Kritika filma "Stric": Poligon za maltretiranje jedne porodice, ali i publike

Kritiku piše: Nikola JovićNakon posebnog isticanja (special mention) žirija u Karlovim Varima, film "Stric" šokirao je i zbunio publiku festivala u Paliću, da bi nedavno bio krunisan nagradom za najbolji scenario na festivalu u Puli.Radnja filma je smeštena je u provinciji, planinski predeo. Sasvim obična porodica, sprema se za jedan sasvim običan praznik — što će reći, pun stresa i napetosti. Majci (Ivana Rosčić) tugaljivog izraza lica, ključa supa i razbija se tanjir, rasparujući servis. Potišteni Otac (Goran Bogdan) unezvereno, možda čak i tunjavo, mota se po kući. Da li se išta u toj kući dešava bez nadzora i naređenja Majke? Zašto ne veruje ukućanima, a u isto vreme sebe stavlja na poslednje mesto uzimajući jedini raspareni tanjir? Jedno je sigurno, sve mora biti savršeno za njihovog specijalog gosta, koji dolazi samo za praznike.

Stric (Predrag Miki Manojlović) je čovek od ukusa, gastarbajter iz Nemačke, ljubitelj finijih stvari u životu, poput pečenja od domaćinski uzgajane ćurke. Iz daljine približava se Mercedes 240D, i već nam je nešto čudno, jer ako je Stric takve platežne moći, zašto se vozi u takvoj relikviji prošlosti? Ali ubrzo pojavljuju se pokloni: parfem Pino Silvestre (čuveni borić) VHS kamere, boksovi cigareta… Ko kaže da smo mi u sadašnjosti uopšte? Možda ovo i jesu osamdesete. Zagrljaju su dugi, ali neprijatni i nimalo prisni. Sin (Roko Sikavica), koji je već odrastao momak, naprasno je podetinjio pred Stricem. Kroz razgovore čujemo rečenice koja su očigledne laži, ali oni najverovatnije znaju zašto se međusobno obmanjuju. Zatim zvuk mobilnog! Prva reakcija publike bila je da proveri da li je to zvuk njihovog Ajfona, ali zvuk je ipak dopirao sa bioskopskog ozvučenja. Još jedna u nizu laži. Ali čemu? Jesu li oni u deluziji? Da li je u pitanju alternativna realnost?Ovo je samo jedan potencijalni tok misli koji početak ovog filma može da izazove u gledaocu. U tom smislu se "Stric" u svojih prvih trideset minuta trajanja pokazao kao enigmatičan film u najpozitivnijem smislu. Stanje stvari u ovom svetu nam nisu saopštene, one se pred nama odmotavaju uz potpuno poverenje da ćemo kao publika pohvatati sve konce i da smo spremni da im dozvolimo da se te niti i mrse u tom procesu, ukoliko će nas to odvesti ka raspertlavanju ovog klupka. I tu se nalazi ključni problem ovog filma. Interesantno je što se film igra pretpostavkom, gledamo li film smešten u doba zajedničke države, ili smo pak u sadašnjosti, jer se na ovaj film može gledati kao na filmsko oličenje Jugoslavije. Početak je odličan, ali samo pod pretpostavkom da sve to vodi ka nečem još boljem, ali je i sa Stricem nažalost kao i sa Jugoslavijom; početak je dobar ne zbog dobrih temelja, koliko zbog lošeg kredita koji će na naplatu doći u budućnosti. Tako gledano, Stric možda ima vraški dobrih prvih trideset minuta, ali on isto tako ima i razočaravajućih ostatak sat i deset minuta.Nakon isteka prve četvrtine filma, sav angažman i odmotavanje prestaju i on počinje da se uvrće u sebe, najavljujući nam da ćemo čitav ovaj proces gledati iznova. Što isprva i dalje ne deluje loše. Možda se radi o nekoj produženoj metafori: biti zarobljen u prošlosti, ili nešto slično, ali i to je uzetu na crtu, a naplata mora kad - tad doći. Ako nam se film isprva predstavlja kao jedno strpljivo delo koje uzima svoje vreme, to je samo jedna vešta pokerska faca, u kojoj se autorska ekipa pravi kao da nam daje Hrvatski odgovor na Hanekea ili Lantimosa, zapravo u sebi misleći kako su pametni bleferi što nam Hičkokijanski megafin podvaljuju kao bizarnu art dramu; ne bivajući svesni da su i sami naseli na trikove iz misteriozne kutije Džej Džej Ejbramsa.

