nije promenila moj način života, samo način komunikacije sa ljudima. Svi kontakti su se sveli na tehnologijju i društvene medije, ali nije ni to tako loše, sada možete da šaljete telepatske poruke prijateljima – rekla je Marina Abramović u podkastu portala "Art njuzpejper" (The Art Newspaper).Dane izolacije ona provodi u Austriji i, kako je rekla, čeka kada će se obnoviti avio-saobraćaj da se vrati kući u Njujork. Smatra da bi ljudi trebalo manje da se plaše a više da se priklone neizvesnosti.- Problem je što ljudi žive u strahu. Vole da organizuju svoje živote tako da unapred znaju šta će da im se desi, ako bi moglo od ovog trenutka pa sve dok ne umru. To tek sada nije moguće. Ali, ja volim neizvesnost. Mislim da ljudi moraju da nauče da žive ovde i sada i da razmišljaju o sadašnjosti kao o jedinoj pravoj realnosti koju imamo. Stalno mislimo da imamo druge realnosti i druge budućnosti, ali ja uvek kažem sebi, zamisli da sad neki asteroid padne s neba i pokosi nas za nekoliko minuta? Jedina izvesnost je ova sada – poručila je Marina.Situacija oko epidemije koronavirusa ne utiče direktno na njen rad, to bi je kočilo u vizionarstvu, kaže. Na tu temu nema "nikakve ideje ni inspiracije; korona nije nimalo seksi da bih se njome bavila".- Opasno je kada na umetnikov rad i način razmišljanja utiču neposredni događaji i vesti. Gubi mogućnost da bude vizionar – istakla je Marina.

- Kada je bio rat u Jugoslaviji dugo mi je trebalo da stvorim rad koji bi se odnosio na sramotu koju sam zbog toga osećala. Onda sam napravila "Balkanski barok" ali čak ni tada nisam htela da to bude rad direktno vezan za rat u Jugoslaviji već rad koji nadilazi osećanje rata. Slika koju sam stvorila može da se koristi bilo kada i bilo gde, ona pruža opšti kontekst. Slično je sa koronom. Ako odmah i neposredno radimo temu vezanu za ovu situaciju, mi, nekako, recikliramo vesti, a mislim da to nije suština umetnosti. Umetnost treba da bude uznemirujuća, da postavlja pitanja, da predviđa budućnost – napomenula je naša umetnica.Ona je podsetila na vreme Drugog svetskog rata, kada su svi slikali užase, dok je Anri Matis slikao cveće.- To je bio odličan odgovor. Nije stvar u tome da klonemo duhom i prebrojavamo koliko je ljudi umrlo širom sveta, sada je pitanje kako podići ljudski duh – konstatovala je Abramovićeva.

Svesna da performansi u ovom trenutku nisu mogući, jer zahtevaju i prisustvo publike i direktan kontakt sa njom, smatra da je rešenje u ovom međuvremenu, dok ne stigne vakcina i život se potpuno ne vrati u pređašnje stanje, proširena realnost (AR- augmented reality).- U proširenoj realnosti, možete da "uhvatite" energiju umetnika performansa i imate je samo za sebe, u svojoj dnevnoj sobi – rekla je Marina, podsetivši da je jedan takav projekat, "The Life", već napravila.Njena retrospektivna izložba u Kraljevskoj akademiji u Londonu, na kojoj je radila skoro dve godine, već je bila 80 odsto pripremljena. Otkrila je da neće mnogo toga promeniti za sledeću godinu, sem omaža Ulaju, koji je u međuvremenu preminuo.- Ulaj je preminuo na početku epidemije korone, pa nismo mogli da mu upriličimo ni prikladnu sahranu. U Kraljevskoj akademiji prikazaću neke najznačajnije trenutke naše 12-godišnje saradnje – otkrila je.Naziv te perspektive je "Afterlife", u značenju "zagrobni život" ili "život koji sledi iza nekog događaja", ali se može odnositi i na ideju zaveštanja, o čemu je Marina takođe imala zanimljiv odgovor:- Imala sam sreću da mi je majka, koja je bila direktorka Muzeja umetnosti i revolucije, inače jedna veoma teška osoba u mom životu, bila fanatičan dokumentarista, sve je kod nje moralo da se zavede. Ja sam to isto radila od malena, dokumentovala sam svaki crtež na salveti, posle toga svaki rad na papiru, svaku izložbu... Sve sam zavodila u svom životu, svako pismo koje sam primila, i ne samo to, već sam potom to digitalizovala i organizovala - objasnila je Marina kako ima toliko arhivske građe o svojim performansima, za razliku od drugih umetnika.Samim tim, ima i veliku dokumentaciju koja će činiti njenu zaostavštinu.- Zaveštanje mi je jako važno, to je ono što ostaje kada vas više ne bude. Morate da se osvrnete unazad, da vidite šta ste postigli i kako ste živeli. Meni je bilo bitno da performans uvedem među mejsntrim umetnost, da od istorijskih komada napravim ideju reperformansa, uz određena pravila, kao i da se bavim dugotrajnim performansima. I stalo mi je da tu zaostavštinu očuvam – poručila je Marina.Neki od njenih performansa, poput "Kuće sa pogledom na okean", koja podrazumeva 12 dana bez hrane i priče, u prisustvu publike, danas ima drugačiju težinu jer sada mnogi mogu da se poistovete sa iskustvom izolacije, konstatovao je novinar.- Mnogo njih me pita za savet, šta ćemo sad da radimo, u izolaciji. Ljudi se veoma plaše da budu sami sa sobom, da ne rade ništa. Ja sam davno rekla sebi da je ne raditi ništa početak nečeg. To je duboka filozofska istina. Kada ne radite ništa, onda se nešto desi. Svest vam prodire dublje, drugačija je vizija sveta, transformacija ideje vremena, javljaju se pitanja o smrtnosti, bivstvovanju na planeti i vašoj svrsi... Ima ljudi koji se plaše da razmišljaju tako duboko, samo žele zabavu i druženje sa prijatejima, ali dobra vremena nisu baš dobra prilika za unutrašnju transformaciju. Vreme koje sada imamo u izolaciji je idealno vreme za promenu. Volim onu izreku sufija: najgore je najbolje. Mi upravo živimo u tim vremenima – ocenila je Marina.Ona insistira na tome da je sve stvar promene svesti, a da svest možemo promeniti samo ako promenimo sebe, kao jedinke.- Sve je prilično jednostavno. Uvek kritikujemo druge sisteme, druge ljude koji rade ovo ili ono, ali nikada ne gledamo u sebe. Moramo da napravimo prvi korak a to je naša, lična transfomacija – podvukla je.https://youtu.be/ZG6yqst_QWo?t=10Ekonomska kriza koja će najverovatnije uslediti nakon okončanja pandemije, samim tim i kriza umetničkog tržišta, nju ne brine.- Hvala bogu da tržište više neće biti dominantno. Ima divna knjiga o Peti Smit i Robertu Mejpltorpu, priča o tome kako su živeli zajedno, sedamdesetih, kada su umetnici stvarali jer su morali, to je bio jedini način da izraze sebe. Nikad nisu ni sanjali da će njihov rad postati roba. Radili bi i druge poslove, ali su se uvek vraćali stvaranju, jer je to bilo jače od potrebe za disanjem. Živeli su za rad. To vreme govori o čistoj, nevinoj, iskrenoj umetnosti. Onda je umetnost postala roba. Sada prodajemo Modiljanija, koji, među nama, čak i nije bio toliko dobar slikar, za 157 miliona! Sve je izbačeno iz ravnoteže – konstatovala je Abramovićeva.Ovo su vremena koja treba da nam ukažu da se vratimo u normalu, "u kreativnost i čistotu".- Zanimljivo, umetnost performansa uvek nestane kada je ekonomija na vrhuncu, a kada ekonomija posrne, vrati se kao feniks iz pepela. Performansu ne treba mnogo para, on je jeftin. Ono što je kod njega divno je što je to živa forma umetnosti, vanvremena umetnost i ekstremno emotivna, kada je dobra – zaključila je Marina.