Stanje s ovim filmom je kao s studentom koji je na ispit došao sa savršeno pripremljenom literaturom, ali iz odgovora vidite da su svi naučeni iz sekundarne literature. Ne možete studenta oboriti, jer su svi odgovori tačni, ali mu ne možete upisati ni desetku. Ovde se ispit polagao iz Hanekea i Lantimosa, koji su i sami poznati po sladostrasnim maltretmanima sopstvenih likova i same publike. Paralele su vrlo jasne, kao što Lantimos voli da nas podbada najškakljivijim pitanjima o braku i porodici u Jastogu (2015) i Očnjaku (2009), na sličan način i ovaj rediteljski dvojac uzima nešto svakodnevno i uopšte za poželezi za poželeti — striko iz snova — i pravi od toga horor; naplaćujući debelo svaku neprijatno druženje iz detinjstva kada neko iz komšiluka dobije novu igračku iz inostranstva, a vama je ne daje da se s njom igrate.Isto tako, kao što Haneke obožava da dva sata maltretira neke višeklasne ili srednjeklasne snobove u filmovima poput "Čudne igre" (1997. i 2007.), ili "Skriveno" (2005), isto je tako i ovaj film, uprkos svom dekoru, i odlaganju odgovora na fundamentalna pitanja same radnje, osmišljen kao poligon za maltretiranje jedne porodice, ali pre svega publike koja to gleda. I to bi sve bilo fantastično da je ostalo na primarnoj literaturi, ali ono šta nas Haneke uči je da se reč estetika ne može napisati, bez reči etika u sebi.Nakon projekcije "Strica", uz komentar rediteljstkog dvojca tokom razgovora s publikom na Paliću, da se neki od ključnih maltretmana mogu doživeti kao vrsta megafina, dramatruške alatke za guranje priče napred, ostavlja jedan ukus gorko-slatkog cinizma u ustima. Deluje kao da ovaj film nema empatije za svoje likove, već prema njima najbrutalnije okrutan, ali ne iz nekog razloga, osim što je publika tim likovima poverovala i stoga moraju biti kažnjeni. Jer na kraju krajeva, ko su ti ljudi? Oni čak nemaju ni imena već su svedeni na same funkcije u porodici: majka, otac, sin, stric i seka. Što po sebi nije problem, već neki neverbalni znak da se ne govori o konkretnim pojedincima, već arhetipima koji reprezentuju svaku porodicu. Uostalom, čak i najveći majstori maltretmana savremenog evropskog filma koristili su se istim postupkom.https://www.youtube.com/watch?v=k1DN6I4Il6cMeđutim, ukoliko izostavimo da nešto posvedočimo o tim arhetipima, tada ne stvaramo dramu, već se bavimo čistim gimikom. U tom smislu je ovo pre socijalni horor film, podvaljen kao drama. Svi znaci su bili tu, od blagih optičkih zumova, specifičnim za horor, kao i sint muzike poput nečega što bismo čuli kod Karpentera. Ali radi čega? S kojim motivom? Izostanak razrešenja u filmu "Skriveno", za cilj ima da se privilegovani glavni lik oda za ono ko je u stvari. Dvosmislenost Lantimosa je takođe takva. Nad čim treba da se zapitamo ovde? Tu je motiv prošlosti, ali šta s njim? Tu je odnos gastarbatera s nekom našom radničkom klasom, ali šta s tim? Film je prepun različitih udica, ali samo zato što nešto povlači zabačenu udicu, ne znači da se upecala krupna riba. Vrlo je moguće da se samo upecao rečni otpad.

Estetski je sve na mestu, i tim povodom treba istaći kameru Miloša Jaćimovića koji nam se, umesto jednog verite ključa kao u filmovima "Tilva Roš" i "Oaza", ovde predstavio stilizacijom koja za cilj ima gradaciju napetosti. U tome izuzetno pomaže i muzika Miroa Manojlovića, koji nam se takođe predstavlja u drugačijem svetlu, sada gradirajući osećaj strave sint horor zvukom, za razliku od etno zvuka u Kratkom izletu gde je teskobe bilo samo u primasama. O glumačkoj postavi zaista ne treba govoriti mnogo, sem da su ovaj film iskoristili kao poligon za vežbu, zakuvavši ukusnu čorbu od toliko malo mesa što im daje sama priča. Rediteljski postupak je ovde takođe vrlo ubedljiv, sa dosta pažnje usmerene na detalje koji u gledaocu proizvode nelagodan osećaj anahronosti. Vidi se da je rađeno dosta i na planu same priče, barem u onom delu gde je moguće povezati konce kako odnosi među likovima funkcionišu, ali ono gde priča pada je kada sa pitanja kako, dođemo do pitanja zašto.

Koja je to nasušna potreba koja nagoni čoveka da stvori delo, koja ideja vodilja isijava iz tog dela i, na kraju, šta je ono što sa sobom treba da ponesemo nakon doživljaja tog dela? "Stric" u tom pogledu razočarava, jer je poput Roršahove mrlje otvoren da se u njega upiše sadržina kojom će se popuniti praznine. Sadržaj ispražnjen od značenja kako bi proizvodio niz slobodnih asocijacija u gledaocu. U vremenu kada smo prezasićeni sadržajem bez mnogo substance, taj nas sadržaj ostavlja u stanju čiste ambivalencije i ravnodušnosti. "Strc" čini mnogo stvari, ali nas nikako ne ostavlja u stanju ravnodušnosti i ambivalencije. To nije loš film, on je provokacija, i to dobra. To je pre svega smeo film koji demonstrira izrazitu količinu umešnosti i kompetencije u svojoj provokativnosti, ali ukoliko estetiku očistimo od estetike, ostaje nam jedino ono latinsko est, to jest bitak. A kako je Ruso svojevremeno rekao, iz bitka se ne može izvući trebanje.Bonus video: Miki Manojlović  

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=mikimanojloviizjavamm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3671809"]